Mladi pokreću globalnu revoluciju - kako se protesti generacije Z šire svetom

Prošlo je petnaest godina otkako se tada mladi prodavac voća Mohamed Bouazizi, zbog zaplene robe i neprestanog ponižavanja od strane vlasti u tuniskoj prestonici, zapalio. Njegov čin očaja, poslednji vapaj za pomoć, nenamerno je pokrenuo prvi domino efekat jednog od najvećih protestnih pokreta ovog milenijuma, koji je doveo do neslavnih padova nekih naizgled čvrsto ukorenjenih bliskoistočnih autokratskih režima. Takozvano Arapsko proleće, koje je pre 15 godina izvelo na ulice arapskih gradova ogromne mase nezadovoljnih ljudi, ugasio se jednako brzo kao što se i rasplamsalo. Promena režima postignuta je u svega nekoliko država i dovela je ili do građanskog rata ili do povratka na status quo ante bellum.

Snovi o demokratskom, ekonomski inkluzivnom regionu bez korupcije polako su izbledeli, a autokrate koji su ili ostali na vlasti ili zamenili svoje prethodnike naučili su kako ubuduće da plove kroz uzburkano more gnevnih demonstranata. Iskra revolucije tako je ugašena.

U međuvremenu je odrasla još jedna, dosad nepoznata grupa stanovništva, ne samo u tom regionu već širom sveta. Njihove pritužbe i zahtevi ostali su bez odgovora, njihova budućnost oduzeta, opterećena sumornom stvarnošću kod kuće. Ispod površine je polako ključalo, sve dok se nije zapalila prva iskra. Prvi (uspešni) ustanci ove godine počeli su na neočekivanom mestu.

U Nepalu, na krovu sveta, smeštenom između dve regionalne sile, Indije i Kine, mladi su počeli da protestuju zbog nečega što je naizgled bilo banalno, iznenadne vladine zabrane društvenih mreža. Protest je postepeno prerastao u nasilne sukobe, a zahtevi su prevazišli prvobitni povod. Mladi Nepalci, pripadnici takozvane generacije Z, rođeni između 1997. i 2012. godine, želeli su kraj korupcije u zemlji u kojoj su porodice komunističkih, maoističkih i socijaldemokratskih vođa razmetljivo pokazivale svoje bogatstvo, dok je siromaštvo i dalje pritiskalo većinu stanovništva.

Nepalska vlada pala je nakon samo pet dana protesta, a to su mladi demonstranti postigli izuzetno dobrom organizacijom putem društvenih mreža. Njih su iskoristili i za izbor nove premijerke, koju su mladi aktivisti izabrali preko društvene mreže Discord. Tokom protesta poginulo je oko 70 ljudi. Nepalski ustanci imali su vrlo prepoznatljiv prizvuk generacije Z: ključni simbol protesta u Nepalu bila je manga zastava, na kojoj je bila prikazana lobanja s ukrštenim kostima i žutom kapom. Simbol potiče iz japanske mange One Piece, u kojoj piratski kapetan Monkey D.

Luffy pokušava da oslobodi potlačene i bori se protiv autokratskih vlada. Koristili su i slogane iz žargona generacije Z, poput: "korupcija je sumnjiva, prestanite da gušite demokratiju" (engl. corruption is sus, stop ghosting democracy).

Ali mladi se nisu zaustavili na tome. Nemiri i uspeh u Nepalu, koji su iznenadili čak i same demonstrante, brzo su se proširili širom sveta. Sledeći je bio madagaskarski predsednik Andry Rajoelina. Protesti u toj ostrvskoj državi započeli su krajem septembra, a do sredine oktobra uspeli su da svrgnu vođu, kojeg su evakuisali uz pomoć Francuske. Obrazac je bio gotovo identičan. Protesti su počeli zbog prilično lokalnih zahteva — u slučaju Madagaskara zbog hroničnog nedostatka vode i električne energije, a potom su brzo prerasli u manifestaciju opšteg nezadovoljstva elitama, korupcijom i nedostatkom prilika. Na početku protesta na internetu se brzo formirala grupa bez vođe, s nalozima na Facebooku i Instagramu. Koordinisali su se putem platforme Discord i aplikacije za razmenu poruka Signal.

