Gurui menadžmenta godinama propovedaju protiv zla autokratskog upravljanja. Smatra se da uspešni menadžeri napreduju na osnovu povratnih informacija, a da autokrate ne slušaju nikoga osim sebe. Uspešni menadžeri bude ono najbolje u svojim radnicima, a autokrate ih pretvaraju u plašljive zečeve. Jack Welch, glavni izvršni direktor kompanije General Electric, zvani Neutron, i Al Dunlop, glavni izvršni direktor kompanije Sunbeam Products, zvani Chainsaw, danas su vredni pomena u poslovnim školama samo zbog pokazivanja kako se ne upravlja.
Protivnici autokrata jedva mogu kontrolisati radost zbog toga što vide realni primer autokratskog zla - problematično preuzimanje Twittera od strane Elona Muska. Od dolaska Muska, ova društvena mreža je u takvom neredu da je njen neizbežni kraj više puta najavljen. Nakon što je, od ukupnih 7.500 zaposlenih u kompaniji, već otpustio polovinu, Musk je preostalim zaposlenima poslao ponoćni mejl nudeći im izbor da ili "izuzetno naporno rade", čime je mislio na "visok intenzitet rada tokom produženog radnog vremena" ili da uzmu otpremninu u iznosu tromesečnih zarada. Pola preostale radne snage, odnosno još 1.200 zaposlenih, dalo je otkaz. Musk se čak našao u problemu sa gradskom vlašću San Franciska jer je pretvorio konferencijske sale u spavaće sobe, a da nije dobio dozvolu. William Klepper iz Kolumbijske poslovne škole, rekao je da je Muskov pristup upravljanju kao studija slučaja neuspelog vođstva. Piter Coy iz "The New York Timesa" kaže da je teško ne povući paralelu između Muskovih problema sa Twitterom i problema Vladimira Putina u Ukrajini.
Bloomberg
Ali da li je autokratsko vođstvo recept za katastrofu? I da li je današnji trend izvršnih direktora koji iskazuju preveliko saosećanje zaista recept za uspeh? Ako pogledamo istoriju poslovanja, videćemo suptilan odgovor na oba pitanja. Začuđujuće veliki broj najboljih glavnih izvršnih direktora, bili su autokrate – nekada čak u tolikoj meri da su sišli s uma.
Henry Ford je toliko bio opsednut sprovođenjem lične kontrole, da se posvađao sa svih sedam manjinskih akcionara i odbio je da stvori adekvatnu birokratiju. Organizacioni grafikoni su bili zabranjeni, jer su svi odgovarali Fordu. Toliko ga je bilo teško zadovoljiti da je poslao u ranu smrt svog sina naslednika, i toliko je bio opsednut zaverama da je njegov sledbenik živeo u strahu od njega. Pored toga što je bio najbolji biznismen 20. veka, bio je i užasno ljudsko biće.
Thomas J. Watson Jr. vodio je kompaniju International Business Machines kao kult ličnosti. Nije zahtevao samo poslušnost, već i dodvoravanje. U pesmi IBM Rally Song, zaposleni pevaju sledeće o njegovim vrlinama: "Ime T. J. Watson znači hrabrost koju niko ne može zadržati, a mi smo srećni što IBM-u odajemo počasti". Na redovnim, dugim dodelama nagrada, njegovi zaposleni su mu davali nagrade za razna postignuća. Godinama se hvalio pojavom u knjizi "Who’s Who", u kojoj priča o izmišljenim častima iz Ruritanije. Ako je u nečemu bio sprečen, pokazao bi vulkansku narav. Ako su njegovi podređeni dovodili u pitanje njegove odluke, bio bi im "pokazan put iz kompanije".
Steve Jobs je noviji primer imperijalizma duše. Samoljubiv i mrzovoljan, ne bi prihvatio ništa manje od potpune odanosti svojih zaposlenih. Kompanija Apple je morala biti tehnički i estetski savršena - bilo šta manje od toga smatrano je zanemarivanjem dužnosti i ličnom izdajom. Ništa nije moglo da bude toliko sitno a da on ne bude opsednut time – jednom prilikom je za vikend pozvao rukovodioca Googlea da bi popravio žutu nijansu slova "o" u logu Googlea, onako kako se pojavljivao na iPhoneu. Nije bilo tog prevelikog izazova koji bi mogao da ga odvrati od ostvarivanja svoje vizije.
Depositphotos
Nije slučajno da su ovi veliki ljudi imali ovakve autokratske navike – one su bile poput bubuljica na čistom licu. Oni su bili ključni. U svojoj osnovi, kapitalizam je klađenje na budućnost. Suprotno od menadžera poslovanja, veliki biznismeni žele da privuku budućnost, šutirajući i urlajući na sadašnjost.
Da bi to omogućili, treba da poseduju retke osobine. Moraju znati da izvuku suštinu iz budućnosti, u slučaju Forda, da dodaju svetu točkove ili da, u slučaju Jobsa, pokažu javnosti moć i lepotu tehnologije. Treba da imaju želju da se drže svoje vizije čak i onda kada svi kažu da su ludi. Treba i da naprave organizacije koje će pretvoriti tu viziju u realnost. Za sve to potrebne su karakteristike autokrata, a ne nekoga ko je glavni empata ili "sluga-vođa": tvrdoglavost, arogantnost, monomanija, želja da se od ljudi naprave objekti za ostvarivanje cilja. To verovatno ne bi bile najkvalitetnije osobine vašeg saputnika. Ali one jesu potrebne ako želite da promenite pravac istorije.
Autokratija definitivno ima svoje loše strane. Kombinacije osobina koje su potrebne da bi kompanije bile uspešne, menjaju se u procesu napredovanja kompanija, od startapova do regularnih preduzeća. Upravo one osobine zbog kojih je Ford postao odličan preduzetnik, to što nije mogao da toleriše sumnje drugih ljudi kao i uverenje da je on bolje znao šta drugi žele, od njih samih, osudilo je njegovu kompaniju na propast.
Izjave Lorda Actona o korupciji moći i apsolutne moći odnose se na korporacije. Brojne studije pokazale su da čak i kod običnih ljudi, moć uzrokuje preveliko samopouzdanje, spremnost na rizik, neosećajnost, netolerantnost i uvećava šansu da druge posmatramo kao sredstva, a ne cilj. Takozvana studija The Cookie-Monster Study, koju su sproveli psiholozi na Univerzitetu Viskonsin u Medisonu, pokazala je da su nasumično izabrani "moćnici" skloniji da posegnu za još jednim kolačićem, da žvaću sa otvorenim ustima, kao i da se umažu. Šačica autokrata izvršnih direktora godinama postaje sve bolja, kao Jobs, ili oseti kada je potrebno da preda moćnu poziciju, kao Jeff Bezos, ili se fokusira na sledeći veliki projekat, kao Bill Gates. Mnogi drugi, poput Forda u prošlosti ili možda Marka Zuckerberga danas, postaju žrtve onih osobina koje su im omogućile uspeh.
Bloomberg
Ipak, mane korporativne autokratije su ništa u poređenju sa manama korporativnih demokratija. Ideja da kompanije treba da usvoje demokratski duh kako bi napredovale u današnjem svetu intelektualnih radnika i svojeglavih građana leži u kategoričkoj grešci. Rođeni smo da vladamo. Biramo da radimo za ovu i onu kompaniju. Svrha kompanija je da čini ono što ne može uraditi pojedinac ili tržište. Potrebna su im jasna uputstva sa vrha i čisti sistemi komande i kontrole. Lideri moraju biti spremni za donošenje nepopularnih odluka u teškim vremenima, kao i da hvale druge u lakim vremenima. Ojačavanje je u redu ako je zbog toga veća kreativnost svih. Ali, veoma često to podrazumeva da ljudi slede svoje interese ili da gube vreme na beskrajnim sastancima ili na sesijama podizanja svesti u kompanijama koje same sebi ugađaju. Peter Drucker bi nesumnjivo preispitao svoj argument da kompanije treba da se ugledaju na dobrovoljna udruženja, da je mogao da vidi kako su mnoge napredne grupe u Americi zaustavljene zbog egocentričnosti, međusobnih optužbi i unutrašnjem lovu na veštice.
