Stogodišnje obveznice Austrije se nisu isplatile investitorima

Poslednjih nekoliko godina bilo je teško za investitore u obveznice jer su prinosi skočili. Kao što je to slučaj sa svakom oštrom promenom na tržištu, bilo je klackalica koje je trebalo izbeći. Na vrhu te liste su inovativne stogodišnje državne obveznice Austrije. Ovo je priča o tome koliko brzo se stvari menjaju i kako će verovatno stogodišnje obveznice postati samo kuriozitet iz doba veoma niskih prinosa.

Austrija je 2017. godine izdala svoju prvu stogodišnju obveznicu sa kuponom od 2,1 odsto. Šest puta je kasnije povećala iznos na šest milijardi evra (6,5 milijardi dolara). Tokom pandemije, zemlja je iskoristila ogromnu potražnju za obveznicama prodajom druge emisije stogodišnjih obveznica sa stopom od 0,85 odsto do 2120. Ta emisija je čak 15 puta povećana i dostigla je iznos od 4,6 milijardi evra.

Japanski fond za penzijske investicije (Government Pension Investment Fund) najveći je poznati vlasnik obveznica sa dospećem 2117, sa udelom od 2,3 odsto, odnosno 137 miliona evra. Takođe poseduje još 55 miliona evra obveznica sa dospećem 2120. Međutim, najveći penzijski fond na svetu nije usamljen u tome, većina najvećih imena u upravljanju fondovima su vlasnici, uključujući Vanguard Group Inc. i Blackrock Inc. Stogodišnje obveznice Austrije čine značajan deo evropskih indeksa fiksnih prihoda; zbog njihovog izuzetno dugog dospeća, težina im je veća nego za hartije sa kraćim dospećem.

Tokom osam dugih godina negativnih zvaničnih kamatnih stopa Evropske centralne banke, postojala je velika potražnja za bilo kakvim oblikom pozitivnog prinosa, što je dovelo do popularizacije portfolija koji kombinuje duže dospeće kod visokokvalitetnih sredstava i kraće dospeće kod rizičnijih sredstava sa većim prinosom. Austrija je bila savršena za prvo, s obzirom na to da je imala drugi najviši kreditni rejting prema Standard & Poor's Corp i Moody's Investors Service. Međutim, njihova izuzetna osetljivost na rast kamatnih stopa dovela je do pada cena, što je ostavilo investitore sa ogromnim gubicima na onome što su navodno bili bezrizični instrumenti.

Svi nesrećni kupci koji su platili najvišu cenu od 235 u martu 2020. za obveznicu koja će biti isplaćena po ceni od 100, suočavaju se sa ogromnim gubitkom od oko 70 odsto u odnosu na trenutno tržište; oni koji su kupili obveznice prilikom prvog izdanja suočavaju se sa gubitkom od 30 odsto ako bi ih prodali danas. To nije sve; vlasnici će primati kamatu ispod tržišnih stopa potencijalno tokom nekoliko generacija. Izraz "fiksni prihod" može dati utisak stabilnosti, ali to se odnosi samo na godišnji prihod od kamate - postoji veoma stvaran rizik od promene cene kapitala.

Bloomberg

 

Ovu vrstu visoko specijalizovanog rizika koriste neki investitori da dinamično zaštite svoj portfolio. Zato postoji značajna razlika u prinosima između ove dve ultraduge austrijske obveznice. Obveznica sa dospećem 2117. ima prinos od oko 3,15 odsto, u poređenju sa 2,65 odsto kod obveznice koja dospeva 2120. To je zbog koncepta poznatog kao pozitivna konveksnost. Prosečno ponderisano trajanje obveznice sa dospećem 2117. iznosi 32 godine, dok je za obveznicu sa dospećem 2120. to 46 godina; prinos na ovoj drugoj raste sporije kada kamatne stope rastu, a pada brže kada kamatne stope padaju; niža stopa obveznice sa dospećem 2120. znači da je veći deo vrednosti obveznice vezan za konačnu isplatu glavnice.

Kao dužnik, Austrija je iskoristila povoljne uslove za dugoročno jeftino finansiranje države. Belgija i Irska su takođe pristupile "klubu stogodišnjih obveznica", ali u mnogo manjem obimu. Italija, Francuska i Poljska nisu se usudile da pređu granicu od 50 godina. Ujedinjeno Kraljevstvo već godinama izdaje ultradugačke obveznice zbog specifičnih pravila industrije penzija i osiguranja, ali većina suverenih izdavalaca ne ide dalje od 30 godina. Jedan značajni izuzetak van Evrope bio je Argentina, koja je imala posebno nesrećnu stogodišnju obveznicu.

Bloomberg

 

Nema bega od brutalne stvarnosti: mnogi evropski investicioni i penzijski fondovi pretrpeli su ogromne gubitke, kao i njihovi pojedinačni maloprodajni klijenti, koji su zapravo vlasnici. Nemačka, SAD i mnoge druge zemlje sigurno se kaju što su propustile takvu zlatnu priliku za dugoročni jeftin novac, s obzirom na to da su trenutni prinosi znatno viši i izgleda da će ostati na tom nivou.

Austrija barem ima nešto da pokaže posle dugotrajne veze ECB sa negativnim kamatnim stopama, u vidu jeftinog dugoročnog finansiranja - dok ostatak regiona samo ima loše osećanje zbog vožnje na velikom rolerkosteru.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar