NATO prepušten Evropljanima i Trumpovoj volji

Lideri evropskih članica NATO-a dolaze na samit u Ankaru uvereni da imaju snažne argumente kojima mogu da ubede američkog predsednika Donalda Trumpa da su ispunili njegove zahteve: povećali su izdvajanja za odbranu, ojačali namensku industriju i preuzeli veći deo pomoći Ukrajini, kako bi Sjedinjene Američke Države ostale posvećene transatlantskom savezu.

Uprkos tome što se generalni sekretar Alijanse Mark Rutte prethodno svesrdno potrudio da odobrovolji Trumpa, predstavljajući mu podatke kojima je nastojao da ga uveri da je, kada je reč o podsticanju Evropljana da preuzmu veću odgovornost za sopstvenu odbranu, učinio više nego bilo koji posleratni predsednik SAD, evropske diplomate nezvanično priznaju da je ponašanje stanara Bele kuće i dalje njihov najveći izvor neizvesnosti.

Prema oceni analitičara, za 32 članice Alijanse strateški pravac više nije glavno pitanje. Mnogo važnije je da li su spremne da sprovedu dogovoreno preuzimanje odgovornosti za evropsku odbranu.

Dok će lideri Evropske unije i Kanade nastojati da Trumpu pokažu da ispunjavaju obećanje dato na prošlogodišnjem samitu u Hagu (da će do 2035. godine za odbranu i povezane bezbednosne potrebe izdvajati pet odsto bruto domaćeg proizvoda), domaćin ovogodišnjeg dvodnevnog samita, turski predsednik Recep Tayyip Erdoğan, nastojaće da istakne strateški značaj svoje zemlje i za Evropu i za Sjedinjene Američke Države, dok istovremeno u zemlji pojačava pritisak na svoje političke rivale.

NATO 3.0

Prema saznanjima novinske agencije Reuters, u nacrtu deklaracije sa samita stoji da su u 2025. godini evropski saveznici i Kanada povećali svoja ulaganja u osnovne odbrambene potrebe za više od 139 milijardi dolara.

"Gradimo budućnost: jaču Evropu u jačem NATO, modernizovanom savezu. Evropski saveznici i Kanada, radeći sa Sjedinjenim Državama, preuzimaju veću odgovornost za odbranu alijanse", trebalo bi da stoji u zajedničkoj izjavi ukoliko se sa njom saglasi zvanični Vašington.

Usled Trumpovih pritisaka, kritika na račun NATO-a, povlačenja dela američkih trupa iz Evrope i višemesečnih transatlantskih trvenja oko Grenlanda i rata u Iranu, mediji su dominantno fokusirani na neizvesnost unutar alijanse. I dok u medijskim komentarima provejavaju ocene da će odbrambena alijansa redefinisati i odnos između SAD i Evrope, sudeći prema izjavama američkih zvaničnika, taj odnos je već promenjen, te da, nakon hladnoratovskog i posthladnoratovskog perioda funkcionisanja, NATO ulazi svojevrsnu treću fazu svog postojanja – takozvani NATO 3.0.

Na samitu u Ankari biće predstavljeno šta je ispunjeno od evropskih obećanja Trumpu datih prošle godine na samitu u Hagu / Bloomberg

"Pod vizionarskim vođstvom predsednika Trumpa i sekretara rata Petea Hegsetha, krećemo se ka NATO 3.0, u kojem Evropa preuzima primarnu odgovornost za svoju konvencionalnu odbranu. Mnogi su govorili da se to ne može učiniti – da Evropa ne može ili ne želi da se angažuje. To se opovrgava pred našim očima", istakao američki podsekretar rata Elbridge Colby, dodajući da još mnogo toga treba da se uradi, ali da se ide ka NATO 3.0 – savezu partnerstva, a ne zavisnosti. "Kao što je rekao sekretar rata, udvostručavamo naše napore da NATO učinimo onim što je uvek trebalo da bude, uravnoteženi savez sa Evropom na čelu sopstvene odbrane."

Reči ovog glavnog vojnopolitičkog stratega Trumpove administracije zapravo ukazuju da na samitu alijanse više neće biti govora o određivanju strateškog pravca NATO-a, već da li je i koliko brzo Evropa sprovela dogovoreno.

Kako ističe ekspert Centra za analizu evropske politike David Cattler, u toku poslednja četiri samita, alijansa je uglavnom utvrdila svoj strateški pravac tako što su se saveznici, između ostalog, obavezali na znatno veće izdatke za odbranu, dogovorili se oko novih ambicioznih ciljeva po pitanju kapaciteta, odobrili regionalne planove odbrane, ubrzali rad na veštačkoj inteligenciji i drugim novim tehnologijama i prepoznali da je obnova transatlantske baze namenske industrije ključna za odvraćanje.

