Pešaci evropske ratne ekonomije su u pokretu. Predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen ove nedelje je odala počast onima koji se hrabro nose sa posledicama gasa u Rusiji, navodeći primer italijanskih industrijskih radnika koji sada počinju svoje smene pre zore, kada je energija jeftinija.
Ipak, ako postoji jedna moderna Zakivačica Rozi (Rosie the Riveter) koja bi ove zime mogla da zada udarac ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, to su industrijski zavarivači, monteri cevi i razni metalci koji imaju zadatak da vrate seriju zastarelih francuskih nuklearnih elektrana u upotrebu do 2023.
Posao je sa velikim ulozima: 32 od 56 reaktora su van mreže, a desetak ih je palo zbog problema sa korozijom. Ispad ima ekonomsku cenu od 29 milijardi evra (29 milijardi dolara) izgubljene zarade za preduzeće Electricite de France SA, koje će uskoro biti nacionalizovano. Ali to ima i globalne posledice, lišavajući Evropu i Francusku potpuno funkcionalnog kapaciteta od 61,4 gigavata električne energije bez ugljenika, pogoršavajući efekte krize prirodnog gasa i sejući podele među saveznicima.
Bloomberg
Popravke su pune izazova, sa široko rasprostranjenim skepticizmom da li će se desiti brzo ili lako s obzirom na nedostatak radnika i materijala. Pored globalnog nedostatka osoblja zbog kovida 19, za zavarivanje u nuklearnoj elektrani potrebne su veštine, obuka i pravila koja treba poštovati zbog rizika od radijacije. A njen lanac snabdevanja – uključujući italijanske fabrike koje proizvode potrebne materijale za cevovode – pod sopstvenim je pritiskom energetske krize.
S obzirom na hitnu potrebu za energijom, iskušenje bi moglo biti da se ublaži deo birokratije i možda čak odloži određene popravke da bi se nastavilo sa pumpanjem električne energije, posebno ako bezbednosni rizici nisu svi na istom stepenu.
Ali čak i za vreme rata, to su popravke koje ne treba odlagati. Mark Hibbs, viši saradnik u Programu nuklearne politike zadužbine za međunarodni mir Carnegi, napominje da je veliki talenat Francuske bio u proizvodnji nuklearnih elektrana u velikim razmerama na osnovu istog dizajna. Hitno je potrebno obezbediti da replicirani kvarovi ne kaskadiraju preko mreže.
Postoji i šira potreba da nuklearna industrija povrati kredibilitet nakon niza velikih prekoračenja troškova i kašnjenja, uključujući EDF-ovu elektranu sledeće generacije u Flamanvilleu koja kasni više od jedne decenije. Što duže fabrike ostanu zatvorene, zelenim strankama je lakše da kritikuju troškove i sigurnost sektora uprkos njegovoj tehnologiji nulte emisije.
Francuska bi trebalo da povuče svaku dostupnu polugu da izvrši ove popravke i ublaži energetsku krizu Evrope. Otvorena je škola zavarivanja pod nazivom Hefais, simbolično nazvana po mitskom bogu kovača Hefestu, da bi obučila više radnika. Talenat je doveden iz istočne Evrope, nordijskih zemalja i šire kako bi se pridružio naporima - kao kada su šumski požari ovog leta bili pomognuti resursima koji su stizali sa drugih mesta.
Jedna od poteškoća u obuci novih industrijskih radnika je prevazilaženje percepcije da je to nenagrađujući, težak i nisko vredan posao – izazov koji su osetili mnogi sektori nakon kovida 19. Jedna očigledna oblast je plata: Frederic Guimbal, glavni izvršni direktor Groupe Fregate, kaže da trenutna velika potražnja za zavarivačima znači da će uobičajena plata od otprilike 3.000 evra mesečno možda morati da se poveća kao rezultat. S obzirom na to da francuska država želi da sledećem izvršnom direktoru EDF-a plaća više od 450.000 evra godišnje kako bi privukla najbolje talente za važan ali često nezahvalan posao, trebalo bi da se primeni ista logika.
Kada se popravke završe i nuklearna proizvodnja EDF-a se vrati na prihvatljiv nivo, biće neophodna dugoročna debata o ulozi nuklearne energije. Ako je industrija gubila talente tokom godina, to je takođe zbog imidža sektora bez budućnosti tokom godina – sa nesrećom u Fukushimi 2011. godine koja je primorala neke zemlje poput Nemačke da u potpunosti napuste ovu vrstu energije. To sada izgleda kao greška, kao što čak i Nemačka prepoznaje, ali još uvek smo daleko od Charles de Gaulleove promocije nuklearne energije kao tehnologije "sutra".
Iako EDF i francuski predsednik Emmanuel Macron očigledno žele da iskoriste priliku nove nuklearne renesanse kako bi ispunili klimatske ciljeve i obezbedili energetsku nezavisnost, ovo su višedecenijski planovi koji mogu naići na kratkoročne prepreke. Sam Macron je, pod pritiskom Zelenih, svojevremeno promovisao nuklearno smanjenje i zatvorio najstariju elektranu u Francuskoj 2020. A EDF-ov vodeći evropski reaktor pod pritiskom, prvobitno simbol francusko-nemačke stručnosti, od tada je postao simbol francuskog političkog mešanja i sukoba među elitom inženjera.
To će doći kasnije. Zasad bi ceo fokus trebalo da bude na pokretanju reaktora. Možda će u budućnosti Von der Leyen u svojim govorima baviti nuklearnim elektranama – ne samo kao o izvoru energije koji pomaže Evropi da postigne svoje neto nulte ciljeve već kao geopolitičku odbranu od Putina. I, naravno, vrednost zavarivača u ratu.
.webp){kind=icon}
