CBAM porez EU diže cenu uvoza za milijarde evra – gde je Srbija u toj priči

Evropski mehanizam za prilagođavanje emisije ugljenika na granicama (engl. Carbon Border Adjustment Mechanism - CBAM), koji uvodi doplatu na ugljenik za oko četiri odsto ukupnog uvoza u Evropsku uniju, mogao bi uvoznicima cementa, đubriva, gvožđa i čelika, aluminijuma, vodonika i električne energije doneti dodatne godišnje troškove od 18 do 24 milijarde evra, navodi Bloomberg Intelligence. Uz predlog Evropske komisije da se obuhvat CBAM-a proširi na dodatnih oko 180 proizvoda, svi su izgledi da će se troškovi za srpske izvoznike u narednim godinama dodatno povećati. Upravo zbog toga donosimo i računicu koliko će prosečnog srpskog izvoznika koštati ova taksa.

Bloomberg Intelligence u svojoj analizi procenjuje moguće troškove CBAM-a na temelju modela koji uzima u obzir aktualne cene ugljenika u EU, podatke o uvozu i prosečni ugljenični intenzitet proizvodnje. U proračunu se polazi od pretpostavke da u zemlji proizvodnje nije plaćena uporediva cena ugljenika, te da se besplatne emisijske kvote, koje se ukidaju do 2034. godine, ne uključuju u procenu. Na osnovu takvih pretpostavki, Bloomberg Intelligence procenjuje da bi trošak CBAM-a za uvoznike mogao da iznosi od oko tri odsto vrednosti uvezene robe u sektoru električne energije do čak 30 odsto u industriji cementa, pri cenama CO₂ blizu aktuelnih nivoa u EU ETS-u od oko 90 evra po toni.

CBAM model - računica

Podsetimo, CBAM obaveza za uvoz robe iz trećih zemalja, uključujući Srbiju, počinje da se primenjuje od 2026. godine, dok će se stvarna naplata kroz kupovinu sertifikata odvijati tokom 2027. U praksi, deo troška verovatno će se preliti na izvoznike iz Srbije, bilo direktno (kroz cenu sertifikata) ili indirektno (kroz nižu cenu koju im nude kupci u EU).

No, tu priča ne staje. Paralelno s početkom pune primene CBAM-a, Evropska unija već razmatra i izmene koje se odnose na njegovo buduće proširenje. "Najavljene izmene tek treba da prođu kroz redovnu zakonodavnu proceduru pre nego što budu usvojene, a predviđeno je da njihova primena počne od 1. januara 2028. godine. Iako je cilj CBAM da se spreči curenje ugljenika, njegova primena povećava troškove proizvodnje za proizvođače u EU koji u svojoj proizvodnji koriste materijale koji su predmet CBAM oporezivanja, odnosno čelik i aluminijum", navodi se u nedavnoj analizi publikacije "Makroekonomske analize i trendovi".

Depositphotos

Poenta je da svi učesnici na evropskom tržištu plaćaju istu naknadu za emisije gasova s efektom staklene bašte, bez obzira na mesto proizvodnje. S tim u vezi, zamišljeno je da se unutar EU naplata obavlja kroz sistem trgovine emisijama poznat kao EU ETS, a za uvozne proizvode da se to čini preko CBAM-a.

U dokumentu "Klimatsko-energetska tranzicija Srbije i javne finansije: Hoće li CBAM biti okidač promena", koji je Fiskalni savet objavio 2025. godine, izneta je projekcija prema kojoj bi Srbija postepeno uvodila nacionalnu cenu ugljenika. Prema tom scenariju, početna cena od četiri evra po toni emisija bila bi uvedena 2027. godine, uz rast na oko 40 evra po toni do 2030. i dugoročno približavanje cenama u EU ETS-u oko 2045. godine.

"Ocenjujemo da bi uvođenje cene od četiri evra po toni u prvom koraku bilo prihvatljivo i da je iznos od 40 evra po toni u 2030. godini načelno dobro odmeren imajući u vidu očekivane cene EU ETS-a i postepeno ukidanje besplatnih dozvola, uz istovremeno povećanje cena CBAM-a. Ipak da bi se počela naplata poreza na ugljenik od 2027. godine, nužno je da se na vreme pripreme sve neophodne procedure i kadrovski kapaciteti", navodi se.

 

 

Na kraju, poentira Fiskalni savet, projekcija cena u dužem roku (od 2035. godine) iz trenutne perspektive mogu se smatrati više indikativnim, a time i podložnim daljim revizijama.

Kako da srpski izvoznik izračuna taksu

CBAM obaveza računa se tako što se prvo utvrdi koliko je ugljen-dioksida "ugrađeno" u proizvod (to su emisije CO₂ po jedinici proizvoda), a zatim se taj iznos pomnoži sa količinom robe koja se izvozi u EU. Dobijeni zbir se potom množi cenom ugljenika koja važi u sistemu EU ETS. Od tog iznosa može se oduzeti samo onaj deo troška za ugljenik koji je izvoznik stvarno platio u Srbiji i za koji postoji verodostojan dokaz da ga Evropska unija priznaje. Ako takvog dokaza nema, CBAM se obračunava u punom iznosu, po ceni CO₂ koja važi u EU.

Recimo, u slučaju čelika, to znači da se najpre izračunaju ukupne emisije CO₂ koje nastaju u proizvodnji izvezene količine čelika, zatim se te emisije pomnože cenom ugljenika u EU ETS-u i dobije se bruto CBAM iznos. Ako proizvođač može da dokaže da je u Srbiji već platio određenu cenu za te emisije i da je EU priznala taj trošak, iznos se oduzima od obaveze. Ako ne može, ceo iznos CBAM-a plaća se po važećoj evropskoj ceni ugljenika, bez umanjenja.

Ako uzmemo najprostiji, ilustrativni primer: mali izvoznik iz Srbije koji u Uniju pošalje 1.000 tona čelika, uz prosečne emisije od oko dve tone CO₂ po toni čelika, u izvozu "nosi" ukupno 2.000 tona CO₂. Ako je cena ugljenika u sistemu EU ETS oko 80 evra po toni, bruto CBAM obaveza iznosi približno 160.000 evra.

Iako je Srbija uvela nacionalnu cenu ugljenika, umanjenje CBAM obveze moguće je samo ako se taj trošak može dokazati i ako ga Evropska unija prizna u okviru CBAM pravila. Ako je, recimo, čelik izvezen po ceni od 700 do 800 evra po toni, CBAM bi u ovom primeru mogao da pojede i petinu ukupne vrednosti izvoza.

Koje su države pogođene taksom

Evropski lideri u metalskom sektoru, poput ThyssenKruppa, ArcelorMittala i Tenarisa, verovatno bi se suočili s manjim konkurentskim pritiskom u EU od proizvođača sličnih proizvoda kao što su Baosteel, Tata Steel, Yunnan Aluminium i Hindalco. Ipak, među najpogođenijim zemljama snabdevačima u postojećem regulatornom okviru nalaze se one evropske države koje nisu deo Unije. To su, pre svega, Turska, Velika Britanija i Švajcarska. Mada, u ovaj zaplet ušle su i Kina, Indija i SAD - za koje čitav svet iz dana u dan čeka da vidi koji je novi potez.

 

 

"Norveška i Velika Britanija takođe razmatraju uvođenje sopstvenih mehanizama prilagođavanja ugljenika", navodi se u podacima Bloomberg Intelligencea.

CBAM udar na Srbiju i EPS

Generalno posmatrano, za Srbiju je ovo problematično jer ovdašnja privreda u procesu proizvodnje sistematski emituje znatno više ugljenika po jedinici proizvoda nego zemlje Unije. To se, kako su u oktobru naveli iz Fiskalnog saveta, prvenstveno može objasniti tehnološkim zaostatkom i politikama koje su sprovođene (ili su izostajale), a što je dovelo do toga da su od 2010. do 2023. štetne emisije u zemlji smanjene za svega tri do četiri odsto. Da bi ispunila ciljeve u okviru Pariskog sporazuma, trebalo bi da Srbija u narednih pet godina smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte za oko 10 odsto u odnosu na sadašnji nivo, što je teško dostižno.

 

 

Kad smo već kod Srbije, od 2026. najjači udarac sprema se za sektor proizvodnje električne energije, u kom glavnu ulogu igra Elektroprivreda Srbije (EPS). "Posebno važan izvor problema je EPS, koji električnu energiju i dalje proizvodi uglavnom iz lignita, emitujući velike količine CO2 (uz širok spektar pratećih zagađujućih materija). To ne opterećuje samo proizvodnju EPS-a velikim karbonskim otiskom već i čitavog niza domaćih kompanija koje koriste ovu električnu energiju u proizvodnji", navedeno je u studiji Fiskalnog saveta.