Psovanje na poslu – da ili ne?

Balkance spaja mnogo stvari, a među njima je svakako i zbirka sočnih psovki. Mnoge od njih svi razumemo, bez prevoda. Kako je psovka i način oslobađanja od stresa, proverili smo ko koga može psovati i kako. Ni psovka ne može da se otme uticaju moći i poslovne hijerarhije. Psovanje, kao i većina stvari, lakše ide niz lanac moći nego uz njega.

Koliko vam je puta na poslu došlo da kolegama, a naročito šefovima i klijentima, skrešete sve po spisku, ali ste sve zadržali u sebi i bujicu uvreda sublimirali u jedno pasivno-agresivno "Poštovani..." na početku mejla? Verovatno svakodnevno ili barem nekoliko puta nedeljno, ako radite okruženi ljudima. Sve ređe od toga svrstava vas u kategoriju ljudi kojima verujemo otprilike kao i onima koji tvrde da nikad nisu mokrili pod tušem. 

Iako nas od malih nogu uče da se suzdržavamo od psovanja jer to nije lepo, pristojno itd., slatkom zovu sočne psovke izuzetno je teško odoleti – najčešće u saobraćaju, ali neretko i na radnom mestu. Na pitanje zašto je to tako, odgovor daju najnovije naučne studije koje dezavuišu sve puritance iz našeg detinjstva i dokazuju da je psovanje zapravo dobro na više nivoa.

Psovanje kao supermoć 

Kao prvo i osnovno, psovka nije znak siromašnog vokabulara, baš naprotiv, istraživanja pokazuju da su ljudi koji psuju obično kreativniji od onih koji to ne čine. Ta kreativnost možda se najbolje oseti u Adria regionu, gde u kvalitetnoj psovki suživot mogu naći porodični, seksualni, religijski, životinjski, biljni, imaginarni i stvarni svet. Ponekad i svi odjednom. 

Suprotno još jednom uvreženom mitu, studije pokazuju da je psovanje u načelu navika inteligentnih i iskrenih ljudi s istančanim socijalnim veštinama, koje im dozvoljavaju da sebi daju verbalnog oduška, bez zastranjivanja u toksičnost i negativu. Još jedan zanimljiv zaključak istraživanja je i taj da su ljudi koji psuju otporniji na bol. 

Depositphotos

 

Dakle, nauka je potpuno na strani psovanja, a nijedan naučnik na svetu verovatno nije kompetentniji na tom području od Timothyja Jaya, profesora emeritusa na američkom Massachusetts College of Liberal Arts. On se već 40 godina bavi 
proučavanjem psovki i o toj temi je objavio brojne studije i radove. 

Stoga je bilo jedino logično da i za Bloomberg Businessweek Adria prokomentariše temu teških reči na radnom mestu i njihov uticaj na socijalnu dinamiku u kompanijama. 

Lek protiv stresa 

Zanimalo nas je da li je psovanje korisno kao sredstvo za oslobađanje od stresa na radnom mestu, a Jay nam je odgovorio da je sigurno bolja opcija od fizičkog nasilja i drugih oblika agresije. "Lakonski rečeno – bolje psovka nego šaka u glavu." Slažemo se s njim, jer priče da reči bole više od udaraca pričaju samo oni koji nikad nisu dobili šaku u lice. 

Karikiramo malo, ali nije daleko od istine. Naravno da u stvarnom svetu o prikladnosti psovke na radnom mestu odlučuju brojni faktori. "Psovanje je svakako korisno na nekim radnim mestima, ali ne na svim. Recimo, normalno je da će se muška ekipa na nekom gradilištu verbalno častiti žešće nego što je to primereno tetama u vrtiću ili medicinskim sestrama. Dakle, mnogo toga zavisi od prirode radnog mesta, ali i prirode samog stresa jer je velika razlika između mentalnog 

i fizičkog stresa, odnosno društvenog naspram ličnog", pojašnjava Jay. 

Dodaje da je najbolja opcija za ublažavanje stresa da se izbaci psujući samom sebi u bradu, a ne vičući na saradnike ili klijente. Takođe naglašava da bi kvalitetno rukovodstvo u svakoj kompaniji trebalo da predvidi psovanje na poslu i uopšteno ima neke standarde, odnosno prakse kojima se rešavaju problemi mentalnog zdravlja radnika.

Prema našem bogatom iskustvu, psovanje može ojačati koheziju među kolegama, naravno, pod pretpostavkom da su svi generalno okej s tim. Potvrđuje to i Jay, koji opet napominje da treba voditi računa o finesama. 

