.webp){kind=icon}
Globalni nagon da se ukloni tajnost u vezi sa tokovima novca i vlasništva nad imovinom u cilju borbe protiv finansijskog kriminala, uzima zamah više od decenije. Taj važan zadatak je dobio dodatni značaj ove godine kada je invazija Vladimira Putina na Ukrajinu dovela do fokusa na jahte, nekretnine i druge rupe u ofšor bogatstvu sankcionisanih ruskih oligarha. Dakle, čudno je vreme za obesmišljavanje ovih napora.
To je zapravo ono što je Sud pravde Evropske unije (CJEU) uradio krajem prošle godine, poništivši direktivu protiv pranja novca iz 2018. koja je javnosti dala pristup registrima stvarnog vlasništva. Sud je presudio da je direktiva „nesrazmerno mešanje“ u prava na privatnost i zaštitu ličnih podataka prema osnovnoj povelji EU. Države članice, od kojih se zahtevalo da uspostave centralne registre u kojima se nalaze krajnji stvarni vlasnici kompanija prema ranijoj uredbi protiv pranja novca, počele su da ograničavaju pristup kao odgovor.
Presuda je izazvala konsternaciju među aktivistima za borbu protiv korupcije, dok je ohrabrila protivnike veće transparentnosti. EU je bila pionir u zalaganju za bolje otkrivanje stvarnih vlasnika, posebno otkako su Panamska dokumenta 2016. godine razotkrila kako su bogati pojedinci koji se kriju iza mreža lažnih kompanija mogli da se upuste u prevaru, utaju poreza i druge nezakonite aktivnosti. Svaki nagoveštaj da se region koleba u toj posvećenosti ima potencijal da utiče na zemlje van njegovih granica.
Švajcarska, Australija, Kajmanska ostrva i Britanska Devičanska Ostrva imaju inicijative protiv pranja novca u toku koje pokazuju znake da nailaze na jači otpor nakon odluke EU, rekla je Maira Martini, koja istražuje tokove korupcije u Transparency International. Thom Townsend, izvršni direktor neprofitne organizacije Open Ownership, koju finansira vlada Velike Britanije, opisao je presudu kao "neočekivanu pomoć" za protivnike veće korporativne transparentnosti.
Važno je napomenuti da presuda CJEU ne vraća anonimnost stvarnim vlasnicima: jednostavno ukida pravo javnosti da konsultuje registre. Novinari, organizacije civilnog društva i drugi koji mogu pokazati "legitiman interes" i dalje mogu dobiti informacije. Zar to nije adekvatno? Ne baš.
To su praktične posledice koje bi trebalo da nas brinu. Uzmite u obzir da je pod prethodnim režimom istražitelj sa sedištem bilo gde u svetu mogao da ode na internet do korporativnog registra bilo koje zemlje EU i sazna stvarnog vlasnika kompanije. Sada, ista osoba se suočava sa izgledom da pregovara o pristupu više od dve desetine različitih sistema koji mogu imati svoje idiosinkrazije i tumačenja onoga što predstavlja legitimni interes. U najmanju ruku, to će usporiti stvari.
Šta je sa argumentom o privatnosti? Presuda CJEU nastala je iz dva predmeta podneta u Luksemburgu. Jedan tužilac, po imenu WM, stvarni vlasnik kompanije za nekretnine pod nazivom Yo, tvrdio je da bi javni pristup informacijama u registru izložio njega i njegovu porodicu opasnosti. To je isti argument koji su koristile porodične kancelarije u SAD kako bi povukle planove za veće otkrivanje stvarnog vlasništva. Prema WM, njegov položaj je zahtevao česta putovanja "u zemlje čiji je politički režim nestabilan i gde postoji visok nivo kriminala, što stvara značajan rizik da bude kidnapovan, otet, podvrgnut nasilju ili čak ubijen".
Takve stvari se dešavaju, pa zabrinutosti nisu trivijalne. Ono što se ovde ne razmatra jeste da je pokretanje i upravljanje kompanijom izbor. Društvo daje značajne beneficije vlasniku društva sa ograničenom odgovornošću: među njima, poreske olakšice i zaštitu od ličnog traženja dugova kompanije. Transparentnost vlasništva je usluga za uslugu. Ako ljudi žele da izbegnu obaveze javnog izveštavanja, ne moraju da koriste korporativne strukture.
Treba voditi debatu o obimu podataka koji bi trebalo da budu javno dostupni, ali o identitetu vlasništva ne bi trebalo da se pregovara. Ograničiti transparentnost dok nastavljate da uživate u prednostima korporativnog vlasništva mnogo liči na to da imate svoj kolač i jedete ga. Još zabrinjavajuća implikacija je da će ograničenja koja se donose po nalogu poslovnih ljudi koji se pridržavaju zakona iz legitimnih razloga sigurno koristiti od strane kriminalnih slobodnih jahača u podle svrhe. Mogućnost anonimnog premeštanja novca i imovine kroz finansijski sistem dosledno podstiče korupciju i organizovani kriminal, istovremeno pružajući legitimne beneficije za koje društvo na kraju plaća, primetio je u diskusiji Graham Barrow iz The Dark Money Files, podkasta fokusiranog na pranje novca, komentarišući presudu CJEU.
Ono što se sada dešava je ključno. Transparency International lobira kod zakonodavaca EU da uspostave jedinstven sistem koji bi zatim omogućio registrovanim korisnicima otvoren pristup korporativnim registrima širom bloka. To bi otklonilo neka trvenja izazvana ovom presudom koja je, bez obzira na njene stroge pravne zasluge, žalosna sa moralnog i praktičnog stanovišta.
Iznosi u pitanju su zapanjujući. Kancelarija Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal procenila je da su kriminalci 2009. godine oprali oko 1,6 biliona dolara, ili oko 2,7 odsto svetskog bruto domaćeg proizvoda, od čega je manje od jedan odsto zaplenjeno i zamrznuto. S obzirom na korozivni uticaj na zdravlje društava, nijedan zamah u kampanji protiv nezakonitih tokova novca ne može dozvoliti da se izgubi. Evropska komisija mora brzo da reaguje.