Madagaskarski aktivisti inspiraciju su crpeli iz drugih pokreta generacije Z protiv korupcije, uključujući one u Indoneziji i na Filipinima, ali najveći uticaj imali su demonstranti u Nepalu. Madagaskarski aktivisti, na primer, pridružili su se nepalskoj generaciji Z na platformi Discord kako bi dobili savete za proteste, a za svoje su proteste, poput nepalskih kolega, preuzeli zastavu s lobanjom i ukrštenim kostima iz serijala One Piece. Ta zastava je prvi put istaknuta u Indoneziji u avgustu, a zatim u septembru i na Filipinima. Nakon svrgavanja vlade predsednika Rajoeline, tu zastavu su čak podigli iznad predsedničke palate.

Taj trend u septembru je sledila još jedna afrička država. Na ulice Maroka tada su izašle hiljade mladih Marokanaca s dva prilično jednostavna (i lokalna) zahteva: bolje zdravstvo i obrazovanje. Pokret je imao i neposredan povod, jer je započeo nakon smrti osam žena tokom porođaja u državnoj  bolnici u blizini koje se odvija opsežna obnova stadiona Adrar u sklopu priprema za Svetsko fudbalsko prvenstvo 2030. godine. Marokance je pre svega razbesnela razlika između premalih ulaganja u osnovne javne službe i rasipne potrošnje novca na prestižne projekte, a dodatno je nezadovoljstvu doprinela i 60-postotna nezaposlenost mladih u zemlji. Marokanski demonstranti takođe su se uspešno organizovali putem platforme Discord, koja je do sada postala simbol protesta generacije Z. Protesti još uvek traju, doduše u manjoj meri, ali ponavljanje uspeha poput onih u Nepalu i na Madagaskaru postaje sve manje verovatno, pre svega zbog političkog sistema Maroka, koji je poluustavna islamska monarhija u kojoj poslednju reč ima kralj.

Demonstranti beže nakon što su snage bezbednosti upotrebile suzavac tokom protesta u Antananarivu na Madagaskaru; Foto - Rijasolo/AFP/Getty Images

 

Protestni pokreti pojavili su se i u Indoneziji, na Filipinima, u Keniji i Peruu. U Peruu su protesti započeli nakon što je u septembru usvojena reformska mera koja će od mladih zahtevati uplatu u privatni penzioni fond. Demonstrantima su se ubrzo pridružili i vozači autobusa i taksisti, koji tvrde da bande od njih iznuđuju novac te da vlada ne čini dovoljno kako bi ih zaštitila. Optužbe za korupciju, ekonomsku nesigurnost i kriminal takođe su doprinele snažnom otporu prema vladi i masovnim demonstracijama. Filipinski demonstranti protestovali su protiv korupcije i izašli na ulice zbog navodnog gubitka više milijardi poreskog novca namenjenog projektima pomoći u slučaju poplava, koji nikada nisu realizovani. Mlade Kenijce na ulice je, u međuvremenu, izvelo nezadovoljstvo zbog povećanja poreza, policijske brutalnosti i krize troškova života, a protesti tamo traju još od prošle godine.

"Za trenutni talas mobilizacije mladih karakteristično je približavanje okolnosti u veoma različitim političkim sredinama", rekao je za Bloomberg Bilal Bassiouni, rukovodilac odeljenja za procenu rizika u konsultantskoj firmi Pangea-Risk. "Mladi se suočavaju s rastućim troškovima života i slabim otvaranjem radnih mesta, dok je politička moć koncentrisana u rukama sve starijih elita, uz malo mogućnosti za reforme." Saradnik Asia-Pacific Foundation Michael Kugelman dodao je da su vlade u prošlosti "nastojale da se nose s tim javnim nezadovoljstvom ignorisanjem, umirivanjem ili represijom. Ali taj pristup više ne funkcioniše."

Globalni pokret mladih

Iako svaki od ovih protesta ima lokalne zahteve i lokalne povode, svi se fokusiraju na korupciju, društveno-ekonomsku nejednakost i loše rezultate upravljanja u svojim državama. Protesti su uglavnom decentralizovani, s naglaskom na anonimnosti i organizaciji putem privatnih kanala poput Discorda. Protestni pokreti pojavljuju se pre svega u državama koje mladima ne pružaju dovoljno mogućnosti za zapošljavanje i u kojima mladi čine velik deo populacije. To je posebno izraženo u Africi, kontinentu s najmlađim stanovništvom na svetu, gde je prosečna starost samo 19 godina.

