EU između vazalne pokornosti Americi i raspada NATO-a

Odluka predsednika SAD Donalda Trumpa da kazni Nemačku i Evropsku uniju tako što će na 25 odsto povećati carine na automobile, kamione i auto-delove iz EU, ali i tako što će povući 5.000 američkih vojnika iz Nemačke, uzburkalo je duhove u evropskim političkim krugovima i opštoj javnosti, koja se pita ne samo da li uopšte može da se računa na to da će Trumpova Amerika poštovati bilo kakav postignuti sporazum, nego i da li je ovo jasan znak da je posleratna evropska bezbednosna arhitektura već prošlost.

I dok Bela kuća povećane carina pravda time da EU ne ispunjava svoj deo trgovinskog sporazuma postignutog prošlog leta, a šef Pentagona Pete Hegseth da se vojnici povlače zbog toga što se Nemačka nije pridružila američkom bombardovanju Irana, u nemačkoj i delu šire evropske javnosti se više raspravlja o tome koliko je za novu transatlantsku krizu zapravo kriv nemački kancelar Friedrich Merz.

Merzov prošlonedeljni "gaf" kada je izjavio da "iransko rukovodstvo, posebno takozvana Revolucionarna garda" u aktuelnom sukobu "ponižava" SAD te da izgleda da Vašington nema jasnu strategiju kako da izađu iz ovog rata, ne samo da ga je koštalo žestokih Trumpovih javnih napada i kritika već ga je i nemali broj evropskih političara i novinara okrivio da je nesmotreno uvredio Trumpa i time doveo u probleme evropsku bezbednosti i privredu.

Ova nova kriza u transatlantskim odnosima je dovela Evropu u šizofrenu situaciju da rasprave o evropskoj bezbednosti idu od direktnog ili posrednog zagovaranja vazalne pokornosti Americi do toga da se predviđa raspad NATO-a i početak borbe za stratešku autonomiju Evrope. U svakom slučaju, posleratna evropska bezbednosna arhitektura zasnovana na NATO-u i američkom vojnom prisustvu u Evropi sve više biva uzdrmana i sklona padu.

Američki blef

Nakon Pedra Sancheza, Emmanuela Macrona i Giorgie Meloni, Merz je postao poslednji lider EU koji je izgubio Trumpovu naklonost i pritom javno izvrnut ruglu i kažnjen povlačenjem 5.000 američkih vojnika iz Nemačke.

I dok je postalo očigledno da je pao u vodu proteklih meseci primenjivan Merzov recept da povlađivanjem i laskanjem ostane u dobrim odnosima sa impulsivnim stanarom Bele kuće, povlačenje američkih vojnika u narednim mesecima je u pojedinim analizama shvaćeno kao dramatičan potez koji ugrožava posleratnu nemačku i evropsku bezbednosnu arhitekturu. Trumpove pretnje da je to samo početak i da će skroz da povuče američku vojsku iz Nemačke samo su podigli strahovanja pojedinih medija i političara.

Međutim, očigledno je da je u Vašingtonu postojala i namera da se među Evropljanima izazove panika, a da Trumpova Amerika ne namerava zaista da iz Nemačke izmesti sada oko 36.400 američkih vojnika u Nemačkoj, jer upravo oni zajedno sa još toliko lokalno angažovanog osoblja i raspoređenim naoružanjem čine ključ za projektovanje globalne američke moći, ne samo u Evropi, već i na Bliskom istoku i Africi.

Bloomberg

Iako su nekad vazduhoplovne baze u Italiji i Turskoj važile za ključne za američke misije na Bliskom istoku, zapravo sva projekcija američke moći na Bliski istok kritično zavisi od vojnih instalacija u Nemačkoj i Veliko Britaniji: vazduhoplovne baze Ramštajn, medicinskog centra u Landštulu i sedišta evropske i afričke komande američke vojske (EUCOM i AFRICOM) u Štutgartu, kao i britanskih vazduhoplovnih baza Lejkenhit i Ferford.

Ove baze nisu prvenstveno namenjene "odbrani Nemačke", već su strateški logistički i komandni centri koji omogućavaju projekciju američke moći van Evrope, posebno na Bliskom istoku. To važi ne samo za borbene i izviđačke avione, već i za sve operacije dronova.