"Opet, svako radno mesto ima svoj skup standarda ili praksi koji se razvijaju tokom vremena. Nikog neće šokirati da psuju sportisti, fizički radnici, kolege u nekoj fabrici i slično. To je zapravo društveno opšteprihvaćeno. Ali zajedništvo među kolegama ne gradi se samo psovkama, iako one tu imaju važnu ulogu, već se jača i korišćenjem tabu reči, pripovedanjem viceva i priča te uopšteno humorom na radnom mestu", naglašava Jay.

Okovi hijerarhije 

Međutim, koliko god psovka ponekad bila oslobađajuća, čak ni ona se ne može oteti uticaju moći i poslovne hijerarhije. Tako struktura moći u kompaniji i dalje u velikoj meri određuje ko koga može psovati i kako. 

"Psovanje, kao i većina stvari, lakše ide niz lanac moći nego uz njega. Na primer, šefovi psuju radnike, lekari psuju medicinske sestre, kuvari psuju konobare, pukovnici psuju vojnike, a policija psuje zatvorenike. Tu se radi o čistoj moći 
koju višerangirani mogu ispoljiti psovanjem, pričanjem prljavih viceva, zadiranjem u lični prostor ili dodirivanjem podređenih, dok obrnuto ne funkcioniše", ističe Jay.

Još jedna žrtva dvostrukih standarda i igrica moći su žene. Na njih se gleda kroz posebnu lupu i svaka reč im se vaga mnogo minucioznije od onog što izađe iz usta muškaraca. Neretko se, ako opsuju, proglašavaju pregrubim i agresivnim. Ili kako to slikovito kaže Jay – What they say can and will be held against them.

Ali opet ističe kako i tu veliku ulogu igra okruženje. Fabričke radnice mogu slobodno psovati među sobom i s kolegama, odnosno ponašati se poput muškaraca koji od pamtiveka slobodno psuju na takvim radnim mestima. 

S druge strane, u nekim sferama društva, mi bismo rekli i većini njih, žene oštrog jezika ispaštaju. Jay kao eklatantan primer dvostrukih standarda navodi način na koji je Hillary Clinton percipirana i tretirana kada je koristila malo "snažniji" jezik koji muški političari koriste vekovima. Dok je njen protivnik u predsedničkoj trci Donald Trump bio praktično slavljen zbog seksističkih ispada, njoj se ni mnogo benignije tvrdnje nisu praštale. Uostalom, rezultati tih izbora jasno pokazuju šta bolje prolazi u javnosti. 

Bloomberg

 

"Drugi primer bila bi advokatica u advokatskoj kancelariji u kojoj dominiraju muškarci. Ona se može boriti za status u kompaniji usvajajući jezik njenih muških kolega kako bi projektovala vlastitu moć, ali granica za nju biće mnogo tanja nego za muškarce", elaborira Jay.

Sve što vole mladi

Uz žene, još jedna ranjiva grupa na radnom mestu su mladi, a kako na njima svet ostaje, za kraj smo Jaya pitali jesu li mlađi naraštaji prijemčiviji za psovke ili ih je sveprisutna politička korektnost verbalno kastrirala?

"Standardi se menjaju i sigurno je da su danas radna mesta dosta manje formalna nego u prošlosti. Pogledajmo samo koliko se način poslovnog odevanja promenio u poslednjih pedesetak godina. Međutim, protivteža tome je pooštravanje standarda slobode govora. Sredinom 1980-ih je u SAD donet zakon o seksualnom uznemiravanju na poslu i od tada se radno okruženje konstantno mora prilagođavati sve strožem pravnom okviru", govori nam Jay, uz napomenu da se u 
današnje vreme takođe mora voditi računa o pravnim posledicama klevete, diskriminacije i govora mržnje.

Uloga političke korektnosti zapravo se izokrenula naglavačke. Počela je kao alat za zaštitu diskriminisanih i socijalno osetljivih grupa, a trenutno se u brojnim slučajevima koristi kao medijska maska za guranje kojekakvih upitnih agendi. 
Ali to su, srećom, još uvek više američki problemi nego naši. Iako i mi poslednjih godina sa sve većim žarom uvozimo njihovo političko smeće, ipak se još uvek držimo dosta bolje i opuštenije, a iskreno se nadamo da će tako i ostati.

Zdrava doza psovke u životu i na radnom mestu je lekovita. Mi smo i pre bili uvereni u to, sad nam je potvrdila i nauka. I, naravno, Jay. A ako se ne slažete s našim zaključkom – jebi ga. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar