Nagasaki je ponovo rođen u filmskoj adaptaciji romana nobelovca Kazue Ishigure

U romanu Bledi obrisi brda pisac se suočava sa traumatičnim nasleđem japanskog grada nakon atomske bombe i istražuje potiskivanje ratnog sećanja.

Atomska bombardovanja Hirošime i Nagasakija neizbežno prizivaju slike masovne smrti i razaranja. Ono na šta ne pomišljamo odmah jesu uzdržani, introspektivni romani Kazue Ishigure, autora dela Ostatak dana i Ne daj mi nikada da odem. Ipak, upravo su razaranje i ponovni preporod Japana oblikovali njegove književne početke.

Kada je Ishiguro prihvatio Nobelovu nagradu za književnost 2017. godine, prisetio se pisanja svog prvog romana u dvadesetim godinama. Bledi obrisi brda, objavljen 1982. godine, govori o Japanki iz Nagasakija koja živi u posleratnoj Engleskoj, priseća se i pogrešno interpretira svoju prošlost. Iako je odrastao i bio duboko uronjen u britansku kulturu 1970-ih, Ishiguro je bio opčinjen japanskim gradom u kojem je proveo prvih pet godina svog života.

U središtu knjige nalazi se nasleđe jedne od najvećih tragedija 20. veka, preneto kroz perspektivu nepouzdanog naratora. Adaptacija japanskog reditelja Kei Ishikawa počinje prikazivanje u bioskopima u UK 13. marta, datum prikazivanja u SAD još uvek nije određen. Premijera filma na Kanskom festivalu 2025. poklopila se sa 80. godišnjicom bombardovanja.

Ni roman ni film nisu potresna drama o atomskom ratu. Umesto toga, oba su introspektivni, psihološki portreti načina na koji se traumatična sećanja potiskuju kako bi se moglo krenuti ispočetka. Takve lične teme odražavaju način na koji se posleratni Japan nosio sa sopstvenom patnjom i sopstvenim ratnim zločinima tema koja ostaje relevantna dok država razmatra reviziju svog pacifističkog ustava.

Nagasaki danas | Depositphotos

Ishiguro je napisao ovo delo sa distance, iz dijaspore, kako je rekao pred Nobelovim komitetom u svom govoru 2017. godine. "Japan koji je postojao u mojoj glavi možda je oduvek bio emocionalna konstrukcija sastavljena od dečjeg sećanja, mašte i nagađanja", rekao je. "I možda još značajnije, shvatio sam da kako sam svake godine postajao stariji, taj moj Japan - to dragoceno mesto uz koje sam odrastao postajao je sve bleđi i bleđi."

Priča počinje u Engleskoj, gde Japanka po imenu Etsuko govori svojoj ćerki rođenoj u Britaniji, Niki o Nagasakiju. Dugo je potiskivala svoja sećanja na grad, i kako počinje da rekonstruiše događaje i ponovo razmatra svoje blisko prijateljstvo sa misterioznom ženom po imenu Sachiko, postaje jasno da je pouzdano samo deo onoga čega se još uvek seća.

Početni scene filmske adaptacije romana oslanjaju se na arhivske fotografije: deca koja se igraju među ruševinama, američki vojnici na ulicama, porodice koje obnavljaju svoje domove i žene obučene za večernje kabaree. Slike se smenjuju u crno-beloj prezentaciji uz debi singl grupe New Order "Ceremony".

"Nisam želeo da pravim ratni film", kaže reditelj Ishikawa. Njegov prikaz posleratnog Japana urađen je u raskošnom tehnikoloru  od kostima i pejzaža do tramvaja koji prolaze kroz prepune gradske ulice okupane suncem. Dva glavna lika, koje igraju Suzu Hirose i Fumi Nikaido, pojavljuju se u punom glamuru sredine 20. veka, sa podignutim frizurama, maramama i besprekorno krojenim siluetama. Ishikawa kaže da je želeo da izazove percepciju da su preživeli, posebno žene u posleratnom Japanu, bili u stalnom stanju žalosti i očaja.

"Godine 1952. već je prošlo sedam godina od rata, i prema mom istraživanju, već su mnogo toga obnovili", kaže on. "Samo sam pomislio: 'Mislim da treba da ažuriramo te monohromatske slike, tu tužnu sliku posledica.' Oni su na neki način isti ljudi kao i mi, i želim da mlađa publika zamisli to okruženje i te ljude kao vrlo bliske nama."

Ishikawa kaže da je bio inspirisan da napravi film kako bi pomogao očuvanju ličnih priča hibakusha - poslednjih preživelih žrtava bombardovanja. "Ova tema je veoma važna za nas, i naša je odgovornost jer smo mi most generacija", kaže on.

Horizont je ponavljajući motiv, i mnoge od najupečatljivijih scena filma prikazuju Etsuko kako sedi pored prozora svog stana, gledajući preko grada obasjanog suncem. Iza onoga što vidi nalazi se paralelna unutrašnja naracija: flešbekovi i nadrealne vizije koje se odvijaju u slikarskom mesečinom obasjanom svetlu dok je primorana da se suoči sa sopstvenim ožiljcima.

Spomenik 26 mučenika iz Japana u Nagasakiju. U pitanju je bila grupa katoličkih misionara iz Portugalije i Španije koji su pogubljeni raspećem februara 1597. Japanske vlasti (Tokugawa šogunat i lokalni feudalci) videli su hrišćanstvo kao pretnju političkoj moći i nacionalnoj religiji, strahujući od uticaja zapadnih sila | Depositphotos

U jednom trenutku njen svekar Ogata, bivši direktor škole i strastveni japanski nacionalista dolazi u posetu. On je ljubazan i brižan čovek iz starije generacije koji se suočava sa svojim mestom u novom Japanu. Kao i roman, film prikazuje njegov nacionalizam bez demonizacije. "Moraš da se promeniš", Etsuko mu kaže nežno pre njegovog odlaska. To je rečenica koja priznaje japansku odgovornost u ratu na suptilan način.

