Kako je privatizacija stvorila Rusiju današnjice

Unutrašnji krah Sovjetskog Saveza 1991. godine označio je prelomni trenutak u svetskoj istoriji. Taj događaj je podstakao tranziciju bivših komunističkih država ka tržišnim ekonomijama. Rusija, najveća naslednica Sovjetskog Saveza, upustila se u turbulentni proces privatizacije, ciljajući na demontažu državno kontrolisanih industrija i naglo usvajanje kapitalističkih ekonomskih odnosa. Ipak, upravo je ovaj proces osigurao nestanak svih nada u razvoj demokratije u Rusiji i doveo do prvog totalnog rata u Evropi od 1945. godine.

Da bi se razumela saga privatizacije u Rusiji, neophodno je razmotriti socio-političku pozadinu tog vremena. Raspad Sovjetskog Saveza ostavio je Rusiju suočenu sa ekonomskom stagnacijom, zapuštenom infrastrukturom i parališućom birokratskom neefikasnošću. Usred opšteg razočaranja centralnim planiranjem i totalitarizmom uopšte, srednji ešaloni komunističke partije, koji su preuzeli rukovodeću ulogu, zagovarali su brzu privatizaciju kao lek za pobrojane ekonomske probleme, naočigled inspirisani neoliberalnim ekonomskim doktrinama koje je među prvima deceniju ranije primenjivao američki predsednik Regan.

Šok terapija i privatizacija

Ranih devedesetih svedočili smo radikalnom odstupanju od državnog upliva u ekonomiju. U Rusiji su glavne figure tog talasa bili Boris Jeljcin i njegov ekonomski savetnik, Jegor Gajdar. Pod parolom „šok terapije“, nove ruske vlasti krenule su putem privatizacije, ciljajući na ubrzani prelazak na tržišnu ekonomiju. Jedan od primarnih instrumenata bila je vaučerska privatizacija, gde su građanima izdavani vaučeri koji su im teorijski omogućavali kupovinu akcija državnih preduzeća. U praksi, enormna inflacija poješće kupovnu moć građana Rusije i svesti njihovo učešće u procesu privatizacije na nulu.

Na primer, kompanije poput Gasproma, giganta u sektoru prirodnog gasa, i Jukosa, krupnog proizvođača nafte, privatizovane su upravo tokom ovog perioda. Međutim, umesto podsticanja konkurencije i efikasnosti, proces privatizacije često je vodio do koncentracije vlasništva u rukama dobro povezanih pojedinaca, poput Borisa Berezovskog i Mihaila Hodorkovskog, koji su kasnije postali istaknuti oligarsi.

Teorijske vrednosti privatizacije uskoro su se suočile sa surovom realnošću autoritarne ruske političke kulture. Usred haotičnog perioda tranzicije, grupa dobro povezanih pojedinaca, nazvanih oligarsi, stekla je ogromno bogatstvo i uticaj. Kroz sumnjive metode, uključujući unutrašnje dogovorne aranžmane sa nosiocima vlasti, preuzeli su kontrolu nad najprofitabilnijim industrijama, konsolidujući ekonomsku moć u rukama nekolicine.

Primera radi, Boris Berezovski, nekadašnji uticajni biznismen, stekao je značajne udele u medijima, automobilskoj i avio industriji, koristeći svoje političke veze da se domogne bogatstva i ostvari uticaj na donošenje političkih odluka. Slično tome, Mihail Hodorkovski, osnivač Jukosa, istakao se kroz agresivnu strategiju preuzimanja aktiva i bliskih veza sa Kremljem, pre nego što je pao u nemilost i bio utamničen pod Putinovim režimom.

Putin i jeljcinizam

Putinizam današnjice predstavlja neposredni produžetak jeljcinizma. Sve nije počelo s Putinom i možda se sa njim neće ni završiti. Nema ničeg u Putinu što nije proizašlo iz devedesetih, a Putin je logično i najpotpunije ostvarenje založenog duha devedesetih, očišćenog od slučajnih slojeva izuzetaka koji iskrivljuju tu sliku. U Rusiji devedesetih nije bilo pravog kapitalizma, prave privatne svojine, prave demokratije, prave slobode, što ne poriče činjenicu da su u ovim godinama udareni temelji za mnoge procese, koji su mogli da proizvedu i dobre i loše poledice.

Bloomberg

Na podsticaj Jeljcina i njegovog okruženja, u Rusiji je devedesetih formiran autoritarni nekomunistički režim, koji se nije brzo razvio u neototalitarni i neokomunistički samo zato što je centar vlasti bio znatno oslabljen. Osim autoriteta, Jeljcinovom režimu manjkala su i finansijska sredstva. Državna kasa je bila prazna, a čim su cene nafte skočile, što se dogodilo prvog desetleća novog milenijuma, čvrst autoritarni sistem vlasti formiran je bez mnogo muke. Parafrazirajući Jeljcinove reči o političkoj autonomiji regiona Rusije, možemo reći da je njegov tim uzeo onoliko autoritarizma koliko je mogao da ponese.

