Rastanak bez računa – tihi odlazak Etihada

Nakon deset godina posedovanja udela u avio-kompaniji Air Serbia, Etihad je prodao sve svoje akcije nazad Republici Srbiji. Prvi i osnovni problem kako prodaje, tako i otkupa domaćeg avio-prevoznika nazad jeste netransparentnost čitavog procesa. Sasvim je razumljivo da se pre kupovine ili prodaje akcija o tome ne raspravlja javno kako se ne bi poremetila vrednost robe kojom se trguje, u ovom slučaju udela u jednoj kompaniji, ali posle završetka kupoprodaje, koju obavlja državno preduzeće, svi uslovi moraju biti blagovremeno obelodanjeni javnosti.

Kada bi u pitanju bile dve kompanije u privatnom vlasništvu, one bi bile u obavezi da obaveste isključivo poreske organe države u kojoj vrše transakciju i gde je njihovo preduzeće registrovano, a za uslove transakcije bili bi zainteresovani samo analitičari i eksperti u datom polju.

Država, međutim, nije privatno preduzeće, ona predstavlja opšte dobro svih njenih građana, a svake četiri godine, ukoliko nema prevremenih izbora, isti ti građani biraju sastav Skupštine koji onda sakuplja većinu glasova za formiranje vlade. Sva ovlašćenja kojima izabrana vlast raspolaže privremeno su delegirana od strane građana, koji zbog svoje brojnosti i razlika u interesima ne mogu da ih vrše bez predstavnika.

Depositphotos

Možda identitetska pitanja u čitavom balkanskom regionu donose više političkog zgoditka od uspešnog poslovanja države, ali na nivo životnog standarda građana svakako veći uticaj ima način poslovanja države od toga koliku će zastavu i kada okačiti na jarbol.

Naravno da za ovakvo stanje nije kriva isključivo država, to jest njeno političko rukovodstvo, racionalnost je gotovo prezrena u našem okruženju i poima se kao naivna - "hajde mi prvo plemenski da se obračunamo, da odredimo koje je pleme dominantno, pa ćemo posle da razmišljamo o organizaciji države i privrede".

Upravo ovakva matrica razmišljanja omogućava svakoj vlasti da netransparentno posluje i interveniše na tržištu, sa kapitalom koji ubira od građana i društvenog vlasništva, a da pritom, igrom slučaja, nikada nije u stanju da potvrdi svoju plemensku dominaciju, jer u rvanju desetak korumpiranih i neorganizovanih plemena među njima nema, niti može biti, nijednog dobitnika.

Premda racionalno razmišljanje nikada nije bilo dovoljno razvijano unutar sistema obrazovanja, pa i usmeravanjem društvenog diskursa, podrazumeva se da svaka vlast preferira identitetska pitanja ispred konkretnih jer je u tom pogledu narativ veoma lako oblikovati, te ubrati političke poene. Konkretna pitanja zahtevaju konkretne odgovore. Na primer za koliko novca je Etihad 2013. godine preuzeo 49 odsto vlasništva u domaćem avio-prevozniku, za koliko novca je Republika Srbija otkupila preostalih 16 odsto vlasničkog udela? Tačni podaci nam nisu dostupni. To i jeste prvi i osnovni problem u poslovanju naše države već dugi niz godina. Dakle, nije jedino pitanje da li ona posluje uspešno, već da li odgovorno barata imovinom njenih građana i da li im redovno podnosi tačan račun.

Depositphotos

Tako se razvija racionalno mišljenje u društvu, pa će društvo krenuti da mislim i postavlja prava pitanja. Ne brinite o tome što većinski deo društva nije fakultetski obrazovan i ne može sam analizirati sve podatke, zato i postoje mediji koji angažuju eksperte, pa se iz toga naprave kredibilni izveštaji (poželjno je takođe imati medijski pluralizam i razmatrati podatke sa više strana), te se isti u dostupnom obliku predoče građanima koji će sve razumeti. Država koja polaže račune građanima, biće efikasnije kontrolisana od strane istih. To će uvećati ne samo njene demokratske potencijale, već pospešiti i njenu efikasnost.

Ilustrativni primer netransparentnosti države čija vlast želi večito da drži sopstvene građane zarobljene u narativu kontrolisanih mitova jeste činjenica da se tek nakon prodaje skoro polovine državnog avio-prevoznika Etihadu saznaje da je JAT poslovao sa velikim gubicima, u godini pre prodaje oni su iznosili 73 miliona evra. Posle će predstavnici vlasti taj argument o lošem poslovanju JAT-a koristiti kao opravdanje za prodaju udela, ali građani zapravo ni ne bi znali u koliko je lošem stanju bilo dotično preduzeće da država nije odlučila da ga delimično privatizuje. Sva javna preduzeća posluju odlično dok ne budu privatizovana, a onda se obelodanjuje da su ipak sve vreme ostvarivala nezavidne rezultate.

To i jeste netransparentnost o kojoj je reč, država sama, nepotizmom i korupcijom, dovede javno preduzeće pred bankrotstvo, onda ga privatizuje pod poverljivim uslovima i predstavi to kao veliki uspeh. Ako se kojim slučajem dato preduzeće ponovo vrati pod okrilje države, da li je onda ono dobro ili loše poslovalo, koju ćemo informaciju post festum kao građani dobiti? Ako je poslovalo dobro, zašto privatna kompanija izlazi iz vlasništva? Ako je poslovalo loše, kamo onih deset godina ulaganja i zaduživanja na ime države, a pod kontrolom privatne kompanije?

Jedini validni argument koji politički predstavnici građana imaju za privatizaciju JAT-a jeste nedomaćinsko poslovanje države, to jest prebacivanje upravljanje kompanijom na privatnog aktera koji je zatim srezao troškove, višak zaposlenih, te pospešio efikasnost poslovanja. Od gubitničkog JAT-a nije stvoren pobednik, ali jeste kompanija koja se održava na površini. Od 2014. do 2022. godine Air Serbia je zabeležila ukupni neto gubitak od 29,79 miliona evra. Tačno je da su u taj period uvrštene i dve godine pandemije, kada su zabeleženi najveći gubici, ali to je rizik od posedovanja avio-kompanije.

Ovde predstavnici vlasti upadaju u logičku zamku, jer ako je glavni uspeh države bio u tome što je prepustio upravljanje preduzećem privatnoj kompaniji, kako je to sada pobeda kada se isto opet vraća pod državni menadžment? Šta će sprečiti da ista ta država ponovo neefikasno upravlja istim tim preduzećem, pa neće li neka sledeća vlast opet morati da ga privatizuje i tako unedogled dok se konačno samo preduzeće ne liferuje i predstavi kao bankrot?

To nas vraća na početak rasprave, vraća nas transparentnosti, to jest njenom nedostatku, i neophodnosti zalaganja na promociji racionalnog razmišljanja u našem kutku Evrope. Jedino građani koji se bave konkretnim pitanjima mogu vršiti kontrolu nad sopstvenim političkim predstavnicima.

Neodgovorni građani, sa glavom u oblacima, sami prizivaju i sami trpe neodgovornu vlast, koja će im zauzvrat povećati dozu mitova kako bi nadomestila problem neefikasnosti. Možda zapravo u jednom takvom odnosu obe strane, građani i njihovi politički predstavnici, dobijaju šta žele, ali samo jedna strana, ova koja upravlja, dobija to što joj je zaista potrebno. Građanima ostaje deblji kraj.

Komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.