Stečaj i odgovornost direktora: Nemačka može da bude primer Srbiji

Frankfurt - Bankrot je od vitalnog značaja za funkcionalnu kapitalističku ekonomiju -  deviza je koju već neko vreme plasiraju američki ekonomski analitičari. I zaista, stečajni postupak može i te kako da bude način da prezadužena kompanija restrukturiranjem dobije novi početak ili pak da se spreči rukovodstvo da samo uvećava nenaplative dugove. 

Ali nije isto stečaj na Balkanu i stečaj u Nemačkoj. Ključna razlika nije samo u tome da stečajni postupci u Nemačkoj ne traju decenijama, kao što, na primer, u Srbiji već punu 21 godinu traje stečajni postupak za nekad moćne državne banke – Beogradsku banku, Beobanku, Investbanku i Jugobanku. Nije prevelika razlika ni u pravima stečajnih upravnika, niti u registrima stvarnih vlasnika kompanija. 

Ono što, međutim, čini uočljivu razliku jeste to što u većini zemalja Adria regiona ne postoji dovoljno efikasno sudstvo, ali ni pravni mehanizmi koji sprečavaju specifičan vid prevare – one u kojoj nesavesni pojedinci dovode svoje firme sa ograničenom odgovornošću u dugove i posle toga ih praktično bacaju u stečaj, izbegavši da poveriocima vrate novac, a nastavivši poslovanje kroz osnivanje novih firmi. 

Kako bi se izbegle takve prevare, u Nemačkoj su uvedene brojne mere, od visokog početnog uloga od 25.000 evra za osnivanje društva sa ograničenom odgovornošću, preko uvođenja izuzetaka u ograničenjima odgovornosti vlasnika i rukovodilaca firmi, do mogućnosti zabrane poslovanja prevarantima. Kada se na to dodaju stroga pravila o prijavljivanju insolventnosti, velika moć stečajnih upravnika i relativno efikasno sudstvo, nemačko iskustvo se čini kao dobar uzor za zemlje Adria regiona. 

Bankrota u Nemačkoj napretek, ali nisu svi isti

I dok stečaj i sudski postupci nakon njega na Balkanu često mogu da budu mučni, pa čak na ivici incidenta, u foajeu Okružnog suda u Bonu pre nekoliko dana neupućeni posmatrač bi mogao da pomisli da ispred sudnice prijatno ćaskaju bliski prijatelji, a ne bivši generalni direktor firme i njen stečajni upravnik koji mu potražuje čak 731 milion evra. 

I zaista, osnivač kompanije za proizvodnju solarnih panela SolarWorld Frank Asbeck sa svojim advokatom bio je poprilično nasmejan, iako stečajni upravnik Horst Piepenberg na sudu pokušava da dokaže da je ovaj namerno sa drugim članovima upravnog odbora odlagao proglašenje bankrota, te da je dužan da iz ličnih sredstava namiri štetu. 

"Gospodine Piepenberg, Vi imate 69 godina, a ja sada 63, kada zapravo želimo da idemo kući da na miru spavamo?", iznervirano je posle dva sata sudske rasprave odbrusio Asbek, ne uspevajući da ga ubedi da ima dokaze o tome da mu je firma bila solventna 2016. 

I dok sudija pokušava obe strane da nagovori da se nagode, ovaj slučaj zapravo ukazuje na pravila u nemačkim zakonima kojima je omogućeno da se dugovi bankrotiranih kompanija namiruju čak i iz lične imovine, kako vlasnika, kao i njenih glavnih rukovodilaca. Drugim rečima, iako je propalo društvo sa ograničenom odgovornošću, moguće je naplatiti dugove iz lične imovine rukovodilaca ukoliko zakasne da prijave nelikvidnost ili namerno ne uplaćuju doprinose za zdravstveno i penziono osiguranje državi, odnosno osiguravajućim kućama. 

Zabrana plaćanja u toku insolventnosti 

Kako to u praksi izgleda, za Bloomberg Businessweek Adria objašnjava profesor dr Lucas Floether, koji važi za jednog od najvećih nemačkih eksperata za stečaje i restrukturiranje firmi u bankrotu. Prema njegovim rečima, ograničena odgovornost u slučaju insolventnosti u principu važi i za generalne direktore firmi, ali postoje izuzeci. 

"Izuzeci su, na primer, kada postoji obaveza da se podnese zahtev za stečaj, a upravni direktori se tome ne povinuju i onda organizuju dalja plaćanja. U tim slučajevima, ovi postupajući organi mogu biti lično gonjeni i po krivičnom, i po građanskom pravu", ističe profesor Floether, dodajući da se u tim slučajevima može koristiti njihova lična imovinu za namirivanje poverilaca. 

