Grčka ekonomska tragedija - od azijskog sna do balkanske realnosti

Ekonomske sudbine država nisu predodređene apsolutnim, večnim zakonitostima. Kroz istoriju su se relativni odnosi u bogatstvu i standardu među državama stalno menjali. Bogatstvo je negde nastajalo, a negde nestajalo, ratovi su uništavali generacijama građane, privrede, društveno-ekonomske stagnacije su osuđivale društva na zaostajanje.

Više je primera takvih promena. Argentina je početkom 20. veka bila prosperitetnija od većeg dela Evrope, Afrika je u prvoj polovini prošlog veka bila bliže Evropi po standardu od Azije, Irska je pre devedesetih godina bila sinonim za siromaštvo u odnosu na ostatak Evrope itd. Jedan od modernijih dokaza relativnog ekonomskog nazadovanja je Grčka, koja se po većini parametara još nije vratila na nivoe standarda od pre 2008.

Mogu se izvući brojne pouke iz ekonomske grčke tragedije, koja je od države koja je standardom parirala Južnoj Koreji spala na toliko niske nivoe da, prema nekim parametrima, nije više ni najrazvijenija država na Balkanskom poluostrvu.

Kao što to inače biva kada su posredi tragedije, svi traže krivca. Neki smatraju da je takozvana Trojka, u koju spadaju Evropska centralna banka (ECB), Evropska komisija (EK) i Međunarodni monetarni fond (MMF), najviše kriva za ekonomsku propast Grčke posle 2009.

Velik deo krivice je usmeren na grčke vlade do 2008, podjednako levicu (PASOK) i desnicu (Nova Demokratija), koje su korupcijom i lošim vođenjem dovele zemlju do katastrofalne situacije.

Mada bi to mogli biti glavni krivci, još se može nabrojati zavisnost od turizma, socijalna davanja, život na dug, laži i manipulacije, manjak inovativnosti, izbegavanje plaćanja poreza i loš poreski sistem, raširenost korupcije u društvu i prevelika regulisanost. Zapravo se može još nabrajati, ali logika je ista: Grčka je nominalno bila visokorazvijena država u rangu Južne Koreje, ali strukturno nije ni približno zasluživala taj status. Početak krize je samo razotkrio tu činjenicu.

Od ranga Južne Koreje do ranga Balkana

Najčešće praćen opšti pokazatelj privrede je bruto domaći proizvod (BDP). Posmatrajući kretanje BDP-a po stanovniku Grčke, Južne Koreje, Slovenije, Hrvatske i Rumunije od 1990. do 2024. može se pratiti privredni rast i uspon Grčke.

Bez obzira da li se meri nominalno ili realno, jasno je da se Grčka ekonomski razvijala u ravni Južne Koreje do 2009. godine. Od tada počinje veliko nazadovanje Grčke, a brzi oporavak Južne Koreje.

Zemlja upada u velike probleme, pa je u nominalnom BDP-u po stanovniku Slovenija pretiče već 2012, a prema realnom BDP-u po stanovniku 2018. godine isto rade Hrvatska i Rumunija.

Nekada iznad proseka EU, danas ispod 

Nije reč samo u zaostajanju u odnosu na nabrojane države nego o opštem relativnom zaostajanju za celom Evropskom unijom (EU), a time i ostatkom sveta. Na početku 21. veka je Grčka bila na 94 odsto od proseka EU prema stvarnoj individualnoj potrošnji (engl. AIC), Slovenija na 79 odsto, Hrvatska 54 odsto a Rumunija 32 odsto. Do 2008. Grčka pretiče prosek EU, a ostale države sustižu.

Te godine Grčka je bila na 104 odsto EU, Slovenija 82 odsto, Hrvatska 66 odsto, a Rumunija na 54 odsto. Tada počinje grčka tragedija: ekonomsko propadanje, problemi s otplatom javnog duga, smanjenje socijalnih prava i realni pad plata.

Do 2024. Grčka pada na 81 odsto EU, mereno AIC-jem, što je za 23 procentna poena manje nego 2008. i za 13 procentnih poena manje nego 2001. Neke države imaju periode koje opisuju kao izgubljene decenije: sudeći po svemu, Grčka ima izgubljenu prvu četvrtinu veka. Slovenija ju je pretekla 2018, Rumunija 2020, a Hrvatska bi mogla uskoro.

Stvaranje iluzije visokim zaduživanjem

Svetska finansijska kriza je posebno teško pogodila Grčku iz nekoliko razloga. U suštini je država glumila mnogo bogatiju državu nego što je realno mogla biti. Ta iluzija se stvarala primarno visokim zaduživanjem države, visokim socijalnim izdacima, nerealnim platama u javnom sektoru i izdašnim penzijama u odnosu na produktivnost privrede.

Grčko ekonomsko čudo, period od 1950. do 1973. s visokim stopama privrednog rasta, izduvalo se. Osamdesete su bile decenija ekonomske stagnacije. Ali godine visokog rasta su ostavila solidne javne finansije s niskim nivoom zaduženosti. To su Grci pokušali da iskoriste za početak novog ciklusa rasta.  

Druge polovine devedesetih se činilo da su uspeli. Ali javni dug je narastao na više od 100 odsto BDP-a već krajem devedesetih godina. Ništa čudno, s obzirom na to da je deficit budžeta retko koje godine padao ispod sedam odsto BDP-a od 1980. godine.

 

Neki analitičari smatraju da je Grčkoj visoko zaduživanje omogućilo ulazak u evrozonu 2001, zbog toga što se mogla zaduživati dosta jeftinije nego kada je imala sopstvenu valutu. U principu je iskorišćavala što ima zajedničku valutu s državama kao što je Nemačka, što joj je omogućilo da se zadužuje po manjim kamatnim stopama. Ali duboki deficiti i rast zaduživanja su počeli mnogo pre samog ulaska u evrozonu.

Najveću svetsku krizu u istoriji (ili drugu najveću, u zavisnosti od metodologije) Grčka je dočekala s javnim dugom od 110 odsto BDP-a i deficitom koji se dotad već oko tri decenije kretao između pet i 12 odsto BDP-a godišnje.

Dugovi došli na naplatu

Problemi su se brzo nakon početka krize iskristalisali. Godine 2009. postalo je jasno da Grčkoj preti bankrot jer su usled oštrog ekonomskog pada pali i budžetski prihodi, zbog čega je dug bilo sve teže vraćati.

Jedini način da se vrati stari dug koji je dolazio na naplatu je bilo da se uzme novi dug. Ali investitori su videli da će Grčkoj biti jako teško da vraća dug, pa su tražili da im se plaćaju visoke kamate.

Bankrot je bio izvestan, ali kako je Grčka bila deo EU i evrozone, to se nije smelo dopustiti jer je moglo dovesti do urušavanja celog finansijskog sistema. Usledile su serije pregovora s Trojkom, otpisivanje dugova u ukupnom iznosu oko 100 milijardi evra i kredita od EU, MMF-a i drugih članica EU (posebno Nemačke) od oko 300 milijardi evra.

Depositphotos

Nova nada i stari problemi

Period nakon 2009. je bio buran, ali niko nije uspeo da reši goruće probleme. Čak ni izbor populističke socijalističke stranke Siriza nije ništa promenio. Decenije rasipnih javnih finansija, izbegavanja poreza, korupcije, lažiranja zvanične statistike o visini javnog duga, deficitarne potrošnje i neodrživih socijalnih programa došle su na naplatu. Računi su morali biti sređeni, a taj proces je bio bolan. Nikakva količina relativizacije i prebacivanja krivice to nije mogla da spreči. I levo-populistička Siriza (puno ime glasi "Koalicija radikalne levice - Progresivni savez") brzo je odustala od svojih radikalnih planova, shvativši da se ne može nositi s grčkom tragedijom.

Nakon pandemijske 2020. ipak su se pojavili znakovi oporavka. Javni dug je 2024. bio ispod 160 odsto BDP-a, za 30 procentnih poena manje nego 2018. Vratio se rast BDP-a, stopa nezaposlenosti je osam odsto, a to je veliko poboljšanje u odnosu na 15-20 odsto pre nekoliko godina, izvoz je mnogo veći. Dugogodišnje mere štednje i rezanja javnih rashoda su urodile plodom, pa je 2024. čak zabeležila suficit državnog budžeta, što je velika promena za državu koja je decenijama funkcionisala s godišnjim deficitom između pet i 12 odsto.

Depositphotos

Ali dani kada je standardom parirala Južnoj Koreji teško da će se vratiti. Trenutno se bori da je ne preteknu Hrvatska i Rumunija. U nekim stvarima već jesu. Prosečna plata u Hrvatskoj je veća nominalno za oko 350 evra, a kada se koriguje za razlike u cenama, onda sve države Balkanskog poluostrva, osim Albanije, imaju veću prosečnu neto platu.

Najgore za Grčku je prošlo, ali brojni strukturni problemi iz period pre 2009. nisu se ispravili. Prognozirani rast BDP-a od dva do 2,5 odsto godišnje u sledećih nekoliko godina nije dovoljan da bi se proces relativnog nazadovanja preokrenuo. Decenije loših makroekonomskih politika, korupcije, poreskih malverzacija, nedovoljnog investiranja, niskih nivoa inovacija i nerealno izdašnih socijalnih izdataka su Grčkoj došle na naplatu, s visokim kamatama. Taj dug i dalje vraća.