Centralni element ruskog političkog sistema devedesetih bila je „porodica“ – usko elitno društvo formirano oko Jeljcinovih najbližih srodnika i prijatelja, unutar kojeg su donošene ključne ekonomske i političke odluke. Jeljcin je, svesno ili nesvesno, strukturirao odnose moći u Rusiji po ugledu na mali i veliki dvor iz perioda carskog apsolutizma U stvari, Putinov uski krug dvanaestorice prvobitnih partnera i saveznika, nazvan po njihovom vikend naselju „Jezero“ u Lenjingradskoj oblasti, bio je modeliran po uzoru na Jeljcinovu „porodicu“ – Putin je jednostavno imao drugačiju ideju o porodici od samog Jeljcina. Neki pripadnici ranog Putinovog klana čine njegov uski krug savetnika i danas, to je, na primer, Jurij Kovaljčuk – krupni bankar i medijski mogul.

Pseudoprivatizacija

Fundament ruskog ekonomskog sistema devedesetih činila je pseudoprivatna svojina, koja je nastala tokom kriminalne privatizacije (koja je zapravo bila oličenje netransparentne denacionalizacije sovjetskih sredstava za proizvodnju). Kriminalna privatizacija, zauzvrat, dovela je do formiranja kvazi-kapitalističkog sistema, kao i do čitavog stoleća u Rusiji neviđenog društvenog raslojavanja s formiranjem na jednom polu kolosalne koncentracije bogatstva u rukama malog broja ljudi, a na drugom – veštački indukovanog siromaštva, koje nije proizilazilo iz opštih ekonomskih preduslova.

Autoritarizam, u sprezi sa kriminalnom privatizacijom, otvorio je neviđene mogućnosti za obogaćivanje pojedinih predstavnika jeljcinovske elite, što je na društvenom nivou bilo propraćeno šokantnom moralnom degradacijom, obeshrabrujućim cinizmom i zastrašujuće otvorenim licemerjem. Sami termini poput „liberalizma“, „demokratije“ „slobodnog tržišta“ počeli su da nose pežorativan prizvuk. Ovo moralno propadanje elite devedesetih postalo je preduslov za kasniji preporod ruskog imperijalističkog revanšizma, što je gurnulo „kolektivnog Putina“ na središte političke scene i naposletku završilo vojnim sukobom širokih razmera.

Bloomberg

U svetlu privatizacionog debakla, Putinov režim je usvojio narativ ekonomskog nacionalizma, predstavljajući sebe kao bedem protiv spoljnih pretnji i unutrašnje nestabilnosti. Iskorišćavajući ogromne prirodne resurse i strateške industrije Rusije, Putinova administracija je sprovodila politiku usmerenu na konsolidaciju državne kontrole nad sredstvima proizvodnje i smanjenje zavisnosti od stranih investicija. Ovaj oblik autoritarne otpornosti, zasnovan na mešavini nacionalizma i ekonomskog protekcionizma, naišao je na pozitivan odjek u prvoj deceniji XXI veka među većinskim segmentom ruskog stanovništva razočaranim ekscesima ere privatizacije.

Ipak, džini koeficijent po skali Svetske banke, koji se koristi kao merni instrument nejednake raspodele bogatstva u jednoj ekonomiji, nije se bitno promenio u slučaju Rusije do 2020. godine od nivoa na kojem je bio 1999. godine – 37 naprema 36. To pokazuje da u Rusiji nije došlo do pravednije preraspodele bogatstva u odnosu na devedesete, uprkos dominantnom političkom diskursu. Pojedini oligarsi iz Jeljcinove ere nisu se uklopili u novi klanovski sistem upravljanja državom i bili su eliminisani, na ovaj ili onaj način. Oni koji su se uklopili, nastavili su da posluju. Pored njih, pojavili su se i novopečeni nosioci krupnog kapitala koji su uživali protekciju novog centra vlasti.

Analiziranjem strukture ekonomskog sistema i vlasništva nad krupnim kapitalom u Rusiji ruši se mit o ekonomski liberalnoj i politički demokratskoj Rusiji devedesetih, koju docnije zarobljava Putin i devastira njene tekovine. Upravo je privatizacioni proces u Rusiji tokom ranih devedesetih determinisao dalji politički razvoj ruske autokratije, koju danas vidimo u njenom totalitarnom obliku. U onim delovima postkomunističke Evrope gde procesi liberalizacije i privatizacije nisu pravilno sprovedeni do kraja, danas caruju bilo populizam, bilo goli autoritarizam.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.