Jednake plate za oba pola su cilj. Ali šta dalje?

Šta će se desiti ako ikada dođemo do toga da oba pola dobijaju iste plate? Ako postignemo tu prekretnicu, možemo li proglasiti pobedu?

Odgovor je: ne baš. Čak i da dođemo blizu nule, to će svakako biti podvig, ali ne i kraj. Iako zagovaramo koliko cenimo ekonomski i korporativni doprinos žena, iskorenjivanje ove diskriminacije neće odmah dovesti do jednakosti. Potrebno je više napornog rada ne samo da bi se postigla jednakost plata, već i da bi se stvorila radna mesta gde žene imaju jednake mogućnosti.

Da, daleko smo od jednakosti. Ali vredi pokrenuti diskusiju. Naročito kada sve više zemalja počinje da se zalaže za ambiciozne ciljeve. Kanada, Francuska i Španija su među državama koje zahtevaju dubinsku analizu jaza u platama, a više od polovine zemalja Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) sada nalaže da kompanije iz privatnog sektora prijave razlike između plata.

Australija je prošle nedelje prijavila da postoje neki jazovi u kompanijama sa najmanje 100 zaposlenih. Kao što se očekivalo, podaci su pokazali da većina i dalje plaća žene manje od muškaraca - a u nekim slučajevima i mnogo manje. Ali nije se mnogo pažnje poklonilo činjenici da je Agencija za rodnu ravnopravnost na radnom mestu, koja je prikupila ove podatke, postavila ciljani raspon od -5 do pet odsto za razliku u platama. Od preko 5.000 kompanija koje su prijavile svoje podatke, 30 odsto je već u okviru tog raspona. Uprkos strašnim predviđanjima da će biti potrebno više od 100 godina da se dostigne jednakost plata, ove kompanije pokazuju da se to može učiniti.

Vrlo malo zemalja se približilo tome, a čak i da jesu, moglo bi biti teško to zaključiti s obzirom na to da se rezultati u velikoj meri razlikuju. Australijska agencija za rodnu ravnopravnost prijavljuje jaz u platama od 19 odsto za tu državu, dok ga OECD procenjuje na 9,9 odsto, što je nešto ispod proseka svih zemalja koje obuhvata.

Trebalo bi da počnemo da razmišljamo o ovome kao o alatu kojim bismo preuredili radno okruženje kako bi žene mogle da napreduju. Mary Wooldridge, koja je na čelu agencije, kaže da će poslodavci morati da nastave da se trude do dostignu "jednako iskustvo za oba roda na radnom mestu", čak i ako dođe dan kada muškarci i žene budu plaćeni isto.

"Jasno smo rekli da je cilj na kraju nula; ali to nije kraj", rekla mi je Wooldridge. "To je priznanje deo puta, ali posao treba da se nastavi. Ne možemo proglasiti pobedu i otići, odustati od tog pitanja. Organizacije i dalje moraju da budu budne u pogledu posla koji obavljaju."

To uključuje sve, od regrutovanja, svakodnevnog angažovanja na radnom mestu, karijera i fleksibilnosti koja omogućava odgovornosti van posla. Poruka je da, iako poslodavci ne smeju da izgube iz vida smanjenje jaza, u igri je još mnogo toga čime treba da se pozabavimo kako bi se privukli i negovali najbolji talenti i stvorili jednaki uslovi.

"To nije jednostavno: moramo odmah da postignemo plus ili minus pet odsto", rekla mi je Lucy Steed, izvršna direktorka Melior Investment Managementa, firme sa sedištem u Sidneju koja se fokusira na ulaganje u kompanije koje imaju društveni uticaj. Steed predvodi cilj da najveće australijske kompanije do 2030. godine dostignu da jaz u platama za sve zaposlene bude plus ili minus pet odsto. To će primorati kompanije da se fokusiraju na veća pitanja, kao što su žene na visokim pozicijama, i modeli za fleksibilan rad na vrhu, rekla je.

A to je teže jer se radi o promeni načina razmišljanja i kulturnih normi koje sprečavaju žene da postignu rodnu ravnopravnost i da zauzmu više pozicija moći u organizacijama. Danas je to još teže jer se kompanije - posebno u Severnoj Americi - izvlače, barem javno, od inicijativa za raznolikost i inkluziju.

Ipak, to se može učiniti. U australijskom izveštaju bilo je nekih pozitivnih znakova. Grant Thornton je bila među retkim firmama  koji je favorizirao žene kada se posmatraju plate. Računovodstvena i konsultantska firma je uvela politiku fleksibilnosti kako bi osigurala zadržavanje žene, navodi The Australian Financial Review.

Ovde postoji veća poenta. Pravedna nadoknada je samo jedan od stubova posvećenosti preduzeća rodnoj ravnopravnosti. Koliko god da je razlika u plactama dobra stvar, to je samo odskočna daska. Kako sve više zemalja počinje da izveštava o rodnoj nejednakosti u platama, trebalo bi da se zapitamo ne samo kako da je brže iskorenimo, već i kako će izgledati kada tamo stignemo. Dobićemo ključnu bitku, ali ne i rat.