Bloomberg

"Dakle, pošto strateški pravac više nije glavno pitanje, 32 članice će se fokusirati na sprovođenje", kaže Cattler i ističe da savremena vojna prednost više ne pripada samo onima koji izmisle najbolju tehnologiju, već sve više pripada onima koji mogu da identifikuju obećavajuće inovacije, integrišu ih u operativne koncepte, povećaju proizvodnju i terenske kapacitete brže nego što protivnik može da se prilagodi. "Ukrajina je to više puta pokazala, ali i Rusija. Tu razgovor o NATO-u često promašuje poentu. Javna debata je i dalje usmerena na ciljeve potrošnje, nove tehnologije ili najave javnih nabavki. To su inputi. Ali mera uspeha je sposobnost."

Prema njegovim rečima, alijansa je već napravila teške strateške izbore, a sada sledi teži zadatak: transformisati konsenzus u vojne sposobnosti pre nego što to učine njeni konkurenti.

                      

Glavni politički događaj ove sedmice je upravo samit NATO-a u Ankari, koji se održava u trenutku pojačanih tenzija unutar vojnog saveza. U fokusu su ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku, spor oko Grenlanda, ali i pitanje izdvajanja članica za odbranu. O tome kakve se poruke očekuju sa samita i šta on znači za budućnost Alijanse, razgovaramo sa Oliverom Crookom. Na pitanje šta trenutni geopolitički kontekst znači za odnose unutar NATO-a i njegovu budućnost, Crook kaže da je ovo jedan od najznačajnijih trenutaka za savez, ali i za spoljnu politiku predsednika Donalda Trumpa. "Pre godinu dana, na samitu u Holandiji, sve 32 članice NATO-a obavezale su se da će za odbranu izdvajati pet odsto bruto domaćeg proizvoda, što je predstavljalo veliku političku pobedu za predsednika Trumpa. Međutim, u proteklih godinu dana dogodio se niz događaja koji su dodatno opteretili odnose među saveznicima. Trumpove ideje o preuzimanju Grenlanda, rat s Iranom i odbijanje mnogih evropskih država da se uključe u američku vojnu akciju doveli su do ozbiljnih nesuglasica unutar Alijanse. Pojedine zemlje nisu dozvolile ni korišćenje svojih vojnih baza za američke operacije, što je dodatno produbilo razlike među partnerima", objašnjava Crook. Crook ističe da su političke tenzije dodatno pojačane pogoršanjem odnosa između evropskih lidera i predsednika Sjedinjenih Država. "Videli smo ozbiljno pogoršanje odnosa između nemačkog kancelara Friedricha Merza i Trumpa, nakon što je Merz izjavio da je Trump bio ponižen u Iranu, na šta je američki predsednik odgovorio pretnjom da će povući američke trupe iz Nemačke. Istovremeno, nastavljene su i nesuglasice između italijanske premijerke Giorgie Meloni i Donalda Trumpa. Upravo u takvoj političkoj atmosferi održava se samit u Ankari. Evropski lideri žele da pokažu da su ispunili Trumpov zahtev za većim izdvajanjima za odbranu i da potvrde da ostaju pouzdani saveznici. Njihov cilj je da osiguraju da Sjedinjene Države ostanu čvrsto posvećene članu 5 NATO ugovora, odnosno principu kolektivne odbrane, koji predstavlja osnovu saveza. Upravo pitanje da li će Trump ostati privržen toj obavezi danas predstavlja najveću zabrinutost evropskih članica NATO-a", zaključuje Crook.

  

Evropska odbrana Evropljanima

Zvaničnici očekuju da će se lideri u Ankari fokusirati na to kako napreduju ka ciljevima o visini vojnih izdataka, povećanju industrijske proizvodnje u oblasti odbrane i kako sprovesti "prebacivanje tereta" sa SAD na Evropu.

Prema oceni komentatora belgijskog lista "De Morgen", došlo je vreme za zrelu diskusiju o međusobnim odnosima te da je u interesu i evropskih članica NATO-a i SAD da na ovom samitu utvrde kako bi NATO 3.0 trebalo da izgleda i ko šta radi kada dođe do ključne situacije.

