Ekonomisti vrednuju tržište više nego ljude, poručuje nobelovac

Sin rudara rođen u Škotskoj Angus Deaton pola veka se uspinjao na lestvici ekonomske profesije došavši do najvišeg priznanja pre osam godina, kada mu je dodeljena Nobelova nagrada.

Zato ne čudi što se, kada profesor emeritus sa Univerziteta Prinston (engl. Princeton University) izda knjigu (kao što je slučaj s naslovom "Economics in America" koji se pojavio 3. oktobra), mogu očekivati nove sjajne misli iz područja ekonomije.

Ono na šta se 77-godišnji Deaton osvrće ovoga puta je nepopustljiv fokus ekonomista na tržište i njegovu efikasnost, kao i na njihovu dogmatsku privrženost teorijama - čak i kad se pokažu netačnim, a sve to ima, kako autor ističe, posledice koje se tiču života ili smrti miliona ljudi.

Deaton je pristojan čovek, ali ima oštar jezik. U intervjuu će reći da bivši američki ministar finansija Larry Summers ostaje njegov prijatelj i da smatra da ima fenomenalan ekonomski mozak. Ali istovremeno smatra da su Summers i mali krug uticajnih ekonomista pomogli postavljanju temelja za azijsku ekonomsku krizu krajem 1990-ih, kao i za svetsku finansijsku krizu 2008. godine, nesmotreno pomažući u uklanjanju ograničenja na kretanje špekulativnog kapitala po svetu.

"Mislim o njemu kao o najboljem i najsjajnijem u mojoj generaciji ekonomista, kao o nekome na koga smo svi hteli da se ugledamo. Njegovi pogledi nisu drugačiji od onih koje sam ja imao. Razlika je da su se moja razmišljanja promenila", navodi Deaton.

 

Summers, koga Bloomberg angažuje za ekonomske analize i komentare, naziva Deatonove optužbe o ulozi u izazivanju dve velike ekonomske krize našeg doba "levičarskim navodima, a ne ozbiljnom analizom" i dodaje da se azijska kriza dogodila pre nego što je on postao ministar finansija.

"Niko ne može biti zadovoljan gde smo kad je reč o pitanjima finansijske stabilnosti, ali svođenje tog pitanja na to da su sve restrikcije dobre ili loše nije dostojno ekonomiste kakav je Deaton", naveo je Summers.

Ipak, treba reći da Deatonovi prigovori nisu o Summersu. Njegov prigovor je da je ekonomija postala zatrovana tržištem i novcem gubeći iz vida primarnu misiju koju su postavili još davno Adam Smith, John Locke i drugi koji su ekonomiju promišljali kroz filozofiju i druga područja, a ne tek kroz trgovinu.

"Ekonomska disciplina je odvojena od vlastitog temelja, a to je proučavanje ljudskog boljitka", navodi Deaton.

Po njegovom mišljenju, to je pitanje života i smrti. Kako ističe, ništa ne pokazuje bolje kako ekonomija može ići ukrivo nego epidemije smrti od alkoholizma, predoziranje opijatima ili samoubistva, što je sve pogodilo američku radničku klasu poslednjih decenija. On veruje da je glavni razlog za sve to entuzijazam ekonomista prema globalizaciji s naglaskom na nesputano kretanje roba, kapitala i ljudi.

"Ne možete razmišljati o trgovinskoj politici samo kroz prizmu novca. Reč je i o ljudskim dušama, njihovim zajednicama i crkvama, njihovi su životi u pitanju kada se poslovi premeštaju", poručuje Deaton.

Deaton je sa svojom suprugom Anne Case, takođe ekonomistkinjom s Princetona, još 2015. godine, kada je dobio Nobelovu nagradu, u jednom radu dokumentovao ono što je nazvao smrti iz očaja. To je i naslov njihove zajedničke knjige iz 2020. o toj temi.

Bloomberg

Takve smrti čine Deatona alergičnim na ono što naziva neprimerenim trijumfalizmom u SAD zbog brzog ekonomskog oporavka nakon pandemijske recesije i značenja toga za ostatak sveta.

Za njega je brzi američki oporavak samo još jedan znak da je ekonomija podivljala.

"Stručnjaci ovih dana pišu da je Amerika trijumfovala. Raste dok Evropa stagnira. Ipak, očekivan životni vek u Americi pada, ljudi se ubijaju. U Evropi se to ne događa", kaže Deaton.

Deaton vidi neke pozitivne naznake koje mu daju određeni razlog za optimizam kao što je ponovno rađanje američkog radničkog pokreta od pojave pandemije. Smatra da je štrajk radnika u automobilskoj industriji dobra stvar, odnosno borba za bolje plaćene poslove, što je potrebno u mnogim delovima SAD.

Navodi i da bi delimično podsticanje investicija u proizvodnju od administracije predsednika Joe Bidena moglo pomoći u okretanju lošeg trenda, ali i da će za to trebati vremena. Pritom priznaje da i sam nema sve odgovore jer jednostavna rešenja, koja prepišu ekonomisti, često više štete nego pomažu.

 

"Kompenzacijski programi, na primer, za ljude koji izgube posao kada se fabrike presele na druga mesta, nisu zapravo nikad funkcionisali i samo su moralno gomilanje reči da se ljudi bolje osećaju", kaže Deaton.

On kritikuje i trend u ekonomiji poslednjih decenija koji se fokusira na niz novih podataka koji bi trebalo da pomognu u pronalaženju rešenja. Kako ističe, to struku odvodi od razmišljanja o važnim pitanjima i vodi ka fokusiranju na ono što se može kvantifikovati.

"Dobijate vrlo kredibilne rezultate o nečemu što vas zapravo jako ne zanima", smatra Deaton.

Među važnim pitanjima bi trebalo da bude kako sprečiti ekonomski poremećaj, odnosno delovati pre nego što se dogodi. To, po njegovom mišljenju, vodi ka razmatranju heretičnih pitanja kao što je kontrola imigracije, korištenje carina za očuvanje radnih mesta i preuređivanje načina merenja ljudskog uspeha.

Deaton smatra da su ekonomisti često pristrasni, odnosno ne pomaže da je ekonomska politika vođena ideologijom, bilo da je reč o minimalnoj plati, siromaštvu, zdravstvenom osiguranju, potrebi za ekonomskim stimulansom u slučaju krize i drugim temama.

Ključni problem je što, bili progresivni ili konzervativni, većina ekonomista ljudsko blagostanje meri novcem. To zanemaruje mnoge druge stvari koje su važne kao što je poverenje i smisao koji ljudi nalaze u poslu te dostojanstvo življenja u funkcionalnoj demokratskoj zajednici.

Kako bi odgovorili na ta pitanja, ekonomisti "treba da napuste fiksaciju na novac kao meru ljudskog blagostanja", zaključuje Deaton.