Najgledaniji tech filmovi koji su predvideli karakteristike digitalnog doba

Filmovi koji su imali najveći uticaj na gledaoce nisu to postigli samo zahvaljujući novim gedžetima, već su predvideli  kako će nova tehnologija neminovno 'kvariti' međuljudske odnose.

Tokom većeg dela 20. veka, "godina 2000" bila je skraćenica za daleku budućnost. Predviđanja su se kretala od letećih automobila do kolonija na Mesecu. Do 1990-ih, sam broj je nosio toliko futurističkog naboja da ga je čuveni američki TV voditelj Conan O’Brien pretvorio u najavnu špicu svoje emisije. Držao bi baterijsku lampu ispod brade i skandirao "In the year 2000 …", pre nego što bi iznosio apsurdna predviđanja o životu nakon milenijuma.

Do trenutka kada je 2000. godina stigla, privlačnost digitalnog doba pokrenula je i talas filmova koji su odražavali tehno-optimizam i tehno-anksioznost, koji su se uvukli u ljude. Evolucija tehnologije od tada bila je frenetična, od društvenih mreža i pametnih telefona do veštačke inteligencije i napretka u automatizaciji. Sada, kada se tehnologija nalazi na još jednoj prelomnoj tački, zatekao sam se kako se osvrćem na tehnološke filmove sa prelaza veka i razmišljam o tome koji su ostvarili pozitivan uticaj na publiku.

Postoji velika razlika između dobrog filma koji ima scenske efekte i dobrog tech filma. Uzmimo na primer: Nemoguća misija: Konačna odmazda iz 2025. Dobar film. Ko ne želi da vidi Tom Cruisea u šezdesetim godinama kako sam izvodi vratolomije?  Iako se zaplet filma bazira na veštačkoj inteligenciji, tehnologija se tretira uglavnom kao prateće sredstvo. Ima puno novih gedžeta, ali to nije tech film.

Tom Cruise na premijeri filma 'Nemoguća misija: Konačna odmazda' u Londonu, prošle godine |Depositphotos

Neki od najgledanijih filmova su pored prikazivanja inovativnih tehnologija, predvideli tri ključne karakteristike digitalnog doba: obilje informacija i borbe za sticanje poverenja u ljude i očuvanje iskonskih ljudskih vrednosti istine i pravde. Jurnjava za ličnim komforom koja je često u sukobu sa ljudskom povezanošću i empatijom, ističe uticaj nove tehnologije na one kojima je dostupna, čime se povećava nejednakost i preoblikuje moć.

Naravno, proteklih četvrt veka donelo je pravu inovaciju, u genskom uređivanju, društvenim mrežama i današnjem talasu veštačke inteligencije, da navedemo samo neke primere. Ali prečesto se ispostavlja da je digitalna tehnologija profitabilna za srećnu manjinu, a slatko-gorka priča za sve ostale. Od sumnjivih oglasa do digitalne zavisnosti i dezinformacija, previše uglova onlajn ekonomije može delovati kao digitalna distopija. Logičan sled uticaja novih tehnologija na ljudsku prirodu u svetu sa premalo zaštite za očuvanje bliskosti među ljudima.

Evo pet filmova, svaki star više od decenije, koji su na najbolji način projektovali kako će se ljudsko ponašanje, tržišne sile i tehnologija na kraju sudariti.

Minority Report, 2002 (Suvišni izveštaj)

U ovom filmu lik John Anderton, koga tumači Tom Cruise, juri futurističkim Vašingtonom, pored niza bilborda koji mu šapuću reklame u uho. Bilbordi se menjaju kako bi odgovarali njegovom profilu, dajući ponude prilagođene njegovom prethodnom ponašanju. To je pogled u svet u kojem je anonimnost nestala, a naše ponašanje u javnosti predstavlja tačke podataka u tuđim algoritmima i pronicljivo predviđanje personalizovanog oglašavanja mnogo pre nego što su Google ili Facebook stigli do toga. Danas postoje stvarne verzije te ideje u maloprodaji: signali sa vašeg telefona mogu se koristiti za aktiviranje oglasa i ponuda dok se krećete kroz prostor, pretvarajući šetnju kroz tržni centar u niz marketinških podsticaja.

Ista ta logika gde je predskazanje moć pokreće i centralnu zamisao filma. Novi svet u kojem vidovnjak svojim vizijama, pomaže policiji da uhapsi nekoga pre nego što počini zločin. Više od dve decenije kasnije ne trebaju nam ljudi sa takvim sposobnostima - sada imamo mašine za predviđanje.

Algoritmi mogu poboljšati predviđanja u oblastima od određivanja kazne za prekršaj do kreditnih odluka i medicinskih dijagnoza. Ali kada predviđanje počne da zamenjuje ljudsku procenu, ulozi se menjaju: vrednost algoritma ne zavisi samo od njegove "preciznosti", već i od pitanja pristrasnosti, odgovornosti, autonomije, privatnosti i toga šta, zapravo, sistem optimizuje.

Her, 2013 (Ona)

 

Ako Suvišni izveštaj govori o obećanjima i opasnostima predviđanja, film Ona je usmeren na međudejstvo tehnologije i ljudske ranjivosti. Film Spikea Jonzea je ljubavna priča između Theodorea, kojeg igra Joaquin Phoenix, i Samanthae, njegovog AI operativnog sistema, kome glas daje Scarlett Johansson. Samantha je topla, duhovita i emocionalno usklađena.

Sa porastom generativne veštačke inteligencije, sve više ljudi se okreće AI-ju kao mentoru, partneru i terapeutu, bilo da se tako predstavlja ili ne, transformišući pitanja ljudske povezanosti i "wellbeinga". Naravno, mašine ne mogu da osećaju, ali mogu vrlo lako da budu ogledalo ljudske emocije. Još uvek ne znamo koji će biti uticaj četbotova na nas.

Radnja filma se dešavala u Los Anđelesu, u bliskoj budućnosti (čitaj - sada). Theodore se zaljubljuje u operativni sistem - ili barem u njenu inteligenciju, duhovitost i senzualan glas | Warner Bros 

Kada ga gledamo danas, film deluje kao dokumentarac snimljen nekoliko godina pre nego što je javnost spremna, pri čemu Phoenixova gluma odlično prikazuje i usamljenost i čežnju. Tehnologija ima stvarni potencijal da popuni praznine u ljudskoj povezanosti ali, njeni efekti zavise od dizajna, upotrebe i upravljanja. Kraj filma to jasno naglašava: glavni lik Samantha evoluira izvan Theodoreovog razumevanja i odlazi, ističući krhkost oslanjanja na mašine ako tražimo bliskost.

WALL-E, 2008, Voli

Ljudi na svemirskom brodu Axiom lebde u stolicama, zalepljeni za ekrane, nepovezani sa fizičkim svetom. To je satira potrošačkog društva i ekološkog kolapsa, ali i digitalne zavisnosti. Film u suštini govori o prekomernoj potrošnji i samozadovoljstvu, o troškovima komfora u dobu izobilja.

Današnje izobilje može se manifestovati kroz stalno uključene feedove, gotovo trenutnu isporuku i dizajn koji stvara navike i eksploatiše ljudsku psihologiju i naše okruženje. Vreme koje provodimo pred ekranima naglo je poraslo. Mnoge današnje tehnološke kompanije profitiraju od usluga koje podstiču prekomernu upotrebu, dok korisnici plaćaju zdravljem i pažnjom. Istraživanja sve češće povezuju društvene mreže sa digitalnom zavisnošću i dezinformacijama. To je svet zapanjujuće sličan Axiomu iz Volija; ekosistem pažnje koji maksimizira angažman.

Gledajući centre sa bazama podataka koji niču širom sveta i nameću nove zahteve našim energetskim mrežama, teško je ne pomisliti na tihe pejzaže uništene Zemlje kakve smo videli u Voliju i na dugoročne troškove nekontrolisane kratkoročne zadovoljštine.

Gattaca, 1997, Gataka

Naravno, postoje i mračnije budućnosti od previše vremena pred ekranima. Prošlog proleća, naleteo sam na naučnika iz jedne kompanije za genetska istraživanja. Zvanično objašnjenje rada na takvim projektima je da ih motiviše mogućnost sprečavanja nekih od najtežih bolesti društva, obećavajući tehnički i etički složen poduhvat.

Uma Thurman i Ethan Hawke upoznali su se na snimanju filma 'Gataka'. Venčali su se godinu dana kasnije i razveli 2005.godine |Depositphotos

Bilo mi je teško da ne pomislim na distopiju prikazanu u filmu Gataka, gde je DNK sudbina. 

Genetski "podobni" stvoreni genetskim inženjeringom, zauzimaju najviše ešalone društva, dok su "nepodobni" ostavljeni po strani. Stvarajući društvo opsednuto redom, koje ljudski život tretira kao problem kontrole kvaliteta, film daje sumornu sliku načina na koji tehnologija može da preoblikuje i učvrsti nejednakost i odnose moći.

Objavljen u vreme kada je nejednakost prihoda rasla u velikom delu sveta, film je ponudio jednostavnu pouku: inovacije ne podižu uvek sve brodove, naročito ako ne postoje jasna ograničenja i zaštitni mehanizmi. Danas je poverenje u sposobnost institucija da takve mehanizme razviju veoma nisko.

Premijerno prikazan u vreme kada je nejednakost rasla u velikom delu sveta, film je ponudio jednostavnu pouku: tehnološke inovacije ne doprinose dobrobiti svih ljudi, a naročito bez mera zaštite. Danas je poverenje u sposobnost institucija da razviju sisteme zaštite ljudi od lošeg uticaja novih tehnologija na jako niskom nivou.

