Amerika na kredit: 39 biliona dolara duga i život na crtu

Drugi put tokom ovog meseca, američka administracija je stala. Naslovi u novinama zvuče dramatično, ali takozvani delimični "shutdown" ovog puta pogodio je prvenstveno Department of Homeland Security, pod čijom se kontrolom nalaze imigracione vlasti ICE, kao i druge granične službe. Sa ciljem suprotstavljanja Trumpovoj imigracionoj politici, demokrate u Kongresu koriste usvajanje zakona o finansiranju kao deo strategije borbe protiv administracije. Međutim, korišćenje "shutdowna" kao alata u političkoj borbi samo je simptom dubljeg problema – političkog sistema koji ne uspeva da uskladi rashode i prihode.

Život na crtu predstavlja realnost američkih javnih finansija. Koristeći prednosti štampanja sopstvenog novca, dolara koji predstavlja ključnu svetsku rezervnu valutu i u kojoj se obavlja gotovo celokupna naftna, ali i značajan deo druge globalne trgovine, sve američke administracije obilato koriste pogodnosti statusa najveće supersile.

Ratovi na Bliskom istoku, spasavanje od ekonomske krize 2008. godine i pandemija pre nekoliko godina finansirani su praktično kreditnom karticom. Kako se američke institucije navikavaju da žive preko svojih mogućnosti, tako održavanje takvog stanja postaje kompleksnije i skuplje. Od brojki koje objašnjavaju američki dug može vam se zavrteti u glavi.

SAD duguju skoro 39 biliona (hiljada milijardi) dolara, što je približno 115.000 dolara po glavi stanovnika. Sa ukupnim dugom od 120 odsto BDP-a, Amerika je u društvu Italije, Francuske i Španije kao jedna od najzaduženijih zemalja sveta. Ako se zagledamo u naš region, videćemo dosta pozitivnije brojke: dug Srbije iznosi oko 45 odsto BDP-a, Hrvatske 58 odsto, a najzaduženije bivše republike SFRJ, Slovenije, oko 67 odsto. Ako hoćete da se zabavite gledajući kako raste dug SAD u realnom vremenu, pogledajte U.S. National Debt Clock.

Fedovo presipanje iz šupljeg u prazno

Federalna administracija se najvećim delom zadužuje izdavanjem obveznica koje otkupljuju i Federalne rezerve (Fed), američka centralna banka. Svake godine je potrebno izdvojiti oko bilion dolara za kamatu na dug; deo tog iznosa završava u bilansu Feda, koji potom novac vraća koristeći ga za kupovinu novih državnih obveznica. Stoga igra presipanja iz šupljeg u prazno može da se nastavi dosta duže nego kod nižih nivoa vlasti koje moraju da žive u skladu sa svojim mogućnostima. Kako je javni dug naizgled jednostavna matematika (s jedne strane poreski i drugi prihodi, a s druge javna potrošnja) radi kreiranja održivog duga moraju se povećavati prihodi kroz više stope poreza ili širenje poreske baze, ili smanjivati rashodi.

Pored federalnih, vlasti u Kaliforniji i gradu Njujorku nalaze se u sličnim finansijskim problemima, ali bez istih monetarnih alata na raspolaganju. Dolazeći na vlast sa skupom socijalističkih mera, novi gradonačelnik Njujorka Zohran Mamdani je odmah po stupanju na dužnost morao da se bavi krizom javnog duga u finansijskoj prestonici sveta. Kao što komunizam zvuči uspešno samo na papiru, tako su se i njegovi predlozi mera raspali čim su se suočili sa realnošću. Tokom kampanje, tada samo kandidat Mamdani je upozoravao na problem duga, dok je njegovo rešenje bilo uvođenje dodatnog poreza na Njujorčane sa prihodom većim od milion dolara godišnje.

Kako će Mamdani napuniti kasu

Da li je to bio populizam ili neznanje, ostaje otvoreno pitanje, s obzirom na to da su porezi na dohodak u nadležnosti države Njujork, a ne grada Njujorka. Guvernerka Njujorka Kathy Hochul, koja traži reizbor u novembru ove godine, nije želela da navuče na sebe bes birača i odbila je da poveća poreze, ostavljajući gradonačelnika nasukanog. Da stvar po njega bude još gora, po stupanju na dužnost Mamdani tvrdi da je otkrio da je situacija mnogo teža nego što je mislio, pa da čak ni planirano povećanje poreza ne bi bilo dovoljno.