Protesti dele i jedinstveni antielitizam. Mlade u državama u razvoju najviše je razbesnelo otvoreno razmetanje bogatstvom. Ne samo predsednika i njihovih belih okovratnika već pre svega dece ministara i elite, koja na društvenim mrežama objavljuju glamurozne fotografije s putovanja, odeveni u dizajnerske komade vredne više mesečnih plata u relativno siromašnim državama. Ta deca na društvenim mrežama označena su kao #nepokids (deca nepotizma), a u okviru nepalskih protesta frustrirani mladi ljudi na platformama objavljivali su snimke te privilegovane dece. Među najčešće deljenim objavama bila je fotografija na kojoj navodno pozira sin nepalskog ministra s kutijama s natpisima Louis Vuitton i Cartier, raspoređenim ispod božićnog drvca u zemlji u kojoj oko 80 odsto stanovništva pripada hinduizmu.

"Reč je pre svega o globalnom odrazu lokalnih nepravdi, pri čemu ove pokrete povezuje nekoliko ključnih tačaka. Jedna od njih je tehnologija, alat koji omogućuje lakšu komunikaciju, organizaciju, mobilizaciju i širenje informacija, te prenos poruke onima kod kojih je potrebno stvoriti osećaj krivice i pripadnosti, osećaj da nisi sam", rekao je politikolog Tomaž Deželan na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani. "To je takođe priča o razoružanoj i zakinutoj mladosti, koja oseća da ništa ne može da promeni i da je sistem postavljen ili osmišljen protiv nje, da su pravila uperena protiv njih, što se očituje u antielitizmu i antiestablišmentskom sentimentu, koji je jedna od ključnih poruka svih ovih pokreta."

Ta poruka čula se i drugde po Aziji. Na Filipinima je više od 30.000 mladih na platformi Reddit učestvovalo u takozvanom threadu "provere životnog stila", u kojem su mladi Filipinci objavljivali detalje o bogatašima u zemlji. U susednoj Indoneziji, gde protesti traju već celu godinu, mladi su u avgustu počeli protestovati zbog stambenih pogodnosti zakonodavaca. Paralelno s protestima, na društvenim mrežama kružile su objave pod haštagovima #IndonesiaGelap (Tamna Indonezija) i #KaburAjaDulu (Najpre pobegni), koje su mlade pozivale da potraže prilike drugde.

Mnoge karakteristike protestnih pokreta pripadaju specifičnoj generaciji. Politikolog Deželan kaže da je kod protesta reč o "izrazito generacijskom načinu komunikacije i generacijskim simbolima". "Ključno je da se dnevne informacije danas često uspostavljaju već na nivou samog načina njihovog širenja – dakle, kao oblik mobilizacije. Pritom se koriste pre svega alati koje država vrlo brzo može nadzirati. Često se ne radi samo o jednom idealnom alatu, već o situaciji u kojoj su određeni alati jednostavno dostupni u tom trenutku – i ova generacija zna da ih koristi. Shvatila je da su centralizovaniji alati prvi koje države počnu nadzirati. Zato se pomak događa prema sve decentralizovanijim pristupima, gde je državni nadzor teži. Istovremeno se širenje informacija i dalje odvija i preko svih glavnih, mejnstrim društvenih mreža – onih koje u datom trenutku najbolje funkcionišu", objašnjava Deželan.

Sagovornik vidi i "generacijsku potrebu za alatima koji imaju sopstvene simbole". "Upravo ti simboli čine ovaj pokret globalnim i međunarodnim: koristi znakove, reference i vizualni jezik koji su toj generaciji dobro poznati – pre svega onoj generaciji koja je stalno na tim platformama i koja tamo živi svoj svakodnevni život. No pritom ne smemo zanemariti još jedan sloj: postoji velika grupa stanovništva koja je iz toga jednostavno isključena. Reč je o digitalnom jazu – o državama i okruženjima u kojima obrazovni sistem ne funkcioniše, gde je infrastruktura loša i gde nema pristupa. Taj deo društva u tim komunikacijskim tokovima ne učestvuje, iako se upravo tamo danas oblikuje veliki deo javnog prostora", kaže politikolog Deželan.

Zapaljena vozila ispred Vrhovnog suda u Nepalu; Foto - Skanda Gautam/SOPA Images/LightRocket/Getty Images

Za razliku od država globalnog juga, evropska i američka generacija Z svoje nezadovoljstvo često ne izražava na ulici, već unutar postojećih institucija – pre svega kroz izbore, referendume, kulturne borbe na društvenim mrežama i podršku radikalnijim ili barem izrazito antiestablišmentskim strankama. U stabilnim demokratijama cena fizičkog protesta veća je pre svega u smislu legitimnosti, pri čemu se pojavljuje često raširena fraza: "zašto protestovati ako možeš glasati?", a istovremeno se stvara utisak da se sistem, iako spor, još uvek može popraviti iznutra. Zato mladi na Zapadu frustraciju često preusmeravaju u političke izbore koji potresaju izbornu kartu, pre svega kroz podršku autsajderima, populistima, zelenom talasu ili identitetskim politikama. Obrasci glasanja mladih u Evropi postaju sve ekstremniji i polarizovaniji, budući da među mladim muškarcima raste podrška krajnjoj desnici, dok se mlade žene okreću radikalnoj levici. 

Na globalnom jugu ista generacijska frustracija preliva se direktno na ulice, jer su institucije ili slabe, ili zarobljene od strane elite, ili uopšte ne pružaju stvaran kanal za promenu vlasti. Tamo učešće na izborima često ne znači stvaran izbor, pa je logičan sledeći korak – posebno za digitalno samouverenu, brojnu i nezaposlenu mladost – masovna mobilizacija protiv ostarelih lidera. To je bilo posebno vidljivo pre oko petnaest godina na ulicama Bliskog istoka, pogođenim talasom Arapskog proleća, što potvrđuje čestu izreku: ništa nije opasnije od nezaposlenog mladog muškarca. 

Dan nakon revolucije 

Protestanti u zemljama u razvoju, često u državama bez demokratske tradicije ili sistema pluralističke demokratije kakvu poznajemo na Zapadu, svedočili su uspehu svojih mladih kolega i pre novog talasa ustanka koji je izbio ove jeseni. Godine 2024. bangladeška omladina, frustrirana praksama zapošljavanja vladajućeg establišmenta, srušila je dugogodišnju predsednicu Šejk Hasinu, koja se potom povukla u Indiju. Nekoliko godina ranije, protesti u južnoazijskoj ostrvskoj državi Šri Lanki srušili su korumpiranu vladu nakon talasa demonstracija izazvanih državnim bankrotom. 

Iako protestni pokreti nisu deo većeg pokreta mladih ljudi globalnog juga, na prvi pogled možda tako deluju. To je pre svega zbog sveprisutnosti internet kulture i globalizacije mladih koja se širi putem društvenih platformi. Protesti imaju izrazito lokalnu notu, ali sve ove države dele iste probleme: korupciju, nejednakost i ekonomske teškoće. 

Deželan kaže da ti mladi imaju "osećaj da su nosioci budućnosti i da im elita to uskraćuje". "Reč je o globalnom osećaju koji oni posredno vide u svom lokalnom okruženju. Kada se neka priča pokaže uspešnom, dobija novi potencijal. Ovi pokreti imaju funkciju upozoravanja i, ako je potrebno, pomaka. To nisu pokreti koji moraju ponuditi alternativu, jer ako ponude alternativu, izgubiće veliki deo transformativnog potencijala, budući da će se početi profilisati, oblikovaće sopstvene vrednosti i interese, čime će izgubiti podršku onih koji to ne dele. To nije njihova funkcija. Oni su svoje već postigli. Obavili su ulogu demokratskog nadzora i zato se mogu povući. Sada mora na scenu stupiti neko drugi", kaže politikolog. 

No, kao i uvek nakon ovakvih talasa pobune, problemi nastaju "dan posle revolucije". "Uzmimo Nepal kao najočitiji primer među autoritarnijim društvima, gde namerno ne postoji prava ili dovoljno snažna opozicija. Problem nastaje u trenutku kada se takav pokret jednom pokrene: vlast – ili bilo ko ko kontroliše sistem – više uopšte ne može da prepozna ko je zapravo protiv nje i ko joj je ‘zapao za vrat’. Pokret postaje raspršen, anoniman, bez jasnog vođstva – i zato ga je vrlo teško ugasiti ili barem mnogo teže nego u društvu gde je sve pod kontrolom", objašnjava Deželan. 

Istovremeno, politikolog navodi da je primarna funkcija ovih pokreta upozoriti. "U tom smislu su, na primer, ‘izbori na Discordu’ u Nepalu zapravo pokazali nezrelost tih demokratskih snaga – jednostavno još nisu na nivou da bi preuzele institucionalnu ulogu, niti je to uopšte njihova funkcija. Pritom vrlo jasno vidimo granice takvih pokreta: oni imaju svoju prirodnu, ‘pokretačku’ logiku – vrlo jasan vremenski sled, vrlo jasan prvi cilj. A taj prvi cilj gotovo uvek je rušenje režima. Kada je to postignuto, počinju da se pojavljuju pitanja koja više nisu jedinstvena ni jasna. Samo retki pokreti su u stanju nakon prvog uspeha sačuvati jedinstvo. To je, dakle, kriza identiteta takvih pokreta – ali istovremeno i prilika za stare snage, za postojeći establišment, koji i dalje kontroliše institucije, finansije, medije. On ih potom može prilično elegantno umiriti bez većih potresa."