U međuvremenu, tehnologija kakvu je Gataka samo zamišljala sve se više približava stvarnosti, zahvaljujući napretku u biotehnologiji poput CRISPR-a, koji se oslanja na ogromne količine genomskih podataka i računarske modele za uređivanje gena. Ova tehnologija otvara pitanja i zabrinutosti koje tek počinjemo da razumemo: bezbednost (neželjeni i nenamerni efekti), dugoročne rizike, pitanja pristanka i upravljanja. Nejednakost je takođe deo ove priče - kao i kod mnogih drugih tehnologija, gensko uređivanje može dodatno produbiti društvene razlike ako mu pristup ostane ograničen na bogate.

Već sada vidimo novi talas milijardera koji, uz ogromne troškove, jure besmrtnost - uključujući i jedan široko medijski propraćen slučaj trogeneracijske razmene krvne plazme između tehnološkog preduzetnika, njegovog sina tinejdžera i njegovog oca. Kada nauka napreduje brže od naše sposobnosti da je regulišemo, ko odlučuje dokle idemo? Inovacije koje su zamišljene da osnaže pojedince lako mogu učvrstiti hijerarhije onda kada društvo - možda neminovno - ne uspeva da održi korak.

The Truman Show, 1998 (Trumanov šou)

Sve više živimo u svetu pod nadzorom, gde smo proizvod isto koliko i kupac. Nijedan film se nije pokazao proročanskijim o životu kao sadržaju od ostvarenja Trumanov šou, ranog primera invazivnog nadzora i spektakla.

Glavni lik u filmu - Truman Burbank, koga maestralno glumi Jim Carrey, ne zna da živi u veštačkoj kupoli, glumeći u rijaliti programu koji prate milioni gledalaca. U to vreme, film je bio satira o televiziji. Danas služi kao alegorija za društvene mreže, od ekonomije kreatora sadržaja i broja pratilaca do sve invazivnijeg prikupljanja podataka koje se dešava bez obzira na to da li vi mislite da ste prisutni onlajn.

Uloga Trumana Burbanka Jimu Carreyju je donela  Zlatni globus za najboljeg glumca u dramskom ostvarenju, 1999.godine | Depositphotos

Od rijaliti serija do rasta ekonomije kreatora sadržaja, obični ljudi danas nastupaju pred publikom, odražavajući Trumanovu sudbinu. Za razliku od Trumana, kreatori se obično sami odlučuju na to. Ali drugi postaju nesvesni mimovi. Danas je teško izbeći onlajn prisustvo, bilo kroz društvene mreže ili digitalne sastanke. Biti onlajn, ili jednostavno u javnosti, sve češće pretvara ljude u sporedne likove rijaliti programa u kojima nikada nisu pristali da učestvuju.

Režiser Peter Weir daje The Truman Showu sjaj sitkoma, sa osmesima na znak i sveprisutnim plasmanom proizvoda. Trumanovo konačno buđenje deluje poznato, odražavajući trenutke koje su mnogi doživeli onlajn: spoznaju da ne koristite samo platformu, već da platforma koristi vas, pri čemu se svaki vaš potez prati, meri i usmerava.

Truman na kraju izlazi iz kupole. Za razliku od Trumana, mi ne dobijamo vrata sa natpisom "Exit".

Sledeći veliki tech film

Usred transformacije čitave ekonomije izazvane veštačkom inteligencijom, sa pitanjima automatizacije i poverenja sve dublje utkanim u svakodnevni život, podsećam se mnogo starije priče o tehnologiji: Frankenštajn. Kao i mnoge inovacione priče, ima više tumačenja, uključujući i jednu dobro ocenjenu verziju koju je Guillermo del Toro snimio prošle godine. Da li je to upozorenje o naučnoj oholosti? Tragedija stvaranja koje postaje destruktivno nakon što je pogrešno shvaćeno? Ili meditacija o nenamernim posledicama puštanja nečeg moćnog u svet pre nego što su institucije i društvene norme spremne za to?

Šta će predvideti budući tech film? | Depositphotos

Sastavljeno od ljudskih ostataka, čudovište Victora Frankensteina odražava mnoge današnje tehnologije: sisteme sastavljene od ljudskih podataka i ponašanja, uvedene u složena društvena okruženja i ostavljene da komuniciraju sa svetom dok mi raspravljamo o tome šta su i šta im treba dozvoliti da rade.

Sada smo u sličnom trenutku. Poverenje se kruni, informacije su fragmentisane, a algoritmi sve više posreduju u tome kako učimo, raspravljamo i odnosimo se jedni prema drugima. Za dvadeset pet godina, svet će biti oblikovan manje onim što veštačka inteligencija može da uradi, a više onim što mi odlučimo da uradimo sa njom, uključujući odluke o upravljanju, dizajnu platformi našim navikama i normama koje ljudi postavljaju.

Filmovi koji opstanu iz ove ere biće oni koji će nam pomoći da te izbore jasno sagledamo, pre nego što se njihove posledice neprimetno ukorene u naš svakodnevni život.

(Michael Luca je profesor i direktor Technology and Society Initiative na Univerzitetu Johns Hopkins, Carey Business School)