Rusija i svet: tektonske promene koje preispituju verodostojnost udžbenika ekonomije

Winston Churchill je svojevremeno izjavio: "Ne mogu ja da predvidim kako će postupiti Rusija. To je zagonetka zamotana u misteriju unutar enigme, ali možda postoji ključ za njeno rešavanje. Taj ključ su ruski nacionalni interesi."

Svet svakodnevno prolazi kroz velike geopolitičke promene, a u poslednjih nekoliko decenija neke od tih promena, uključujući svetsku ekonomsku krizu (2008), referendum o Bregzitu (2016), pandemiju kovid 19 (2020) i invaziju na terotoriju Ukrajine (2022) su bile ne samo tektonske, već su poljuljale verodostojnost udžbenika ekonomije 21. veka, a sama invazija je dovela do kraja jedne epohe i ekosistema globalizacije. To su samo neka od glavnih zapažanja Miloša Starovića, autora knjige Kraj jedne ere: od integracije do izolacije Rusije objavljene 2025. godine u izdanju izdavačke kuće Clio.

Autor sagledava rasplet ruskih nacionalnih interesa i odnos svetske zajednice prema teritorijalno najvećoj državi današnjice kroz ličnu refleksiju života u Rusiji i spoznaji tog društva, kroz sećanja i lična iskustva ispituje kraj relevantnosti Rusije, odnosno početak njene izolacije, za sve generacije a naročito za one koje možda neće imati prilike da tu zemlju posete čak ni kao turisti.

Miloš Starović je rođen u Sarajevu, a odrastao je u Beogradu. Od 2008. godine radi za vodeće investicione banke, na rukovodećim pozicijama u sektoru međunarodnih finansija, sa ekspertizom za tržišta u razvoju | Lična arhiva

Starović na 166 stranica pokušava da odgonetne kakva će biti budućnost međunarodnog tržišta i ekonomije nakon svetskih ekonomskih kriza.  Drugo i dopunjeno izdanje ipak uliva dozu opreznog optimizma, u odnosu na prethodno izdanje, kojim se potencijalno označava početak globalne transformacije, odnosno nove ere. Taj optimizam se najviše odražava u novompoglavlju pod naslovom "Ruski jezik – ima li nade?" u kojem se Starović hvata u koštac sa širim značenjem i znanjem jezika, ali ne u smislu razumevanja i vladanja vokabularom, već shvatanja geopolitičkih i društvenih normi koje će uticati na budućnost i kroz lingvistiku.

Fokus knjige jeste Rusija, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Ukazuje na (ne)stabilnost ekonomskog tržišta koje, zbog niza neočekivanih poteza, može u trenu da se preokrene, kao i naši životi.

U razgovoru za Bloomberg Adria, Starović se osvrće na svoje jedinstveno iskustvo koje mu je obeležilo život i karijeru, a nama dalo neke odgovore da pokušamo da razumemo pravila igre globalnih sila i igrača, i kako oni utiču na naš svakodnevni život.

Drugo izdanje je dopunjeno dvanaestim poglavljem "Ruski jezik: Ima li nade?" koje izražava dozu opreznog optimizma da uprkos globalnoj polarizaciji, možda upravo svedočimo početku jedne nove ere | Clio 

 

 - Vaša knjiga je pisana u prvom licu -  zašto ste se opredelili na taj pristup i zašto ste odlučili da dopunite prethodno izdanje?

 Teško je preneti kompleksnost i dinamiku finansijskog sveta od sredine 2000-ih do danas ako niste lično prošli kroz te događaje. Kada razmišljam o sopstvenom profesionalnom putu, vidim ga kao putovanje kroz jednu izuzetno dinamičnu epohu međunarodnih finansija. To je period koji je obeležen nizom tektonskih događaja: od globalne krize 2008. godine, preko dužničkih turbulencija u perifernoj Evropi 2010, pa sve do geopolitičkih šokova poput aneksije Krima 2014. i Bregzita 2016. Svaki od tih trenutaka menjao je pravila igre - ne samo na tržištima, već i u načinu na koji donosimo odluke.

Pandemija 2020. bila je možda najdramatičniji primer kako se svet može zaustaviti, dok je invazija na Ukrajinu 2022. dodatno naglasila koliko su geopolitika i finansije neraskidivo povezani. Danas, suočeni smo sa novim oblikom protekcionizma - tarifnim politikama koje podsećaju na sredinu dvadesetog veka, ali se koriste kao dominantno pregovaračko oruđe u globalnoj trgovini.

Iz mog ugla, sve ove promene nisu bile samo izazovi, već i prilike za učenje i prilagođavanje. Naučile su me da fleksibilnost, strateško razmišljanje i sposobnost očekivanja trendova nisu opcija, već nužnost. Upravo ta iskustva oblikovala su moj pristup izazovima - da se u svakoj neizvesnosti traži rešenje , dok ostajemo posvećeni dugoročnim ciljevima.

Autor je živeo u Beogradu, Milanu, Moskvi i Londonu. Nakon Bregzita, od 2019. godine živi i radi u Parizu. Predaje međunarodne finansije na Luksemburškoj poslovnoj školi (Luxembourg School of Business) kao i na Univerzitetu Cote D'Azure u Nici | Lična arhiva 

 

 -Položaj i podrška Rusiji u Srbiji su oduvek bili snažni mada, kako i sami napominjete u knjizi, pomalo i paradoksalni jer deluje da su ljudi zaljubljenici u ideal Rusije, a da zemlju zapravo nisu ni posetili, niti je poznaju. Zašto mislite da je to tako?

Da, kod nas se veruje da samo mi čitamo Dostojevskog. Stalno preuveličavamo da jedino mi u celoj Evropi poštujemo rusku kulturu. Pariz je, recimo, zanimljiv primer. Dvadesetih godina prošlog veka u Parizu je živelo čak oko milion Rusa, a ruski centar u šesnaestom arondismanu u Parizu godišnje organizuje stotinak događaja – od promocija knjiga, specijalizovanih izložbi. Ruski pisci su sastavni deo pariske kulture. Često se nauštrb rusofilstva zanemaruje naša  pripadnost samom kontinentu - Evropi.

Metro stanica Dostoevskaya, otvorena 2010.godine u centru Moskve | Depositphotos

 

Koliko je naših ljudi bilo u Moskvi, a koliko u Solunu ili Veneciji? Italija je, recimo, posle Nemačke, naš najveći spoljnotrgovinski partner. Kroz ljudske sudbine je dokazano da pripadnost kulturnom prostoru definiše geografija, a ne istorija. Poređenja radi, Beograd je udaljen od Soluna koliko Pariz od Frankfurta. Jasno je da bi takva geografija trebalo da usmeri naše kulturološke veze bliže Grcima nego Rusima, iako se društveno stalno stavlja akcenat, i donekle i zloupotrebljava rusofilstvo.

 

 - Sa druge strane, pošto ste živeli u Rusiji, kakva je percepcija Srbije u Rusiji – ne samo u političkom ešalonu već i među običnim građanima?

 Da me ne shvatite pogrešno, ja sam veoma upućen na rusku kulturu, jezik i ljudske veze. Moje iskustvo je da oni veoma malo znaju o nama. Sećam se, recimo, kada su 2009. ukinute vize za naše državljane koji posećuju Rusiju; dok je kod nas to bila udarna vest, na aerodromu u Moskvi su godinama posle carinici redovno proveravali pasoš da vide da li putnici poseduju vizu.

 

-Vaša knjiga je zanimljiv osvrt na svet kroz prizmu odrastanja pojedinca i njegovog shvatanja sveta oko sebe i uloge u njemu. Koliko se Vaša percepcija o svetu i ekonomskim trendovima promenila?

 Temeljno planiranje u današnjem okruženju postaje sve izazovnije, upravo zbog volatilnosti koja ne proizlazi samo iz ekonomskih pokazatelja, već i iz izjava koje se šire u realnom vremenu. Danas jedan tvit može pomeriti parameter na međunarodnim tržištima, promeniti tok pregovora ili redefinisati percepciju rizika. To je nova realnost - geopolitika se odvija pred očima javnosti, prvi put u istoriji uz snažan uticaj društvenih mreža.

Istovremeno, živimo u eri eksponencijalnog tehnološkog razvoja, uključujući i veštačku inteligenciju, koja menja način na koji analiziramo podatke, donosimo odluke i komuniciramo. Ova kombinacija - globalna kriza u digitalnom dobu - zahteva brzu reakciju, kao i sposobnost strukturnog pristupa problematici. U takvom okruženju, planiranje više nije statičan proces; ono postaje dinamičan okvir koji se stalno prilagođava novim informacijama i signalima.

