Đukić: Srbija se zadužuje da bi branila kurs

Predstavljanja ekonomskih izdanja u Srbiji su prava retkost, a da nisu doktorski i naučni radovi, već su njihovi autori aktuelni dobro potkovani stručnjaci, koji nas, vodeći kroz prošlost, vrlo lako dovode do sadašnje situacije i slike ekonomske perspektive države na Balkanu. "Srbija - od sankcija do neokolonijalne privrede" autora Đorđa Đukića i Boža Draškovića objašnjavaju situaciju Srbije od početka devedesetih godina i sankcija, koje toliko liče na današnje uperene protiv Rusije ( s tom razlikom što je mala privreda Srbije bila poptuno u blokadi, bez delimično otvorenih kanala za izvoz recimo metala ili nafte, kao što je to danas slučaj) pa sve do potpune rasprodaje bankarskog sistema, privatizacije koja se svela na pijačnu rasprodaju, i konačno potpuno preovlađujućeg stranog kapitala, ali i zavisnosti od istog u Srbiji. 

Ekonomija male zemlje kao što je Srbija, koja je potpuno otvorena i okrenuta, najviše uticaju Evropske unije (EU), trebalo bi da prati neka iskustva azijskih zemalja, koje su u većini okrenute izvozu, a imaju plivajući devizni režim, jer samo tako mogu da pokažu otpornost u doba krize, navodi autor ovog izdanja, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Đorđe Đukić za Bloomberg Adriju.

"Ako ste uveli režim slobodno plivajućeg kursa, vi automatski terate fiskalne vlasti da budu vrlo disciplinovane, u smislu budžeta, rashoda. Zatim terate fiskalne vlasti da dobro razmišljaju o graničnom pragu dokle zemlja sme da se zadužuje. Gledate na to da kompanije, pa i građani budu mnogo obazriviji jer znaju da će teret kursnih razlika ako se prezaduže pasti na njih, a ne da neko drugi brine o njemu. Mala, otvorena ekonomija nema drugu opciju nego da privredni rast obezbeđuje na osnovu izvoza, svoje supstance svog znanja, a ne dodate vrednosti koja se svede na radnu snagu, a sve ovo drugo dođu komponente eksterne od strane kompanija koje su praktično u rukama stranaca," navodi profesor ekonomije.

Srbija je bila primorana u dva navrata da se zaduži u prošloj godini. Prvo se zadužila kod Ujedinjenih Arapskih Emirata za milijardu dolara, a potom je obezbedila stendbaj aranžman od 2,4 milijarde evra kao podršku fiskalnoj politici.

Budžetska rupa je nastala kada je država shvatila da energetski gigant Elektroprivreda Srbije nije u stanju da proizvodi dovoljno električne energije, te da je poslovanje firme u minusu, što je uzrokovalo da država kupuje energiju na tržištu u više nego lošem trenutku, po cenama koje je pogurao rat u Ukrajini. Neminovno, osim uvozne inflacije, zemlja je stvorila i sopstvenu, koja pritiska fiskalni i monetarni sektor.

"Što se tiče manevarskog prostora Narodne banke Srbije (NBS), ona je sama odabrala, jednostavno su joj vezane ruke time što se pridržava defakto režima fiksnog deviznog kursa. U tom smislu, vezano za izvesne poremećaje na deviznom tržištu, NBS je spremna da bilo kada i bilo koliko interveniše, prodajući iz deviznih rezervi deo portfelja. Prema tome, ja nemam nikakvu dilemu da će oni to morati da rade zbog ogromnih dugova koji imaju kompanije i građani i famozne klauzule koja vezuje vraćanje kredita izraženog u dinarima za ponašanje kursa evra", navodi Đukić.

Inflacija i uvoz

NBS je od aprila prošle godine bila primorana da 12 puta podiže referentnu kamatnu stopu. Centralna banka očekuje da se inflacija vrati u ciljane okvire 2024. godine, a u drugoj polovini očekuje da se prepolovi sa sadašnjih 16,1 odsto.

"Možete javnom potrošnjom i povećavajući ličnu potrošnju jedno vreme da održavate, i to niko ne kritikuje. Ali dugoročno gledano, putanja rasta malih ekonomija zavisi od izvoza. Ne možete inflaciju na dugi rok i žarišta inflatorna lečiti fiksnim kursom. Privremeno možete, ali ako imate nestabilne javne finansije, manjak poverenja u institucije jer ih vode nekompetentni ljudi, i ako imate teret dugova koji su nastali u prošlosti, onda je sopstvena zamka u koju ste upali. Ne možete optuživati međunarodne finansijske institucije, ni strani kapital, već izbor kreatora ekonomske politike koji su stalno od 2000. godine zagovarali, lično taj koncept i primenjivali, a to je jak uvoznički lobi. Na nesreću Srbije, oni dominiraju od devedesetih do dan-danas", navodi Đukić.

Srbija je posle perioda sankcija devedesetih godina i ratova na Balkanu ušla u proces privatizacije i otvorila vrata stranom kapitalu i ušla u tržišnu utakmicu. Zemlja je imala i veliki odliv ljudi, a potpuno urušena privreda i zaostala tehnologija stavili su je u loš položaj, dok su nerasčišćeni politički procesi otežavali poziciju za napredovanje. Veliki sistemi unutar zemlje koji su mogli biti podsticaj prodati su, na primer, naftni gigant NIS, koji je otišao Rusima, Železara u Smederevu je menjala više stranih vlasnika, da bi na kraju otišla u ruke Kini, što je zadesilo i rudnik bakra u Boru. Tri cementare u zemlji su u stranom vlasništvu, a za njih nije bila ni potrebna neka preterana modernizacija za proces proizvodnje, podseća profesor Đukić. Dodatno, kompanije koje vrše procene rudnog bogatstva i zainteresovane su za eksploataciju litijuma, grafita i zlata u Srbiji, inostrane su.

Žarišta novih kriza

Države su i ranije bile primorane da reaguju i pomažu finansijski sektor u doba krize, a čini se da se niz samo nastavlja. I čelnica Evropske centralne banke (ECB) Christine Lagarde u sredu je najavila da će "pomagati finansijskim tržištima ako se pojave pretnje".

Što se tiče Srbije, stepen i jačina pomoći koju finansijski sektor može eventualno da očekuje ako se i desi neka veća kriza, zavisi od toga koliko su jaki "ekonomisti političari i donosioci odluka" u zemlji, kaže Đukić.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar