Ko su zadužbinari novog doba u Srbiji

Biznismen Miodrag Kostić osnovao je nedavno zadužbinu kako bi podržao razvoj nauke u Srbiji. Njegov poklon društvu biće Palata nauke, prvi centar za istraživanje i popularizaciju nauke u Srbiji i verovatno najveći u regionu.

Među savremenom poslovnom elitom malo je onih koji su spremni da slobodnom voljom ostave neko dobro koje će dobru služiti. Davanje vredno 25 miliona evra za Palatu nauke jedno je od najvećih pojedinačnih davanja za filantropiju u Srbiji. U domaćoj javnosti je ovaj gest ocenjen kao najava drugog zlatnog doba zadužbinarstva u našoj zemlji. 

Monumentalna građevina u centru Beograda, koja ima status spomenika kulture, izgrađena 1924. godine u prepoznatljivom akademskom stilu, karakterističnom za period između dva svetska rata, vrata će otvoriti naredne godine svim sadašnjim i budućim naučnicima, istraživačima, studentima i đacima, ali i ljudima svih generacija zainteresovanim za naučna dostignuća.

Miodrag Kostić Elektrotehničkom fakultetu poklonio Palatu nauke

Zgrada koju je projektovao nemački arhitekta August Rajnfelz, kao sedište tadašnje Jadransko-podunavske banke, oduvek je bila banka, samo je menjala ime. Kostić, koji je vlasnik nekoliko banaka poput AIK banke, Direkne, Eurobanke, Adico i Ljubljanske banke, u jednoj od tih kupovina je došao u posed ove zgrade koja će prvi put promeniti namenu. Srpski Rotšild ju je poklonio Elektrotehničkom fakultetu i obećao da će im pružiti vrhunske uslove za rad.

Miodrag Kostić je predsednik i osnivač MK grupe i jedan od najpoznatijih privrednika na ovim prostorima, jer njegova kompanija, osim u Srbiji, posluje u Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Poznat je kao vizionar i strateg i godišnje izdvaja više od milion evra za društveno odgovorne aktivnosti. Dobitnik je brojnih priznanja za humanost. Njegova težnja ka razvoju bila je motiv za osnivanje zadužbine.

AIK Banka   Aleksandar i Miodrag Kostić

Aleksandar Kostić, član UO zadužbine i potpredsednik MK grupe, predstavljajući projekat otkrio je da njegov otac sa svojim timom na njemu radi već dve godine.

"Najveći deo uspeha moj otac je ostvario u Srbiji. Pomerio je granice u svim svojim poslovnih poduhvatima i neretko u nekima je bio pionir. Kroz razmišljanje jednog dela populacije sigurno se smatra da je sa velikom lakoćom ostvario sav svoj poslovni uspeh, ali mislim da kroz razmišljanje svih nas koji ga bolje poznajemo, tvrdimo da je on poseban i briljantan um", rekao je Kostić na svečanosti na kojoj je predstavljen koncept zadužbine.

Posle povlačenja sa operativnih funkcija u kompaniji čiji je i dalje predsednik, njegov otac, kako je objasnio, želi da svom društvu vrati nešto u šta možda i najviše veruje, a to je znanje.

"Poučen time na kakvim prostorima i u kakvim vremenima živimo, koliko danas ništa nije zagarantovano, mene i moje sestre je uvek učio da jedino znanje niko nikada ne može da nam uzme. Svojim radom i posvećenošću uvek nas je motivisao da se nadograđujemo", objasnio je Aleksandar nameru svoga oca, koji je odlučio da ono u šta veruje vrati svojim sugrađanima i verovatno najpametnijim umovima naše zemlje, a to su baš studenti i profesori Elektrotehničkog fakulteta.

Želja Miodraga Kostića jeste da Palata nauke pruži priliku novoj generaciji mladih naučnika da rade u vrhunskim uslovima i kreativnom prostoru, kao u najboljim svetskim naučnim centrima, jer su upravo oni budući lideri naučno-tehnološkog napretka Srbije.

Želja za tehnološkim napretkom je možda najbolje objašnjenje zbog čega ulaže u ovu naučnu oblast, čovek čije poslovanje, osim bankarstva, čine i poljoprivreda, prehrambena industrija, turizam, nekretnine i obnovljivi izvori energije.

Jedan deo Palate nauke biće posvećen naučno-istraživačkim aktivnostima, gde će se pomerati granice u oblasti elektrotehnike, računarstva i softverskog inženjerstva, dok će u drugom delu biti smešteni brojni edukativni i interaktivni eksponati i sadržaji namenjeni popularizaciji nauke, posebno za decu i mlade.

