Uprkos usvojenom šestom paketu sankcija Evropske unije (EU) protiv Rusije, koji se ističe kao najstroži dosad, čini se da zapadne sankcije usmerene prema režimu Vladimira Putina gube zamah. Neki od pokazatelja su izuzimanje nafte koja dolazi naftovodom i uklanjanje vođe ruske pravoslavne crkve, bliskog Putinu, sa spiska sankcionisanih osoba.
Očito je da mađarski premijer Viktor Orban ima važnu ulogu u razvodnjavanju sankcija. Ipak, rizik od zamora i nestajanja početnog poleta ide mnogo dalje od problema sa Budimpeštom.
Troškovi udara na Putina tamo gde najviše boli, u području energetike, vraćaju se kao tema za razmišljanje mnogim evropskim liderima u vreme visoke inflacije i privrednog usporavanja.
Razlike u razmišljanju unutar i izvan EU o tome kako će se sve završiti ne slute na dobro ni kratkoročno. Estonska premijerka Kaja Kallas, koja želi jačanje sankcija prema Moskvi, priznala je da će sada sve postati teže, s malo izgleda da gas bude obuhvaćen idućim sankcijama.
Vreme je za drugačiji pristup ili pauzu - tako je stanje stvari formulisao belgijski premijer Alexander De Croo.
Nije lako popraviti stanje zamora sankcijama. Ekonomsko oružje je uvek nesavršeno jer može doći do nepotpune primene ili nenameravanih posledica.
Snažne ekonomske sankcije prema Rusiji mogle bi dovesti do pada ruske privrede za 10 odsto ove godine, ali to nije pokolebalo Putina.
Štaviše, već se javljaju kontraproduktivni učinci. Rast cena energenata napunio je džepove Putinu, a osiromašio zemlje koje ih uvoze.
Ruski prihodi od nafte i gasa ove godine bi mogli da dostignu 285 milijardi dolara, procenjuje Bloomberg Economics. Ubacite druge sirovine i to više nego kompenzuje 300 milijardi dolara ruskih deviznih rezervi zamrznutim kao deo sankcija.
Iako zaplena jahti i vila bogatih ruskih oligarha daje dobar osećaj, suprotan osećaj izazivaju zapadne kompanije koje napuštaju Rusiju i prodaju imovinu milijarderima koji su zapravo prebogati da bi bili uspešno sankcionisani.
Da bi sankcije na duži rok bile jače i uspešnije, trebalo bi prvenstveno ojačati vlastitu ekonomsku odbranu. Barclays, na primer, procenjuje da će bruto domaći proizvod u evrozoni biti niži četiri odsto zbog sankcija.
Bez svetlosti na kraju ekonomskog tunela na vidiku, raspoloženje javnog mnjenja u EU bi se moglo promeniti. Još u aprilu oko 30 odsto građana u sedam zemalja, uključujući Italiju i Španiju, više su podržavali saradnju u trgovini i diplomatiji u odnosu na Rusiju, a manje u odbrani i sigurnosnim pitanjima.
Lako bi bilo zaključiti, kao što neki čine, da se tu radi o sukobu onih koji žele izaći u susret Putinu i onih koji su na strani Ukrajine. To niti je tačno, niti pomaže. Pristup italijanskog premijera Marija Draghija je u tom smislu poučan. Pre Putinove invazije, on je razmišljao o dubljim vezama s Rusijom u pogledu gasa. Od tada je podržao naftni embargo i slanje teškog oružja Ukrajini, uprkos domaćim političkim otporima.
Istovremeno, apeluje na zajednički odgovor EU-a na rast cena energenata, pa je pozvao SAD da pažljivo razmotri kako bi prekid sukoba mogao izgledati.
Kako rizik od zamora sankcijama raste, pristup Draghija, a ne Orbana, trebalo bi da bude relevantan za iduće korake Zapada.
.webp){kind=icon}