 

 

- U knjizi se osvrćete na važnost srednje klase na kojoj počiva svako društvo, a koje je u Rusiji i Srbiji često bilo zanemerivano. Koliko se i da li se uopšte taj odnos unapredio u ovim državama u poslednjih dvadesetak godina?

 Iako je ruska privreda pokazala izuzetnu otpornost uprkos čak devetnaest paketa sankcija ka ruskoj ekonomiji, poslednji, tj., najskoriji paket predstavlja prekretnicu - on je praktično stavio amblem toksičnosti na sve što ima veze sa ruskom naftom. To je vidljivo i kroz odluke velikih konglomerata, pa čak i iz Indije, zemlje koja nikada nije uvodila sankcije Rusiji, a koja je od decembra 2025. prestala da kupuje rusku sirovu naftu.

Rusija je koristila samo jedan ledolomac da zimi izvozi ukapljeni gas iz američkim sankcijama pogođenog arktičkog projekta, što pokazuje potrebu za više takvih brodova | Bloomberg

 

Ekonomski podaci deluju dramatično, ali paradoksalno, obzirom da oni koji posećuju Moskvu kažu da se prestonica razvila i da ih podseća na Singapur. Stvorila se nova srednja klasa, dobrim delom oslonjena na namensku industriju i vojni sektor koji je lokalizovan. Sve to se dešava u kontekstu bez presedana - geopolitika naspram geoekonomije.

 

 - Nakon invazije na Ukrajinu 2022. godine, počelo je svetsko "odricanje" od Rusije što nije uključivalo samo ekonomske sankcije već i blokadu na kulturna dobra – od literature, do muzike. Da li se to promenilo između dva izdanja knjige i koliko će biti potrebno Rusiji da"povrati" svoj ugled?

Mislim da je ključno napraviti razliku između geografskih podneblja i njihovih reakcija na rusku kulturu - kako onu iz prošlosti, tako i savremene umetničke izraze. Klasična dela poput 'Labudovog jezera' u Londonu, Njujorku ili Parizu se vraćaju, jer ona pripadaju univerzalnom kulturnom nasleđu. Međutim, otklon i dalje postoji prema savremenim umetnicima, posebno u anglosaksonskim sistemima, gde se očekuje eksplicitna osuda aktuelnih događaja.

Ruski trgovci iz 19. veka. Objavljeno 1870. u Nouvelle Encyclopedie Nationale par Maurice Lachatre, izdavač Docks de la Lbrairie | Depositphotos

Pariz je drugačiji primer - tamo postoji duboko ukorenjen respekt prema ruskoj kulturi, što je istorijski razumljivo, jer je nakon revolucije u Rusiji u francuskoj prestonici živelo i do milion Rusa. Upravo tu se kristalisala važna razlika: poštovanje kulturnog doprinosa naspram neodobravanja aktuelnih političkih poteza. Ta sposobnost da se odvoji umetnost od geopolitike pokazuje zrelost kulturnog diskursa, ali i naglašava koliko je danas teško održati tu ravnotežu u svetu koji traži brze, jasne i javno izražene stavove.

S' druge strane, primer Grčke je fascinantan jer pokazuje da je moguće zadržati snažan kulturni i nacionalni identitet, a istovremeno slediti pun evroatlantski strateški pravac. Mentalno i geografski bliska Srbiji, Grčka je uspela da izgradi model u kojem evropska integracija nije značila kulturnu asimilaciju. Ključ leži u tome što je grčki identitet duboko ukorenjen u istoriji, jeziku i pravoslavnoj tradiciji, ali i u sposobnosti da se ta tradicija reinterpretira u savremenom kontekstu.

 

Grčki farmeri voze traktore pored Bele kule tokom demonstracija protiv kašnjenja isplata iz EU u Solunu, 12. decembra 2025. | Konstantinos Tsakalidis/Bloomberg

Grčka je kroz obrazovni sistem, umetnost i javni diskurs negovala narativ kontinuiteta - od antičke civilizacije do modernog doba - dok je istovremeno prihvatala standarde EU i NATO. To je pokazatelj da kulturna otpornost ne zavisi od izolacije, već od sposobnosti da se nacionalni kodovi integrišu u globalne strukture bez gubitka autentičnosti. U vremenu kada mnoge države traže balans između identiteta i globalizacije, grčki primer je vredan dublje analize, pogotovo za nas jer nam je geografski blizak.