"Nešto slično vidimo i u Evropi: posebno pokreti i organizacije omladine ili razne neformalne grupe često nasednu na lažnu institucionalizaciju. Stvori se nekakav ‘odbor za svakodnevne nepravde’, neka komisija, radna grupa – kaže im se: ‘Evo, ovo ćete rešavati. Postigli ste svoje. Svi zadovoljni.’ A u stvarnosti se ništa bitno ne menja. Tako među mladima nastanu brojne veštački stvorene strukture, koje lepo izgledaju, koje formalno postoje, ali kod kojih uopšte nije jasno koliki je njihov stvarni društveni učinak", zaključuje Deželan. 

 

Protesti u Keniji simbol su talasa nemira koji se širi među generacijom Z u mnogim zemljama u razvoju; Foto - Luis Tato/AFP/Getty Images

 

Prvi znaci razočaranja već se pojavljuju u dve najuspešnije države ovog globalnog pokreta.

Na Madagaskaru, gde je predsednik pobegao, a vlast preuzela vojska, već je vidljivo da "revolucionari generacije Z" neće imati onakav uticaj na novu vlast kakav su priželjkivali. Vest da će rukovodstvo državnog parlamenta preuzeti bivši opozicioni lider i dugogodišnji političar izazvala je među mladima poprilično razočaranje. Slično je i u Nepalu: mladi aktivisti, koje je privremena premijerka u početku pozivala na konsultacije odmah nakon protesta, danas kažu da su izgurani iz procesa odlučivanja. U obe države nadvija se još veći strah – da nova vlast, kakva god bila, jednostavno neće moći da ispuni brojne zahteve generacije Z. "Da li je sve bilo uzalud?", pitao se, na primer, jedan od nepalskih demonstranata u razgovoru za američki list The New York Times. 

Veliki deo tih zahteva proizilazi iz dubokih, strukturnih problema karakterističnih za države sa vrlo mladim stanovništvom, rekla je u razgovoru za list New York Times politikološkinja i poznavateljka regiona Abigail Branford na Univerzitetu u Oksfordu. "Problemi poput nezaposlenosti mladih bili bi za te države izuzetno teško rešivi, čak i kada bi se mnogo više trudile da uključe mlade u redovnu politiku", kaže ona. "Ekonomija jednostavno ne može da apsorbuje toliki broj mladih koji svake godine ulaze na tržište rada." 

Ni akademska istraživanja ni politička teorija nisu na strani revolucionara generacije Z. Više istraživanja, koja navodi tink-tenk – Savet za spoljne odnose, pokazuje da savremeni protestni pokreti – oni koji su raspršeni, namerno bez jasnog vođstva i organizovani putem interneta – nisu posebno efikasni u postizanju trajnih političkih promena. Harvardska politikološkinja Erica Chenoweth 2020. godine ukazuje da su masovni protesti, štrajkovi i demonstracije u poslednjoj deceniji manje uspešni od nenasilnih pokreta iz prošlosti

Haos na ulicama; Foto - Dimas Rachmatsyah/AFP/Getty Images

 

U taj obrazac vrlo jasno spada i Arapsko proleće: ogromni protesti, podržani društvenim mrežama, u početku su delovali kao istorijski prelom, ali su gotovo svuda ugušeni ili izigrani. BBC je deset godina nakon Arapskog proleća napisao da je paradoks tog pokreta bio u tome što "nije imao prave vođe – to mu je davalo utisak masovnosti i demokratičnosti, ali ga je upravo to i pogubilo". Mladi koji su bili vidljivi na ulicama jednostavno se nisu uspeli transformisati u efikasnu političku silu. Današnje pokrete vlastima je mnogo lakše razbiti nego nekada. Države koriste iste društvene mreže kako bi širile dezinformacije, sejale sumnju među demonstrantima i okretale ih jedne protiv drugih. 

Iako je još prerano da se može predvideti kakve će posledice ova protestna gibanja frustrirane generacije Z imati na države globalnog juga u budućnosti, neki rani znaci pokazuju da će se njihov idealizam okrenuti protiv njih. Budući da se njihove nade o ulozi u budućnosti njihove zemlje (verovatno) neće uzeti u obzir, mogli bi postati pasivni, frustrirani i paralizovani.

S druge strane, ovo bi mogao biti tek prvi korak još krvavijeg pokreta za sopstvenu budućnost u državama koje im tu budućnost uskraćuju.