Podnošljive cene tek za tri godine, kaže koordinator WEF-a u Srbiji

Prošle nedelje je inflacija u Srbiji usporila prvi put u prethodne dve godine. Isto tako je zabeležen i blagi pad bazne inflacije. To, ipak, ne znači da se povratak u normalu krije odmah iza ugla.

O tome kada će većina osetiti usporavanje rasta cena, kako se inflacija u Srbiji razlikovala od rasta cena u regionu, ali i tome šta je moglo da se uradi drugačije, razgovarali smo sa Aleksandrom Radivojevićem, ekonomistom FREN-a Ekonomskog fakulteta i koordinatorom istraživanja Svetskog ekonomskog foruma (WEF) u Srbiji.

- Inflacija bi sledeće godine trebalo da se vrati na željenih tri od 4,5 odsto.  Šta je značaj tog podatka ako uzmemo u obzir da će se stopa porediti sa sadašnjim rekordnim stopama?

Trenutak u kojem se inflacija vrati na vrednost od dva do četiri odsto predstavljaće trenutak kada se možemo nadati početku poboljšanja uslova života građana. Naravno, ovaj put borba za poboljšanje uslova kreće sa znatno lošije pozicije, od one, recimo, pre dve godine. To što će se inflacija vratiti na "normalne" stope ne znači da će cene biti niže, već će one i dalje rasti, samo po podnošljivim stopama od dva do pet odsto.

To znači da cene ne samo da neće biti podnošljive za većinu građana, već će u najboljem slučaju proći dve do tri godine do trenutka kada ćemo moći da kažemo da su podnošljive. Realno, proći će duže od toga. Cene će biti podnošljive tek kada nam plate porastu do određenog nivoa koji će ih na ovom nivou učiniti podnošljivim. To svaki građanin zna i nije mu potrebna bilo kakva informacija od ekonomista ili političara.

Mi se već duže nalazimo u krizi troškova života. Minimalna zarada odavno nije dovoljno visoka da pruži zaštitu životnog standarda. Prethodni period ekstremno visokih stopa inflacije svakako je pogoršao životni standard značajno, posebno onih sa nižim primanjima, ali nije započeo krizu troškova života. Ona traje već decenijama.

- Ima li prostora za rast plata? Može li to da dovede do inflatorne spirale?

Plate jesu rasle u poslednjih nekoliko godina, ali u velikoj meri na nerealnim osnovama, a posledica takvog rasta je skoro uvek inflacija, koja suštinski vraća kupovnu moć na realan nivo. Povećanjem količine novca u opticaju rezultiralo je rastom cena proizvoda i usluga. Ovde ne govorimo samo o Srbiji, već o globalnoj ekonomskoj politici. Osnovni razlog trenutnog stanja nije kovid pandemija, niti rat u Ukrajini, o čijem se uticaju u ozbiljnim ekonomskim debatama više i ne govori, već izbor monetarne i fiskalne politike kao odgovor na pandemiju.

Prostora za rast plata nema, niti će ga biti u narednom periodu jer ne postoje realni faktori koji bi uticali na to, dok su nerealni faktori iscrpljeni u poslednjih nekoliko godina. Inflacija trenutno predstavlja toliko značajan ekonomski problem da na neki način skreće pažnju sa drugih problema sa kojima se svetska ekonomija trenutno suočava, a oni su veoma značajni i toliko brojni da ih je teško i ispratiti.

Dovoljno je samo pomenuti da je već nekoliko banaka u SAD spaseno od strane države, a da samo mesec dana nakon toga država i sama traži način da ne proglasi bankrot. Trenutno se nalazimo bliže produbljivanju krize na svetskom nivou nego oporavku koji će dovesti do rasta plata na realnim osnovama.

- Šta onda može da dovede do rasta plata na pomenutim realnim osnovama?

Prema određenim istraživanjima, da bi se na globalnom nivou dostigao željeni rast BDP-a koji bi bio inkluzivan, socijalno i ekološki odgovoran, uz rast plata na realnim osnovama, potrebno je da globalna produktivnost u nekoliko narednih godina bude uvećana za 50 odsto, onoliko koliko je produktivnost uvećana u poslednje tri do četiri decenije.

To je samo primer koji opisuje koliko je teško iz trenutne situacije doći do održivog rasta koji će doprineti poboljšanju uslova života građana.  Jedan deo rasta produktivnosti pružiće veštačka inteligencija, ali ostatak se mora nadoknaditi pre svega ljudskim kapitalom gde razvoj veština igra glavnu ulogu. Što se tiče Srbije, upravo veštine i ljudski kapital mogu biti naša prednost. Naravno, da bi veštine bile prednost Srbije na regionalnom ili globalnom nivou,  potrebna je značajna reorganizacija obrazovnog sistema u Srbiji.

Depositphotos

 

- Slušamo o indeksu potrošačkih cena kao ne uvek pouzdanom pokazatelju. Kada bismo računali inflaciju koja pogađa većinu, koje kategorije bismo gledali i kolika bi inflacija bila?

Inflacija pogađa svakog pojedinca drugačije, u zavisnosti od toga koji udeo zarade troše na različite kategorije proizvoda i usluga. Kada pričamo o inflaciji kao informaciji od značaja za građane, trebalo bi da pored stope ukupne inflacije pričamo i o rastu cena pojedinačnih kategorija proizvoda - hrane, energije, komunalija, goriva, odeće, itd. Stalno pričanje o stopi ukupne inflacije stvara nepoverenje građana ka zvaničnoj statistici i ka vladi, koje se kasnije teško ponovo vraća.

Računanje jedinstvene stope sigurno ima svoje mane, pa zvanična stopa sada deluje nerealno, ali kod računanja ovakvih statističkih pokazatelja nije moguće uvek imati idealan pokazatelj. Kao statistički pokazatelj stopa inflacije koju računamo danas je najbolji indikator koji možemo imati uzevši u obzir sve faktore. Bitno je samo znati šta ta informacija opisuje.

Bitno je znati da stopa inflacije ukazuje na to šta se desilo sa cenama u poslednjih godinu dana. Za građane je svakako bitnije imati u vidu koliko su cene porasle u odnosu na zaradu, ne samo u poslednjih godinu dana, nego u dužem vremenskom periodu u kojem građani vide osetne razlike u cenama.

- Kako bi to onda izgledalo?

Trenutno je možda najbolje sagledati rast cena nakon kovid pandemije kada su cene stvarno počele da rastu. Bitnije od svega toga jeste sagledati uzrok inflacije. Sa politikom "jeftinog" novca otpočelo se marta 2020. godine, smanjivanjem kamatnih stopa centralnih banaka.

I ovde se vraćamo na pitanje inflacije koju građani osećaju. Ova politika dovela je do izbegavanja dugoročnog usporavanja privrede i do rasta prosečne plate u poslednje tri godine za oko 36 odsto, ukoliko posmatramo Srbiju. S obzirom na to da je reč o proseku, građani sami mogu da procene da li spadaju u ovu kategoriju ljudi kojima je stvarno plata porasla za 36 odsto od pandemije.

Svakako spadaju u drugu kategoriju, onu koju definiše rast cena proizvoda koje kupuju, a rast je bio takav da je u tom periodu cena hrane porasla za 48 odsto, u toj grupi meso za 40 odsto, mleko sir i jaja za 61 odsto, povrće za 62 odsto, voće za 36 odsto, troškovi kirija za 48 odsto, električne energije za 28 odsto, gasa za 23 odsto, uglja za 58 odsto, brze hrane za 40 odsto, itd. To je inflacija koju građani stvarno osećaju. 

Vrlo je bitno napomenuti da rast cena nije posledica rata u Ukrajini i da nije započet nakon izbijanja rata. Rat jeste doprineo rastu cena u određenoj meri, ali nije isključivi krivac, što se može često čuti u Srbiji. U periodu od jedne godine pre izbijanja rata u Ukrajini cena hrane, kategorije koja najviše učestvuje u potrošnji građana, u Srbiji je porasla za 15 odsto, od toga povrće za 31 odsto, voće za 14 odsto, meso za 16 odsto, itd. Cena goriva i maziva za putnička vozila, čiji se rast najčešće objašnjava kao posledica rata u Ukrajini, porasla je za 21 odsto. To se, znači, dešavalo u periodu od 12 meseci pre izbijanja rata u Ukrajini.

- Šta je Srbija mogla da uradi kako bi izbegla ovakav rast cena?

Ukoliko ne prihvatimo uzrok inflacije, ni rešenje neće biti dobro. Bilo koju vrstu ekonomske politike da je Srbija vodila, ne bi mogla da izbegne visok rast cena, jer je on posledica ekonomske politike na globalnom nivou.

Ipak treba imati u vidu da je u periodu od pandemije pa do danas cena hrane u Srbiji porasla za 48 odsto, Crnoj Gori 38 odsto, Severnoj Makedoniji 36 odsto, Hrvatskoj 30 odsto. Kirije u Srbiji su porasle za 48 odsto, Crnoj Gori 31 odsto, Hrvatskoj devet odsto. Veliki je broj proizvoda čija je cena porasla više u Srbiji nego u zemljama regiona, od početka pandemije.

S druge strane, cena gasa u Severnoj Makedoniji porasla je za 69 odsto, Hrvatskoj 29 odsto, Srbiji 23 odsto. Cena transportnih usluga u Severnoj Makedoniji porasla je za 29 odsto, Crnoj Gori 17 odsto, Srbiji 14 odsto. Goriva i maziva u Severnoj Makedoniji su poskupela 38 odsto, u Crnoj Gori 31 odsto, u Hrvatskoj 29 odsto, a u Srbiji 22 odsto. 

Teško da Srbija može uticati na globalne ekonomske probleme i njihovo uticaj na stanje u Srbiji, ali svakako je mogla i može u budućnosti da kreira bolje uslove u kojima bi se uticaj globalnih poremećaja u manjoj meri preneo na građane.