Drugim rečima, da Nemačka i Velika Britanija nisu Vašingtonu dali odrešene ruke, ne bi ni bilo američkog bombardovanja Irana. Čak i sada u vreme primirja, masovni vazdušni transport između SAD, britanskih i nemačkih baza omogućava pojačanje američkog pritiska na Iran i eventualnu obnovu napada i tu ovo povlačenje 5.000 vojnika neće napraviti nikakvu razliku.

Međutim, ovom odlukom Vašington očigledno želi da izazove paniku u Evropi, što se videlo i iz memoranduma Pentagona, koji je procurio u javnost, a u kojem su izložene razne opcije za odmazdu protiv evropskih zemalja zbog neučestvovanja u ratu u Iranu, poput izbacivanja Španije iz NATO-a i osporavanja britanskog suvereniteta nad Foklandskim ostrvima.

Doduše, Trumpova Amerika je očigledno našla pogodan trenutak da povlačenjem simboličnog broja vojnika zapravo ucenjuje Evropu na polju trgovine, jer zna za njen strah da bi mogla preko noći da ostane bez američkog nuklearnog kišobrana nad Evropom.

Trump očigledno očekuje ponavljanje prošlogodišnjeg scenarija u kojem se u trgovinskim pregovorima Vašingtona i Brisela, kako je neoprezno priznala ispred Evropske komisije glavna pregovaračica Sabine Weyand, EU se predala ne iz straha od carina, već iz straha od gubitka američkog bezbednosnog kišobrana i američke podrške Ukrajini.

Bloomberg

 

Paradoksa li, uprkos čestom pokretanju teme kako je došlo vreme da Evropa ostvari stratešku autonomiju od SAD i izgradi nezavisnu odbranu, na tome se skoro ništa ne radi.

"Nalazimo se u bizarnoj situaciji gde evropski lideri blokiraju napore za izgradnju nezavisne evropske odbrane jer ne žele da oštete instituciju protektorata koja se koristi kao sredstvo za njihovo ucenjivanje i ponižavanje.

Znamo da se NATO koristi za ucenjivanje Evropljana, to možemo videti svojim očima", ističe dugogodišnji dopisnik iz Brisela i autor knjige "Posedovani kontinent: kako osloboditi Evropu od američke vojne, ekonomske i kulture zavisnosti" Davea Keatinga, dodajući da, međutim, "ne znamo da li američki bezbednosni kišobran kroz NATO uopšte više postoji".

"Svi pokazatelji Trumpovog režima govore da ga nema, čak i ako ljudi u Kongresu SAD stalno insistiraju na tome".

Vazalni odnos Berlina

Proteklih dana je ta svojevrsna opsednutost medija i političara navodnom Merzovom krivicom, prema oceni pojedinih analitičara, ukazala na mentalitet vazalne države, koju Evropa gaji prema Americi.

Štaviše, vazalni mentalitet se nazire i iz postupanja zvaničnog Berlina, koji je najpre tvrdio da su Merzove opaske usmerene da upozore Teheran, a ne Trumpa, da bi potom nemački šef diplomatije objavio da je razgovarao sa iranskim kolegom kako bi ga "kao američki saveznik" ubedio da prihvati američke diplomatske predloge o prekidu vatre i otvaranju Ormuskog moreuza.

Štaviše, nemački ministar odbrane Boris Pistorius uverava da je povlačenje "bilo i ranije očekivano", ističući da se o tome dugo raspravljalo. To se kosi sa izjavom visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbednost Kaje Kallas, koja priznaje da se o tome razgovaralo već duže, ali da je "trenutak objave došao kao iznenađenje".

Ona je ovaj potez predstavila kao poziv na buđenje za evropsku odbranu, naglašavajući da se oslanjanje na američke snage više ne može uzimati zdravo za gotovo.

Bloomberg

"Mislim da to pokazuje da zaista moramo da ojačamo evropski stub u NATO-u i da zaista moramo da učinimo više", rekla je Kallas. "Američke trupe nisu u Evropi samo da bi štitile evropske interese, već i američke interese."

Da u Nemačkoj, u političkim i u medijskim krugovima, vlada izuzetan oprez prožet strahovanjima, svedoči i komentar u minhenskom listu "Sueddeutsche Zeitung", koji za povlačenje 5.000 vojnika kaže da "bi moglo zvučati podnošljivo", ali je izuzetno uznemiren time da će očigledno i američka artiljerijska jedinica, koja poseduje rakete dugog dometa i krstareće rakete, biti pogođena Trumpovom odlukom.

U međuvremenu je i Merz potvrdio da krstareće rakete Tomahawk zasad neće biti isporučene Nemačkoj, jer ih "Amerikanci trenutno ni sami nemaju dovoljno".

"Kako su se dogovorili kancelar Olaf Scholz i američki predsednik Joseph Biden 2024. godine, ta jedinica je trebalo da dođe u Nemačku ove jeseni. Bila je eksplicitno namenjena da pošalje poruku Kremlju o transatlantskoj snazi, opipljiv signal odvraćanja", podseća komentator lista Hubert Wetzel.

"Činjenica da Trump sada otkazuje planirano preraspoređivanje ove konkretne jedinice nakon što je proveo još jedan sat na telefonu sa Vladimirom Putinom mogla bi se – ako bi neko bio pesimistički nastrojen – gotovo protumačiti kao poziv Kremlju."

Generalni sekretar NATO-a Mark Rutte upozorio je evropske lidere da je Trump razočaran njihovim odsustvom volje da pomognu u ratu u Iranu.

"Evropski lideri su shvatili poruku", rekao je Rutte. "Došlo je do izvesnog razočaranja od strane SAD kada je u pitanju evropska reakcija."

Rute je rekao da brojne evropske zemlje ispunjavaju svoje bilateralne sporazume sa SAD i "osiguravaju da se, kada je reč o zahtevima za baziranje i celokupnoj logističkoj podršci, to i pruža" za operacije u Iranu. U tom kontekstu, on je pomenuo Crnu Goru, Hrvatsku, Rumuniju, Portugaliju, Grčku, Italiju, Veliku Britaniju, Francusku i Nemačku.

Nada u naoružavanje Evrope

Nasuprot tome, bivši komesar EU za ekonomiju i finansije Paolo Gentiloni u italijanskom listu "La Repubblica" poziva EU da "uzme bika za rogove" te da "nema smisla ulepšavati ovo".

"Najavljeno povlačenje američkih trupa iz Nemačke, a možda i iz Italije i Španije, može biti simboličan čin, ali odbrana se gradi na simbolima. A ako Trump ismeva NATO kao papirnog tigra, kao da je to neka dosadna multilateralna organizacija, a ne moćan vojni savez kojim dominiraju same SAD, Evropljani će biti primorani da odgovore", smatra Gentiloni i dodaje da to ne treba da bude tako što će doprinositi raspadu alijanse, već preuzimajući odgovornost za sopstvenu odbranu. "Dani kada su Amerikanci predvodili nikada se neće vratiti: nostalgija nije strategija."

Bloomberg

Prema oceni uredništva britanskog lista "Independent", najbolji kurs za Evropljane je verovatno da "ostanu mirni i nastave sa bilo kojim planovima koje imaju za odbrambeni sistem manje zavisan od SAD – i da to urade što brže i što harmoničnije mogu".

I mnogi evropski analitičari nadu vide u obimnom naoružavanju Evrope. Štaviše, prema njihovoj oceni, ponovno naoružavanje Nemačke je "najbolja nada Evrope da postigne pravu stratešku autonomiju".

Prema oceni novinara Keatinga, za Evropu raskid sa SAD predstavlja zemljotres poput sovjetskog kolapsa. On ističe da se sada nalazimo u novom periodu neizvesnosti za Evropu, dubokom kao onaj koji je doživela pre četiri decenije.

"Tada se urušavao komunistički diktatorski sistem supersile, koja je kontrolisala istočnu polovinu Evrope. Danas se urušava kapitalistički liberalno-demokratski sistem koji je kontrolisao zapadnu polovinu Evrope. I baš kao i tada, ova kriza zapravo može postati prilika sve dok Evropljani ne poriču stvarnost koja se odvija. Davne 1989. godine, bilo je mnogo onih i u istočnoj i u zapadnoj Evropi koji su je poricali. Danas ih je još više", ističe Keating.