Zašto ne treba da brinite o tome da li ste srećni

Ja sam zaista za život i za slobodu. Ali za potragu za srećom? Kada je pisao svoju poznatu rečenicu (iz Ustava SAD, prim.prev.) 1776. godine, Thomas Jefferson je možda bio u pravu u vezi sa neotuđivim pravima. Ali, kao trener ličnog razvoja (eng. life coach), što nije tvrdio da je bio, on i celo zapadnjačko prosvetiteljstvo izazvalo je trajnu i neizmernu štetu.

Kako se približava svečana i navodno duhovna sezona, želim da više ne budete pod pritiskom. Sreća ne bi trebalo da bude vaš cilj, niti je ona svrha života. Zapravo, razmišljanje o njoj će vas i druge samo učiniti nesrećnim. Zato, ne brinite se za to.

Zapadnjačka tradicija nije oduvek bila opsednuta srećom. Aristotel je, na primer, krenuo u zrelijem pravcu, razmišljajući o dobrom životu u širem smislu i ulozi eudaimonije u njemu. Ova reč, koja je često pogrešno prevedena kao "sreća", zapravo označava "dobar duh".

Ono što je Aristotel imao na umu nije imalo nikakve veze sa nasmejanim licima, već sa onim što bismo mi nazvali procvat. U osnovi, za njega je dobar život značio ispunjenje svrhe, koja god ona bila. Ako ste nož, onda je to sečenje, ako ste Aristotel, onda razmišljanje, a ako ste ja, pišete i roditelj ste.

Drugi način razmišljanja o svrsi bi mogla biti dužnost. Eneja, koga je je Vergilije opisao kao trojanskog heroja, retko je bio srećan, a često potišten. Međutim, on je bio savestan (eng. pius), a reč "pobožan" (eng. pious) pojavila se mnogo kasnije - i zato je živeo dobro.

Uopšte nema potrebe da se ovaj pojam ili previše komplikuje ili previše hvali. Ralph Waldo Emerson je spustio Aristotela na zemlju: "Svrha života nije biti srećan. Svrha je da se bude koristan, častan, saosećajan i da se napravi razlika u životu."

Naravno, oni koji se trude da žive po Aristotelovom principu, takođe povremeno stanu da se zapitaju gde su tačno na svom putu, baš kao što iskusni putnici vole da se osvrnu na svoja putovanja. A onda, u kratkotrajnim trenucima, možda će osetiti ohrabrujući osećaj da je sve ovo možda bilo, iako ne uvek zabavno, barem vredno truda. Hajde, nazovite to srećom. Ipak, primetite se da je ona retroaktivna i da će nestati za tren oka.

To je zato što ovakva sporadična topla i nejasna, ili jasna i živahna osećanja, obično nestanu čim se ljudi vrate u sadašnji trenutak - čuveno "sada" Novog doba. Danas, većina nas ne može a da ne primeti da je život često bez veze.

Mnogima život pruža jelovnik na kom su bol, siromaštvo, bolest ili glad. Čak i kada u jelovniku postoji lagodnost, bogatstvo, zdravlje i obilje, ljudi su i dalje zaglavljeni u svojim mislima. Eh, a kako ljudska psiha zna da muči. Ona je pokretač mnogo toga, od anksioznosti do depresije, besa, zavisti i svega ostalog.

Atinski filozofi, oni koji su došli posle Aristotela, shvatili su to i zato su pokušali da detaljnije objasne ideju o dobrom životu. Rezultat toga su bili stoicizam, epikurejstvo, skepticizam i cinizam - u originalnom smislu, a ne modernom, zapamtite to. Međutim, ni helenistički mislioci nisu ciljali na sreću kao takvu. Njihov cilj je bila staloženost.

Bloomberg

 

Svetski šampioni u razmišljanju o umu i staloženosti bili su budisti. Prema prvoj od njihove četiri plemenite istine, život je duhkha. To se obično prevodi kao "patnja", ali označava nešto što je bliže nelagodi ili neprijatnosti. Prema učitelju joge T.K.V. Desikacharu, ova reč na sanskritu označava "tamne odaje".

Budizam u osnovi prihvata da je naše prirodno stanje slično postojanju u mračnom prostoru, što je suprotno od sreće. Krivac za to je opet - um. Na primer, čak i ako smo srećni samo za trenutak, bićemo nesrećni čim taj momenat nestane. I onda ćemo zauvek žudeti za još jednim udarcem sreće, kao što narkomani žude za narednom dozom.

Ostatak budizma u osnovi objašnjava kako bismo možda na neki način mogli da se ponovo “opustimo”. To podrazumeva da posmatramo um kako obavlja uobičajene stvari, ali samo da posmatramo, bez osuđivanja naših misli. Ono što oni koji meditiraju eventualno primete je da loše emocije nađu put do uma, ali da ga isto tako lako i napuste. Zato budisti učtivo odbijaju unutrašnje negativce.

Ako sve prođe kako treba, ljudi se na kraju mogu popeti iz tamnih odaja do trajno osvetljenih mesta. Ali, to je retkost, a reči sanskrita koje opisuju to iskustvo, ne prevode se baš kao sreća. Umesto toga, označavaju oslobađanje, otpuštanje, prazninu, ili čak “ugasnuće” (nirvana), poput ugašene sveće. Prosvetiteljstvo se, ukratko, umnogome razlikuje na istoku i zapadu. Kao neotuđivo džefersonijansko pravo, potraga za ugasnućem nije dovoljna.

Zaboravivši nasleđe drevnih Grka i u najboljem slučaju baveći se idejama Istoka, mi na Zapadu smo krenuli u drugom smeru. Ponekad poredimo sreću sa živahnim optimizmom devojčice Pollyanne, naslovnog lika jednog američkog romana iz 1913. godine. Generalno, to se ispoljava kroz radost i veselje bez obzira na to šta se dešava. Kao što kaže jedna od najiritantnijih pesama "Ne brini, budi srećan" (eng. Don’t worry, be happy).

Psihologija iza takve sreće koja se može naći na čestitki, nalazi se negde između poricanja, bekstva i samoobmane. Jedna krajnost je da se nasmejete kada ste u situaciji u kojoj objektivno možete još mnogo toga poželeti, ako zaustavite ili odložite planiranje, štednju, obrazovanje, trezvenost ili rad na kondiciji, i na taj način da preprogramirate buduću nesreću.

Moderni kult sreće ima i druge štetne efekte. To je ono što neki autori nazivaju “srećokratijom” ili “toksičnom pozitivnošću”. To je kada teret ne samo potrage za srećom, već i njeno dostizanje pada na pojedinca. Ako niste srećni, sigurno radite nešto pogrešno. Vaša je krivica.

To je veliki pritisak, zbog čega osećate veliku krivicu, koja vas još više udaljava od sreće. Ona je, iako nenamerno, često okrutna. Autor Whitney Goodman, psihoterapeut, navodi neke posebno uobičajene i neprikladne pozitivne odgovore prilikom susreta sa tugom: "bićeš ti dobro", "samo se nasmeši", "na toliko stvari možeš biti zahvalan", "vreme leči sve rane", "budi zahvalan za ono što si naučio", "moglo je da bude i gore".

Bloomberg

 

Tanka je granica ovih klišea i sadizma, ako to kažete nekom ko je upravo ostao bez posla, razveo se, dobio dijagnozu raka, pretrpeo pobačaj, ko je zbog bombardovanja napustio Marijupolj, ili ako je u pitanju neko ko se jednostavno oseća usamljeno i tužno. Ono što je bolje da uradite u razgovoru sa nekim ko je nesrećan, u ogledalu ili preko puta stola, jeste da potvrdite taj bol, što će ga učiniti legitimnim.

Ali ne bi trebalo ni da preterujemo u drugom pravcu, da razmišljamo o lošem koje će možda tek doći, ili neće doći. Nije iznenađujuće što je naš neprijatelj ponovo naš um. Problem je u tome što je prilikom zamišljanja budućih ishoda, ljudska spoznaja razvila "sklonost ka negativnom": radi opstanka u predačkim savanama, bilo je bolje pretpostaviti da će se desiti najgore, a prirodna selekcija nikada nije marila za nečiju sreću.

Zbog tog nasleđa, skloni smo onome što psiholozi nazivaju katastrofalnim. To je iskušenje koje se ponavlja i javlja posebno kasno noću ili onda kada ne možemo zaspati, kada brinemo o onom najgorem što bi moglo da se desi, umesto da zamišljamo verovatnije situacije. To može biti uzrok neopravdane i preterane anksioznosti.

Evo saveta koji ću pokušati da primenim, i to ne samo tokom praznika. Prvo, ignorišite smešne “indekse sreće” i druge gluposti. Drugo, koliko god to čudno zvučalo, ne osećajte se loše ako niste srećni. Treće, zapamtite da, kao i Eneja, na ovom svetu vas čekaju važnije stvari, te ostanite fokusirani na njih. I četvrto, pazite na svoj um, da ne odjuri u pogrešnom pravcu.

Priznajem mogućnost još jednog tajnog oružja: smisla za crni humor. "Mnogo toga ćemo dobiti", rekao je Sigmund Freud, "ako vašu histeričnu nesreću pretvorimo u običnu nesreću". Kada smo kod toga, srećni praznici.