Bitka protiv rasta cena stara je nešto više od godinu dana i centralne banke treba da se pripreme za sledeće veliko iskušenje: služenje svojim državama u svetu definisanom dugotrajnom konkurencijom između SAD i Kine. Centralni bankari će biti nevoljni učesnici u hladnom ratu - ugodnije im je da teže da inflaciju vrate u okvire cilja i da se petljaju sa smernicama o kamatnim stopama nego da učestvuju u odbrani od strateških protivnika.
Nažalost, neće imati luksuz da ovu bitku presede na klupi.
Današnja nova ekonomska era predstavlja ogroman izazov za monetarne vlasti koje se bore sa posledicama ogromnog stimulansa upumpanog u finansijski sistem tokom prvih dana pandemije. To će zahtevati ne samo regulaciju rađanja i odumiranja poslovnih ciklusa kroz cene zaduživanja, već i predviđanje dugoročnih posledica prekinutih linija snabdevanja i smanjenog globalnog fonda radne snage. Centralni bankari će morati da se naviknu da svoje stavove još bliže usklađuju sa drugim delovima vlade, posebno sa igračima na polju fiskalne politike, istovremeno zadržavajući svoju nezavisnost koju izuzetno cene. To je težak zadatak, ali ne i nemoguća misija.
Opširnije
Usporavanje kreditiranja će okončati ciklus povećanja kamatnih stopa
Centralne banke su na ivici da proglase kraj godišnjeg ciklusa povećanja kamatnih stopa.
07.04.2023
Pajič: Centralne banke treba da budu fleksibilnije
Problemi za centralne banke nastavljaju da se gomilaju i na samom početku aprila.
03.04.2023
Powell: Problemi u bankarskom sektoru se ne smeju ignorisati
Centralni bankar je dodao da će Fed koristiti sve mere koje mu se nalaze na raspolaganju kako bi osigurao da bankarski sistem funkcioniše.
22.03.2023
Lane iz ECB brani tajming podizanja kamatnih stopa
Glavni ekonomista ECB Philip Lane rekao je da centralna banka evrozone nije kasno krenula da podiže cene zaduživanja.
22.03.2023
Lagarde: Evrozoni ne preti kriza likvidnosti
Lagarde precizirala kako bi ECB vagala između potrebe da se smanji inflacija i spreči kriza bankarskog sektora.
16.03.2023
Ovo je bila osnovna poruka obraćanja predsednice Evropske centralne banke (ECB) Christine Lagarde Savetu za spoljne poslove u Njujorku nedavno. "Svedoci smo fragmentacije svetske ekonomije na konkurentske blokove, pri čemu svaki blok pokušava da privuče što veći deo ostatka sveta svojim strateškim interesima i zajedničkim vrednostima", rekla je ona. "Sve ovo može imati dalekosežne implikacije u mnogim domenima donošenja strateških odluka", dodala je. Iako ovo zvuči kao ukazivanje već jasnu stvar, centralni bankari se ne upuštaju svaki dan u međunarodnu politiku. Mrze da to rade čak i na domaćem planu.
Lagardine primedbe su poziv na oružje i ona bi mogla da bude prava osoba u pravo vreme. Budući da nadgleda evrozonu, ECB je po samoj svojoj prirodi transnacionalno telo. Lagardino iskustvo kao ministarke finansija Francuske tokom svetske finansijske krize od 2007. do 2009. godine i naknadno upravljanje Međunarodnim monetarnim fondom još više daju na značaju njenom statusu. Što pre centralne banke počnu da uvažavaju promenljivi teren koji je Lagardova opisala, to će tranzicija biti lakša. Razmislite o tome sada, kaže ona. Ne kada su blokovi već postali zamrznuti.
Dobra vest je da postoje brojni primeri centralnih banaka koje su preživele nakon što su se uskladile sa nacionalnim interesima u vremenima krize. Dobre primere nalazimo u Aziji. Ogranci vlade su blisko sarađivali i, iako su tvrdnje o eroziji nezavisnosti pratile ove epizode, to nije bio smak sveta - ni za bankare ni za političare. Ističu se avanture vlade Indonezije u monetizaciji dugova tokom kovida 19. Direktno finansiranje državnih budžeta od strane centralnih banaka dugo se smatralo tabuom. Ipak, ministar finansija Sri Mulyani Indrawati i guverner Banke Indonezije Perry Warjiyo izveli su upravo to, uz neizbežne kritike zbog žrtvovanja autonomije. Međutim, nije se pojavio nijedan učesnik na tržištu obveznica koji bi kaznio Džakartu. Podstaknuta relativno blagim odgovorom, zemlja je u decembru usvojila zakon koji je omogućio buduću upotrebu portfelja centralne banke ako to okolnosti iziskuju.