Bloomberg

 

Ostavljen bez mogućnosti da oporezuje bogate, pribegava jedinom porezu koji jeste u njegovoj nadležnosti – porezu na imovinu. Na konferenciji za štampu vrednoj kratke melodrame, Mamdani ponovo zahteva podizanje poreza na bogate, preteći da će u suprotnom pribegnuti nuklearnoj opciji: povećanju poreza na imovinu od 9,5 odsto, prvi put od 2003. godine.

Za razliku od poreza na dohodak, koji je trebalo da pogodi najbogatije, porez na imovinu pogađa sve Njujorčane i preliva se na cenu zakupa, koja je u Njujorku već paprena. Takva mera je u suprotnosti sa svime što je Mamdani govorio tokom kampanje, kada je tvrdio da će zamrznuti rente, uvesti besplatne autobuse, državne supermarkete i druge mere namenjene siromašnijim stanovnicima.

Danas preti nuklearnom opcijom koja štedi bogate od direktnog povećanja poreza, a pogađa siromašne, kojima je zakup stana najveći pojedinačni trošak. Za mere socijalne politike potreban je javni novac koji će to platiti, stoga nema ni govora o smanjenju potrošnje u gradu. Potrebnog novca Njujork nema, a Trumpova administracija ga neće obezbediti. Svi konzervativni mediji se ovih dana slade gledajući Mamdanija, kojeg nazivaju komunistom i islamistom, kako je u poziciji da mora da pogazi svoja obećanja.

Sa istočne obale prelećemo na zapadnu, ali problemi u finansiranju ostaju slični. Kalifornija, kao i grad Njujork, predstavlja bazu liberalnih birača. Na obali Pacifika se trenutno vodi drugačija dilema, ali sa istim ciljem – popunjavanja rupe u budžetu. Sa ukupnim dugom od jednog biliona dolara, Kalifornija ima najveći dug od svih saveznih država SAD i trenutno pokušava da zatvori godišnju rupu od 18 milijardi dolara. Izraziti levičari u toj državi takođe vide rešenje u dodatnom oporezivanju bogatih, predlažući veoma kontroverzan jednokratni porez na bogatstvo od pet odsto za sve sa imovinom većom od milijardu dolara.

Dok se porez na dohodak odnosi na takozvane ostvarene prihode, odnosno novac koji vam legne na račun, novi predlog u Kaliforniji pokušava da oporezuje vrednost kuće, automobila i akcija koje posedujete, iako vam taj novac nije likvidan. Guverner Kalifornije Gavin Newsom pokrenuo je veliku kampanju protiv predloga, ali velike su šanse da će predlog otići na referendum tokom ove godine. Iako je i sam izrazito liberalan, Newsom ima ambicije za mesto predsednika SAD i svestan je da bi mu preterano socijalističke mere protiv bogatih dugoročno mogle politički štetiti.

Glavna pretnja predlozima i Njujorka i Kalifornije jeste mobilnost kapitala. Na svaki pomen povećanih poreza podižu se pretnje bogatih da će se preseliti u Teksas i Floridu, koje već godinama profitiraju od migracije visokih prihoda iz tradicionalnih liberalnih uporišta. Amerika se tako nalazi u političkom i ekonomskom paradoksu.

Rashodi su politički gotovo nedodirljivi, ozbiljna poreska povećanja nose rizik odliva kapitala, a dug nastavlja da raste dok kamate ubrzavaju njegovu dinamiku. Pokušaji radikalnijeg oporezivanja, koje protivnici nazivaju socijalističkim, sudaraju se sa tržišnom realnošću i mobilnošću kapitala. Istovremeno, retorika o smanjenju države retko se pretače u stvarno kresanje potrošnje.

Između fiskalne ekspanzije i političke blokade, sistem se oslanja na vreme, inflaciju i rast kao tihe amortizere problema. Pitanje nije da li će se Amerika suočiti sa fiskalnim prilagođavanjem, već kako i pod kojim uslovima. U svetu u kome dug više nije izuzetak već pravilo, tržišta ostaju poslednji sudija održivosti američkog modela.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.