Roman Bledi obrisi brda dotiče temu koja je ponovo postala relevantna u Japanu. Zemlja je nedavno izabrala nacionalističku premijerku Sanae Takaichi, koja želi da prevaziđe posleratni osećaj krivice zbog japanske imperijalističke agresije i ojača odbrambene sposobnosti države.

Nishi kyushu Shinkansen, odnosno brza železnička linija, sada lakše dovodi turiste u grad, koji je udaljen od Tokija na zapadnoj obali države oko [est do sedam sati vožnje | Depositphotos

Nacionalizam kao javna polemika menja se kako poslednji pripadnici generacije hibakusha umiru, kaže Ishikawa. "Kada je reč o ovoj traumi atomske bombe, nisam želeo da govorim o tome kao da smo samo mi bili žrtve", dodaje. "Radili smo zaista loše stvari. Ne možemo biti samo žrtve, ali smo nekako u našim mislima razdvojeni i podeljeni kao nacija. Želeo sam obe te perspektive u filmu."

Ishikawa kaže da je nekoliko puta posetio Nagasaki kako bi intervjuisao porodice preživelih i bolje razumeo njihova sećanja. Želeo je da prikaže specifičnu atmosferu grada međunarodnoj publici.

Kada sam posetio Nagasaki prošlog septembra, nekoliko nedelja nakon zvaničnih godišnjica, nisam bio spreman na njegovu zapanjujuću lepotu. Poput Lisabona ili San Franciska, ovaj lučki grad smešten je na brdovitom predelu sa kućama na padinama i divnim pogledom na vodu.

Pogled na luku Nagasaki| Depositphotos

Taj talasasti pejzaž pomogao je da se ograniči zona eksplozije 9. avgusta 1945. godine, kada je grad bombardovan nakon što je promena u oblačnosti sakrila prvobitnu metu SAD, grad Kokura. Bomba je detonirana iznad distrikta Urakami u Nagasakiju, usmrtivši oko 70.000 ljudi do kraja 1945. godine.

Danas su memorijalni i muzejski lokaliteti Nagasakija rasuti po tim brdima, za razliku od Hirošime, koja je fokusirana na svoj park mira i lokaciju nulte tačke - polusrušenu kupolu koja je postala snažan simbol atomskog razaranja. Kako istoričar Chad R. Diehl piše u svojoj knjizi Senke Nagasakija, međunarodna kultura grada pomogla je u oblikovanju njegovog ponovnog rođenja.

Ovaj viševekovni multikulturalni lučki grad, sa snažnom hrišćanskom zajednicom, nekada je bio jedino mesto gde su Holanđani i Portugalci mogli da komuniciraju i trguju sa šogunatom. Čak i danas, njegov jezik, arhitektura i poslastice portugalski kolači castella i dalje su lokalni specijalitet koji svedoče o njegovom kosmopolitskom nasleđu.

Portugalski odnosno sada japanski kolač castella | Depositphotos

Nova Shinkansen, odnosno brza železnička linija, sada lakše dovodi turiste u grad, koji je udaljen od Tokija na zapadnoj obali države, a blistavi razvoj obale privlači kruzerski turizam.

Grad ima "višeslojan, nijansiran pristup koji ne dobijate u Hirošimi", kaže Diehl. "Dozvoljeno vam je da posetite ova mesta tamnog turizma, ali vam je takođe dozvoljeno da doživite ovaj grad i njegove svetlije prostore i njegovu svetliju prošlost i sadašnjost."

Ishiguro je izvršni producent filma i pojavio se zajedno sa japanskom glumačkom postavom na premijeri u Kanu, rekavši novinarima da je film možda unapredio njegov roman.

Dodeljujući mu Nobelovu nagradu, švedska akademija je pohvalila Ishiguru i njegov literarni rad zbog otkrivanja "ponora ispod našeg iluzornog osećaja povezanosti sa svetom." U svom govoru na dodeli nagrade, Ishiguro je izrazio nadu da će njegovo pisanje nastaviti da služi budućim generacijama čitalaca. "Da li imam još nešto što bi moglo pomoći da pruži perspektivu, da donese emocionalne slojeve u rasprave, sukobe i ratove koji će doći dok se društva budu borila da se prilagode velikim promenama?"

Svojom novom interpretacijom Ishikawa je oživeo roman napisan pre više od četiri decenije. Film je suptilan, nijansiran i dirljiv kao i knjiga na kojoj se zasniva, a istovremeno predstavlja i nezavisno savremeno delo, uronjeno u suptilan jezik i pejzaže filma.

Široki pogled na brda Nagasakija i svet iza mora tema je i u romanu i u filmu. U jednoj od scena i najvernijih adaptacija iz originala, Etsuko, njena prijateljica Sachiko i Sachikoina ćerka Mariko voze se žičarom u gradska brda. Razgovaraju o svojim planovima za budućnost dok slušaju zvuk sirena brodova u prometnoj luci ispod.

"Gotovo kao da se nikada nije ni desilo. Gde god pogledam, sve je puno života. Mislim, gledajući dole, celo to područje je bilo razoreno bombom. Ali pogledaj ga sada", započinje Etsuko. "U ratu smo prošli kroz pakao. Ali ima toliko nade."

"Da, Etsuko", odgovara Sachiko, "Nada… nada je svuda oko nas."