Dejan Gvozdić, dekan Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, smatra da je ovo projekat koji Beograd i Srbiju stavlja na mapu malobrojnih metropola i zemalja koje u istom zdanju najširoj javnosti mogu da približe nauku i tehnologiju, a istovremeno omoguće sprovođenje viskotehnoloških i uskospecijalizovanih istraživanja i inovacija upravo u onim oblastima koje su prioriteti razvoja vodećih društava i ekonomija sveta.

"Ako pogledamo malo dalje u budućnost, shvatićemo opstanak društva je uslovljen integracijom pouzdanih i efikasnih zelenih izvora u okviru pametne elektroenergetske mreže", rekao je Gvozdić.

Elektroenergetski, kao i svaki drugi sistem, mora se osloniti na visokotehnološke paradigme koje uključuju integraciju veštačke inteligencije, interneta, autonomnih vozila, pametnih gradova, 5G i 6 G mreže, ugrađenih elektronskih sistema, računarstva u oblaku; na proširenu realnost, blokčejn tehnologije, sajber-bezbednost, biomedicinsko inženjerstvo, bioinformatiku, oslanjaće se na kvantne komunikacije.

"Devetnaest laboratorija Elektrotehničkog fakulteta koje će zaživeti u Palati nauke upravo će fokusirati istraživanje ka ovim disciplinama", objasnio je Gvozdić.

Ovakve darove Beogradski univerzitet nije dobio još od vremena kapetan Miše Anastasijevića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Nikole Spasića, Luke Ćelovića Trebinjca i Mihajla Pupina.

Madlena Cepter prva nastavila prekinutu tradiciju zadužbinarstva

Zadužbinarstvo u Srbiji iako ima dugu tradiciju i bilo je ključno za razvoj nauke i inovacija, dugo je bilo zapostavljeno bez obzira na to što je rešenost da se nešto od svoje imovine ostavi drugima u skladu sa univerzalnim moralnim zakonima, pa i Kantovim principom, koji je dobročinstvo prikazivao kao "umstveno neophodnu dužnost".

Da Madlena Cepter, supruga biznismena Filipa Ceptera, posle više decenija zatišja, nije nastavila srpsku tradiciju zadužbinarstva u oblasti umetnosti, dugu više od osam vekova, verovatno bi bila ugašena. Njenom zaslugom 1997. godine je otvorena opera i pozorište "Madlenijanum", ustanovljena nagrada "Žensko pero", ali i "Dobričin prsten". Donirala je i izgradnju prvog posleratnog privatnog muzeja u Srbiji u Knez Mihailovoj ulici i osnovala fond za stipendiranje mladih talenata.

Političari su u više navrata pokušavali da probude dobročinstvo u dušama novobogataša, jer srpski privrednici novije generacije nisu osećali moralnu potrebu da vrate društvu deo imetka koji su stekli tokom tranzicije.

Boris Tadić je svojevremeno sa funkcije predsednika države pozvao "nepristojno bogate" da stečeno vrate društvu i oduže se zajednici tako što bi podigli tajkunski most, rukovođeni primerima dobrotvora iz prošlosti.

Kada ga je na toj funkciji nasledio Tomislav Nikolić, takođe je apelovao na savest onih koji imaju više da podele sa onima koji nemaju dovoljno i da je ponekad potrebno samo ih podsetiti da pogledaju oko sebe.

"Oni koji su stekli nešto više novca ili mnogo više u vreme kad smo svi siromašili, trebalo da učestvuju u finansiranju nerazvijenih krajeva Srbije", predlagao je tadašnji predsednik Srbije. Privrednici su takve pozive karakterisali kao populizam.

U to vreme Miodrag Kostić, već je imao prvu zadužbinu. On je 2004. godine investirao 220.000 evra u kuću i poklonio je SOS dečjem selu u Kraljevu.

"Verujem da je svako, u odnosu na sopstvene mogućnosti, dužan da deo vrednosti koje je u toku svoje karijere stvorio vrati društvenoj zajednici, na način na koji mu doliči. Ovo je samo još jedna potvrda da se naše dobre namere ne završavaju samo na rečima, već ih dosledno sprovodimo u delo", rekao je tada Kostić.

Desetak godina kasnije, baš posle poziva dvaju bivših predsednika, Kostić je porodičnu kuću svojih roditelja u Novom Sadu koja je tada procenjena na 1,5 milion evra, pretvorio u zadužbinu i ustupio pokrajinskom Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine za potrebe lečenja dece obolele od malignih bolesti.

On je tada napomenuo da je prvu ideju o zadužbini u Petrovaradinu dobio njegov sin Aleksandar, posle posete kući u Kraljevu "gde je video koliko su ona deca srećna posle izgrađene kuće" i sa svoje dve sestre saopštio ocu da ne žele više da žive u toj kući, nego da je najbolje da ona bude zadužbina.

Miroslav Mišković izgradio Centar za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine sa invaliditetom

Beta/Milan Ilić

Slično nešto je uradio i biznismen Miroslav Mišković, osnivač Delta holdinga, koji je preko Delta fondacije srpskom društvu poklonio tri zadužbine. Izgradnjom Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine sa invaliditetom "Sunce" na Bežanijskoj kosi, u koji je uloženo 2,3 miliona, Mišković se 2012. godine upisao na listu zadužbinara novije srpske istorije.

Potom, pre sedam godina podigao je Centar za sport i rekreaciju osoba sa invaliditetom "Iskra", sa sedištem u Kragujevcu u koji je uloženo 625.000 evra.

Poslednja njegova zadužbina je umetničko delo, skulptura "Odande dovde" delo vajara Ričarda Dikona iz Velike Britanije i Mrđana Bajića iz Srbije. Ovo delo savremene umetnosti koje ima višestruku simboliku i predstavlja jedinstven spoj različitih kultura i generacija, beogradsku pasarelu između Savskog keja i Kalemegdana krasi već punih pet godina.

"Ovim projektom zadužbinarstva već punih 10 godina aktivno radimo na vraćanju ove izuzetno značajne i dugogodišnje tradicije u Srbiji. Prepoznajući i osluškujući potrebe društvene zajednice, želeli smo da uspostavimo kontinuitet sa tradicijom velikih srpskih zadužbinara, ali i da uspostavimo trajnu vezu između rodoljublja i opšteg dobra", navodi se na sajtu Deltine fondacije.

Mada se i kupovina urušenog i oronulog  poslovnog i  kongresnog Sava centra, koji niko nije hteo da kupi, a država nije imala novca da finansira, može smatrati nekom vrstom vraćanja duga društvu. Miroslav Mišković je na svom LinkedInu najavljujući otvaranje renoviranog Sava centra napisao da ljudi iz posla znaju da se teško vraća investicija od 118 miliona evra.

"Zato često kažem da za Deltu Sava centar nije profitni posao, to je neka vrsta Deltinog legata. Naša obaveza prema Beogradu i budućim generacijama", smatra Mišković.

Takvih primera, nažalost, više nema i ovde se spisak srpskih zadužbinara novije generacije završava.

Činjenica je da kompanijama koje imaju izgrađenu svest o društveno odgovornom poslovanju nije cilj povlastica u biznisu. One benefit vide u dobrom imidžu, koji nesumnjivo grade kroz pomoć lokalnoj zajednici. Indirektno, njihovi proizvodi bivaju prepoznati i dobro kotirani na tržištu.

Imaju li zadužbinari poreske olakšice

Neka oslobađanja ipak imaju. Biljana Bujić, direktorka Odeljenja za poreske i pravne usluge u revizorskoj kući KPMG, objašnjava da Zakon o porezima na imovinu propisuje da porez na poklon i nasleđe ne plaća fondacija, na nasleđenu ili na poklon primljenu imovinu koja služi isključivo za ostvarivanje opštekorisnog cilja radi koga je fondacija osnovana. Kao i zadužbina na nasleđenu ili na poklon primljenu imovinu koja isključivo služi za namene za koje je ta zadužbina, odnosno udruženje osnovano.

"Zakon o porezu na dobit propisuje za nedobitne organizacije, što uključuje i fondacije i zadužbine, oslobođenje od plaćanja poreza na dobit ako ostvareni višak prihoda nad rashodima nije veći od 400.000 dinara, a pod određenim uslovima (višak se ne raspodeljuje osnivačima, zaposlenima itd.)", kaže Bujić za Bloomberg Adriju.

Kada kompanije doniraju novac fondacijama i zadužbinama, kao trošak im se priznaje najviše pet odsto od ukupnog prihoda. Radi se o donacijama u zdravstvene, obrazovne, naučne, humanitarne, verske i sportske namene, zaštitu životne sredine, kao i davanja učinjena ustanovama, odnosno pružaocima usluga socijalne zaštite osnovanim u skladu sa zakonom koji uređuje socijalnu zaštitu. Da bi se trošak priznao, potrebno je da su izdaci izvršeni licima registrovanim, odnosno osnovanim za navedene namene i da davanja isključivo koriste za obavljanje tih delatnosti.

Na državi je da izgradi društvenu svest i zakone kao trajne garante da niko neće zabraniti tim zadužbinama da raspolažu svojom imovinom i da afirmiše duh dobročinstva. Jer ljudi koji hoće da ostave neko dobro svom narodu sigurno ima. Ne treba zaboraviti da ima privrednika koji o tome kome daju i koliko daju ne govore tako često i tako glasno.

"Sve može biti. Ali jedno ne može: ne može biti da će posve i zauvek nestati velikih i umnih, a duševnih ljudi koji će za božju ljubav podizati trajne građevine da bi zemlja bila lepša i čovek na njoj živeo lakše i bolje", reči su kojima Ivo Andrić završava roman "Na Drini ćuprija", svojevrsnu zadužbinu o zadužbini.