Nemačka je među evropskim članicama NATO-a koja je najviše povećala svoja izdvajanja na odbranu / Bloomberg

"Prestanimo da ostavljamo utisak da još uvek postoji jedinstven, blizak savez; umesto toga, težimo optimalnom odnosu na daljinu, sa jasnim vremenski okvirom za razvod gde je to potrebno i zajedničkim naporima u onim oblastima gde je to još uvek moguće", ističe Maarten Rabaey.

Budući da su evropske države članice NATO-a povećale svoje izdatke za odbranu i da će oni do 2025. godine porasti za 20 procenata (daleko više nego u Kini i tri puta više nego u Rusiji, uprkos ratu u Ukrajini), pojedini evropski komentatori pozivaju Evropu da bude odlučnija.

"Da li je odustajanje od svih ambicija kako bi se sačuvala fasada jedinstva zaista održiva strategija? Evropa svakako više ne može da krije svoju ranjivost pred nepredvidivošću Donalda Trumpa, koji redovno potkopava transatlantske odnose. I prečesto ostavlja utisak da samo pasivno prihvata razvoj događaja. Pa ipak, pravi izazov za NATO više nije samo da se nosi sa Trumpom, već da pokaže da njegova kohezija, kredibilitet i sposobnost odvraćanja ne zavise od hirova jednog američkog predsednika", ističe dopisnica švajcarskog lista "Le Tamps" iz Brisela Valerie de Graffenried.

Prilika za Erdogana

Samit u Ankari, s druge strane, omogućava Turskoj da se predstavi Evropljanima, ali i Amerikancima, kao nezamenljivi geopolitički partner i sila u centru evropske i bliskoistočne bezbednosne arhitekture, nastojeći da istakne svoje rastuće kapacitete odbrambene industrije i ponovi svoj dugogodišnji poziv članicama alijanse da ukinu sva ograničenja na trgovinu odbrambenom opremom unutar NATO-a. Dok će sa Emmanuelom Macronom i Giorgiom Meloni nastojati da postigne napredak u kupovini sistema protivraketne odbrane SAMP/T, Erdogan želi Trumpa da ubedi da mu odobri kupovinu američkih lovaca F-35, kao i avionskih motora F110 za turski projekat borbenih aviona KAAN.

"Činjenica da se samit NATO-a održava u Turskoj još jednom pokazuje strateški značaj Turske", izjavio je turski šef diplomatije Hakan Fidan.

Recep Tayyip Erdogan / Bloomberg

Odnosi Ankare i njenih zapadnih saveznika protekle decenije nisu bili najbolji, između ostalog, i zbog neslaganja oko Rusije i turske kupovine ruskog raketnog odbrambenog sistema S-400. Međutim, pokazalo se da strateški položaj Turske omogućava Erdoganu da Turska, kao druga po veličini vojska u alijansi, ima taj luksuz da održava kontakte i saradnju sa Rusijom, a ujedno ne bude skrajnuta unutar NATO-a.

Štaviše, jačanje diplomatskog položaja u inostranstvu omogućilo je Erdoganu da pooštri kontrolu kod kuće i pritisak na opoziciju, a da o tome ni reč kritike ne čuje ni iz Brisela, niti iz Vašingtona. Naprosto, realpolitika Zapadu postaje važnija od bilo kakvih vrednosti ili standarda pa ne čudi da je Rutte imao samo reči hvale kada je krajem maja govorio o predstojećem samitu NATO-a u Ankari.

"Turska će prirediti impresivan šou. Pravi šou", rekao je novinarima, pohvalivši tursku odbrambenu industriju, opisujući je kao vitalno važnu i pravi model za druge.

Ankara sva u znaku samita NATO-a / Bloomberg

S obzirom na svoj geografski položaj između Evrope, Bliskog istoka i Azije, Turska služi kao tampon protiv nestabilnosti i migracija, pri čemu joj kontrola nad moreuzima Bosfor i Dardaneli omogućava da ograniči projekciju ruske pomorske moći u Crnom moru. Kada se na to doda procvat turske odbrambene industrije, čiji lavovski deo izvoza ide u zemlje EU i NATO-a, Erdogan nije preterao kada je prošle godine izjavio da je evropska bezbednost nezamisliva bez Turske.

Pragmatizam koji pokazuju države NATO-a nije jednostran, jer i Ankara pokazuje stratešku fleksibilnost ka Zapadu pa sada manje provocira, a više se predstavlja kao partner za saradnju. Ipak, Erdogan želi više, a to je da ga NATO prepozna kao neophodan stub alijanse i da se prema njemu odnosi u skladu sa tim, to jest da nema daljih sankcija i da dobije pristup svim kanalima za nabavku odbrambene opreme i poštovanje njegovih bezbednosnih interesa.