Ovo se ne dešava samo na tržištima u razvoju, na kojima su institucionalne regulative ponekad problematične. Kao akademik i guverner Federalnih rezervi, Ben Bernanke je više puta pozivao Banku Japana i vladu da rade zajedno na stimulisanju ekonomije i eliminisanju deflacije. Vanredni slučajevi i dugoročni nacionalni interesi zahtevali su agresivnu akciju, naglasio je on. U radu iz 1999. Bernanke se poziva na Novi dogovor iz 1930-ih i navodi da je "vreme za odlučnost nalik na Ruzveltovu".
Ova ideja nije baš poziv na udruživanje snaga, već na prepoznavanje da ključne nacionalne agencije mogu bolje da se dopunjuju. U teoriji zvuči odlično, ali javnost može da ovo doživi na pogrešan način. Pokojni japanski premijer Shinzo Abe, koji je lebdeo nakon dramatičnog povratka na vlast, tek 2013. uspeo je da natera BOJ i Ministarstvo finansija da postignu dogovor. Kritičari sporazuma tvrde da je nezavisnost banke narušena. S druge strane, da centralna banka nije pristala, Abe bi ih verovatno još više primoravao da budu samo još jedna ruka administracije. Politika - i potrebe države - tog trenutka radile su protiv Banke Japana. Ideja da se različiti pravci politike dopunjuju, a ne takmiče, takođe je natkrilila rad nadzornog panela Rezervne banke Australije (RBA), koja je svoje preporuke objavila u četvrtak.
Da budemo jasni, Lagarde ne razmišlja o tome da se monetarna politika podvede pod jurisdikciju ministarstva odbrane ili predsedničke palate. "Ukoliko geopolitika dovodi do fragmentacije svetske ekonomije na konkurentske blokove, to zahteva veću koheziju politike", rekla je ona. "Ne dovodeći u pitanje nezavisnost, treba prepoznati međuzavisnosti između politika i načina na koji svaka od njih može najbolje postići svoj cilj ako se uskladi sa strateškim ciljem", dodala je.
Vreme je da finansijska diplomatija bude prozvana iz čekaonice. Tokom decenija koje sam proveo kao novinar u Vašingtonu, Londonu, Tokiju i jugoistočnoj Aziji, često sam bio zapanjen koliko malo tipova spoljne politike uključuje tržišta i monetarne uloge u svoje razmišljanje. Stručnjaci za makroekonomiju skloni su da odlažu proučavanje upravljanja državom na druge. Oni pripadaju zajedno.
Način na koji je Fed u više navrata prihvatio svoju ulogu centralne banke u svetu putem svop linija pravi je primer. Iako se Fed buni protiv ideje da ima spoljnopolitičku ulogu, nijedan američki neprijatelj nije dobio dolarsku svop liniju tokom pandemije ili sage oko propasti Credit Suisse. U nedavnim dešavanjima, većina (ako ne i svi) primaoci bili su formalni saveznici ili bliski partneri. Kina je izgradila sopstvenu mrežu svop linija i delovala je kao kreditor za nekoliko zemalja u razvoju. Mislite da su te dugovi besplatni?
Većina centralnih banaka ima barem određeni stepen nezavisnosti, ali ne mogu sebi priuštiti da budu preveliki puritanci u vezi sa tim. Autonomija često dolazi sa upozorenjima ili ima gradacije. Nezavisnost ECB-a je sadržana u ugovoru, ali evro koji ona nadgleda je sam po sebi kulminacija širokog političkog projekta. Centralne banke žive u političkom svetu, imaju tendenciju da svoje mandate dobijaju od političke klase, a čak i najtehnokratskije odluke imaju posledice za stotine miliona - ako ne i milijarde - ljudi. Zato hajde da prihvatimo ovaj svet u nastajanju koji je skicirala Lagardova. Politika je već prisutna.