Downing Street broj 10 nije samo adresa, to je sedište moći Velike Britanije, a pre toga i Britanskog carstva. Stanovnici Downing Streeta već vekovima oblikuju živote podanika Imperije u kojoj sunce nikada nije zalazilo, pa sve do danas, kada su se granice tog carstva gotovo vratile na Britansko ostrvo.
Neka od najvećih imena svetske politike, poput Winstona Churchilla ili Margaret Thatcher, živela su na toj adresi u poslednjih sto godina, dajući ključni doprinos svetskim zbivanjima. Nekako, pogotovo na prvu loptu, logično je pretpostaviti da su stanovnici koji su najduže boravili na toj adresi ujedno i najznačajnije ličnosti britanske političke scene. Međutim, kada bismo proverili ko su neki od najdugovečnijih stanara Downing Streeta, naišli bismo na imena poput Petra Trećeg ili Lerija.
Naizgled nepoznata imena, ali obojica nose krunsku titulu Glavnog mišolovca Kabineta. Trenutni nosilac ove važne titule, Leri, šareni je mačor koji sada ima 19 godina i već 15 godina se stara da u zgradi nema miševa. Međutim, ovaj tekst nije slatka priča o jednom prelepom mačoru, već o haosu u britanskoj politici koji je doveo do toga da mačor sa 15 godina radnog staža isprati čak šest britanskih premijera i sada čeka sedmog šefa vlade.
Najdugovečniji stanar britanske vlade
Tradicija koja vodi poreklo iz 16. veka nalaže da Kabinet premijera Velike Britanije uvek ima mačora koji stanuje unutar objekta. Dok je običaj verovatno započeo iz sasvim praktične potrebe da se love miševi i smanji opasnost od zaraze, vremenom je prerastao u simpatičnu instituciju. Trenutni stanovnik i nosilac titule Glavnog mišolovca, Leri, ne deluje kao neko ko je ikada ulovio miša, već pre kao negovani mačor koji predstavlja atrakciju za strane državnike.
Leri je pre nekoliko dana iz svoje kuće ispratio i šestog britanskog premijera, a petog nakon Brexita, koji se dogodio pre tačno deset godina. Dok Leri čeka da se u narednim danima, najverovatnije, trenutni gradonačelnik Mančestera Andy Burnham useli na svoju novu adresu, postavlja se pitanje zbog čega je Velika Britanija upala u politički haos u godinama nakon izlaska iz Evropske unije i šta je sledeće za ovu bivšu imperiju.
Referendum o izlasku iz Evropske unije, poznatiji kao Brexit, uzdrmao je ceo svet u junu 2016. godine. Neočekivana pobeda bloka za izlazak iz Unije nagovestila je populistički talas u svetskoj politici koji je usledio. Samo nekoliko meseci kasnije, sa druge strane Atlantika, Donald Trump je pobedio Hillary Clinton, što je dodatno osnažilo druge desne pokrete širom sveta, poput Nacionalnog fronta u Francuskoj, AfD-a u Nemačkoj i drugih.
Bloomberg
Kako je Brexit otvorio vrata političkom haosu
Brexit je bio kulminacija nesrećnog braka Ujedinjenog Kraljevstva i Evropske unije. Što bi naš narod rekao: "Što se krivo rodi, vrijeme ne ispravi." Dok je ulazak u EU bio racionalna ekonomska potreba, tipični Britanci, sa svojim tradicionalnim kolonijalnim nagonima i osećajem superiornosti, nikada nisu mogli da prihvate da budu ravnopravni igrači sa mrskim Francuzima ili nekada pokorenim Nemcima. Od samog početka Englezi su zahtevali, i često dobijali, posebne uslove, izuzeća i privilegije samo kako bi ostali deo kluba. Ostanak izvan Šengena, neprihvatanje evra i druge specifičnosti nisu bile dovoljne da Britanci zavole kontinentalne Evropljane. Godinama je nezadovoljstvo tinjalo, pogotovo među "gubitnicima globalizacije", kojima su posebno smetali poljski vodoinstalateri kao simboli sveta koji se menja.
Kako bi stavio tačku na tinjajući sukob unutar britanskog društva oko pitanja EU, tadašnji premijer David Cameron odlučio je da odigra politički ruski rulet, uveren da će narod izabrati ostanak u evropskoj porodici naroda. Život se, međutim, poigrao s njim i doveo do potpuno neočekivanog ishoda. Dok se Remain kampanja oslanjala na brojke i razum, kampanja za izlazak, Leave, gađala je emocije Britanaca.
U jednu kolonu svrstali su se oni koji su na Evropljane gledali sa podozrenjem, gubitnici globalizacije, ali i oni koji su iskreno verovali da Britanija sama može biti uspešnija na svetskoj sceni. Dok je ostanak značio nastavak postojećeg puta, gotovo niko nije mogao precizno da objasni šta izlazak zapravo znači. Umesto švajcarskog modela duboke integracije bez članstva, Evropljani su odlučili da Veliku Britaniju jasno udalje od svojih institucija. Danas, deset godina kasnije, Srbija je verovatno dublje integrisana u pojedine mehanizme saradnje sa EU nego sama Velika Britanija.
Bloomberg
Upravo činjenica da niko nije mogao da definiše šta Brexit znači 2016. godine predstavlja razlog zbog kojeg Leri danas čeka sedmog premijera. Neizvesnost, udružena sa lažnim obećanjima pojedinih političara, dovela je do duboke polarizacije unutar britanskog društva. Realnost je, sa druge strane, bila neumoljiva. Tokom kampanje za Brexit jedna od najvažnijih tema bila je imigracija. Te godine oko 600.000 ljudi doselilo se u Britaniju, izazivajući veliko nezadovoljstvo lokalnog stanovništva. Iako se očekivalo da će Brexit i "povratak kontrole" dovesti do značajnog pada tog broja, 2023. godine on je skočio na oko 1,4 miliona. Takođe, struktura migranata se potpuno promenila. Dok je u poslednjoj godini pre referenduma udeo građana EU u ukupnom broju migranata bio veći od 50 odsto, danas iznosi svega oko devet odsto. Ukratko, umesto poljskih vodoinstalatera, dobili su pakistanske baštovane i nigerijske vozače autobusa.
Opšta ekonomska situacija takođe nije išla naruku britanskim građanima. Isključivanje iz jedinstvenog evropskog tržišta smanjilo je izvoz robe, dok su pojedine finansijske institucije preselile svoja sedišta na kontinent. Postoje različite procene o tome koliko je Britanija izgubila izlaskom iz Unije, ali je takve efekte teško precizno izračunati jer je gotovo nemoguće odvojiti posledice Brexita od kasnijih događaja poput rata u Ukrajini, sukoba na Bliskom istoku i drugih globalnih ekonomskih šokova. Oko jedne stvari se, ipak, gotovo svi slažu, bolje sigurno nije.
Ekonomija i politika bez kompasa
I tako se, deceniju kasnije, Britanija nalazi u svojevrsnom stanju zbunjenosti. Oko polovine stanovništva, prema većini istraživanja, danas bi glasalo za ponovni ulazak u EU, dok druga polovina nije sigurna kojim putem želi da zemlja ide. Podela na veći broj manjih grupa sa dijametralno suprotnim očekivanjima čini izuzetno teškim zadatak svakom kormilaru iz Downing Streeta. Dok je 2016. godine Britanija imala dve dominantne partije, Konzervativce i Laburiste, danas pet ili šest stranaka raspolaže približno sličnom političkom snagom, ali i značajnim ucenjivačkim kapacitetom koji usporava donošenje odluka. Bez jasnog vođstva i strateškog pravca, Britanija tavori. Danas ne bi mogla ni da sanja o nivou privilegija koje je imala kao članica EU, dok se na globalnoj vetrometini ne čini naročito uspešnom. Izgubivši deo tržišta, ali i političku poziciju da govori u ime 500 miliona Evropljana, Britanija deluje teško upravljivo.
Možda je zato danas jedini pravi simbol kontinuiteta britanske politike upravo Leri. Dok se premijeri smenjuju, partije cepaju, a birači kolebaju između povratka u Evropu i novih eksperimenata, mačor ostaje na svom mestu. Za razliku od političara, on nikada nije obećao da će "vratiti kontrolu", nije raspisao referendum i nije napisao nijedan manifest. Ipak, za petnaest godina mandata uspeo je da preživi Camerona, May, Johnsona, Truss, Sunaka i Starmera.
Ako se ovakav trend nastavi, nije isključeno da će jednog dana u Downing Streetu broj 10 ostati samo dve konstante: britanska politička kriza i mačak Leri. A, ako Britanci baš budu morali ponovo na birališta da traže nekoga ko može da obezbedi stabilnost, možda bi prvi put trebalo da razmisle o kandidatu koji već petnaest godina živi na toj adresi. Za razliku od svih ostalih, njemu rejting još niko nije uspeo da obori.
Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.
.webp){kind=icon}