To nas vraća na naš primer zla autokratskog upravljanja, primer Elona Muska i Twittera. Musk je verovatno pogrešio što je kupio Twitter, uzimajući u obzir sukob njegovih sopstvenih vrednosti i vrednosti koje je kompanija usadila u zaposlene. Definitivno je pogrešio što je platio 44 milijarde dolara za to. Nije verovatno da će to uskoro uspeti da pretvori u izvor prihoda. To što je Musk kupio Twitter sličnije je situaciji u kojoj Jeff Bezos kupuje Washingon Post ili u kojoj Laurene Powell Jobs kupuje The Atlantic, nego komercijalnoj aktivnosti. Ostala interesovanja Muska, a pogotovo Tesla, platili su visoku cenu za njegovu opsesiju Twitterom. Uprkos velikom uzbuđenju, postoji značajna šansa da će ova platforma doživeti krah, ili da će večito živahni Musk izgubiti interesovanje za nju.
Bloomberg
Ipak, postoji i uverljiv argument u korist Muskovog autokratskog stila. Njegove autokratske tehnike dobro su mu poslužile za druge oblasti. Više puta je delovao po istom obrascu: stvoriti osećaj egzistencijalne krize (globalno zagrevanje ili to da je Mars rezervna planeta čovečanstva), predstaviti smelo rešenje (električni auto ili privatni svemirski brod), raditi kao ludi da biste pokrenuli ideju, biti opsednuti malim detaljima i ignorisati male stvari poput stvaranja profita. U prvim danima Tesle, radio je 120 sati nedeljno, spavao je u fabrici, uzimao je "ambien", i sve to kako bi proizveo prvi električni automobil. Kako Musk voli da kaže: "Niko nije promenio svet radeći 40 sati nedeljno". Godine 2012. primetio je da je pokretni štitnik od sunca ružan i izjavio je da "moramo da vidimo koji je najbolji štitnik od sunca na svetu, a onda da naš bude još bolji". Njegove tehnike su uvek sa sobom donosile krizu i haos, poput ostavki osoblja, fluktuiranja cena akcija, bankara koji gube strpljenje i sukoba sa vlastima. Takođe su pomogle u ostvarivanju budućnosti: Teslina tržišna kapitalizacija je pet puta veća od kapitalizacije Forda i GM-a zajedno, a svemirski brod SpaceX-a je najveći sistem za svemirsko lansiranje ikada napravljen.
Primena iste tehnike za Twitter će biti teža. U slučaju Twittera, teže je pronaći ubedljivu viziju iza koje svi mogu da stanu, tako da mogu zaobići smanjenje zagađenja – Musk otkriva da apsolutizam slobodnog govora mora biti kompromitovan u slučaju antisemitizma ili ekstremne pornografije ili luđih teorija zavere. Takođe je teže ubediti oglašivače da se drže uz vas onda kada se potencijalno igrate sa vatrom.
S druge strane, Twitter je od faze startapa prešao u fazu propasti, a da je preskočio period uspeha između njih. Twitter je izgubio novac tokom prethodnih osam godina, od ukupnih deset, a retko je lansirao nove proizvode ili ideje. Facebook, s druge strane, uživao je u dvostruko većem prihodu po zaposlenom nego u Twitteru, iako je imao više zaposlenih koji su bili posvećeni razvoju dugoročnih proizvoda. Nedovoljno uposleni radnici provodili su vreme na sastancima ili koristeći korporativne povlastice umesto da smišljaju nove ideje. Hitan zadatak da budu fer posmatrači sadržaja, blokiran je od strane liberalnog grupnog mišljenja. Musk je nesumnjivo bio u pravu kada je smanjio broj zaposlenih, iako je izgubio dobre radnike zbog haotičnog načina na koji je to uradio, i nesumnjivo je bio u pravu što je prodrmao samozadovoljnu kulturu.
Ne postoji ništa loše u uspostavljanju vlasti u Twitteru i pokušaju da se kultura napornog rada i neprekidnih inovacija doda u ovu prevremeno dekadentnu organizaciju. Najbolji savet za Muska je da ne menja svoj autokratski stil, nego da prepozna kada je kraj Twittera i da se fokusira na važnije poduhvate, a da ne spominjemo kompaniju Tesla, koja ga je učinila najbogatijim čovekom na svetu.
.webp){kind=icon}