Osebni arhiv

 

Ovaj ekspert, koji je u bezmalo četvrt veka učestvovao kao stečajni upravnik ili supervizor restrukturiranja više od hiljadu firmi, objašnjava da nemački propisi standardizuju kada upravni organi firme sa ograničenom odgovornošću imaju obavezu da podnesu zahtev za stečaj. I to je tri nedelje u slučaju nelikvidnosti i šest nedelja u slučaju prezaduženosti. 

"Ako se ova prijava ne podnese, ili se ne podnese pravilno, ili je podneta prekasno, organi firme mogu biti kažnjeni po krivičnom zakonu kaznom zatvora do tri godine ili novčanom kaznom", navodi ovaj doktor prava, koji je u Nemačkoj, između ostalog, poznat po tome što je kao stečajni upravnik ili privremeni administrator vodio stečajne postupke velikih avio-kompanija, kao što su Air Berlin i Condor. 

Međutim, građanskopravne posledice nesavesnih menadžera mogu im mnogo više isprazniti novčanik. Konkretno, zakon nalaže da direktori moraju da prestanu sa plaćanjima ukoliko je već očigledno da su u obavezi da podnesu zahtev za sprovođenje stečajnog postupka. Iz ovog pravila su pak isključena plaćanja koja su "u skladu sa marljivošću obazrivog i savesnog direktora", a posebno ona koja su neophodna za održavanje poslovanja.

Upravo tu je klizav teren, jer je na menadžerima teret dokazivanja da su ta plaćanja zaista bila neophodna. 

Depositphotos

 

"Кada je rok za podnošenje prijave istekao, zakonska pretpostavka je da su takve isplate u suprotnosti sa obavezama. Za takvu povredu obaveza, postupajući organi su lično odgovorni poveriocima za štetu", ističe profesor Floether, dodajući da u svakom stečajnom postupku stečajni upravnik proverava u kom trenutku je postojao osnov za pokretanje stečaja. "Ukoliko dođe do zaključka da je prijava podneta sa zakašnjenjem, on mora ispitati i pokrenuti tužbe protiv odgovornih."

Stečajni upravnik Piepenberg tvrdi da se upravo to dogodilo u slučaju kompanije SolarWorld, iako njeni menadžeri tvrde da imaju dve procene konsultantske kuće PWC, koje navodno to demantuju. Ukoliko budu osuđeni, preti im ne samo novčana kazna već i zabrana da narednih pet godina budu generalni direktori ili članovi upravnih odbora drugih firmi. 

Nemački propisi za ovakve poteze mogu da terete i same vlasnike, to jest akcionare. Prema rečima profesora Floethera, to se dešava u slučajevima kada nesolventna kompanija nema menadžment ili kada se utvrdi da akcionari utiču na sporne odluke direktora, to jest da „učestvuju“ u odlaganju direktora da proglasi nesolventnost. 

U stečaj odlaze "stogodišnjaci"

Svakog meseca prošle godine između 1.050 i 1.500 kompanija u Nemačkoj je proglasilo nesolventnost, čime je broj kompanija koje su otišle u stečaj narastao na skoro 15.000, što je za oko četiri odsto više nego 2021. godine. Nakon poremećaja lanaca dopremanja sirovina i opreme zbog virusa korona, usledili su obustava uvoza sirovina iz Rusije, ogromni skok cena struje i gasa, kao i opšta inflacija. Sve to je imalo ogromnih posledica na brojne nemačke kompanije, a naročito u sektoru građevinarstva, zdravstvenih usluga, maloprodaje, kao i među dobavljačima automobilske industrije. Ono po čemu se razlikuju ovi bankroti u odnosu na ranije jeste to da se sada na tim neslavnim listama sve češće pojavljuju imena kompanija koje postoje 100, 125, 150 ili čak 175 godina. 

I Nemački beli okovratnici traže načine da zaobiđu zakon 

Da svi ovi strogi nemački propisi pak nisu uvek čarobni štapić, možda najbolje svedoči najveći nemački bankrot u sektoru poljoprivrede. Pre šest godina, u stečaj je otišla velika poljoprivredna grupacija KTG Agrar, zbog koje su mnogi veliki i oko 10.000 malih investitora izgubili mnogo novca. 

U toku stečajnog postupka, stečajni upravnik Stefan Denkhaus procenio je ukupnu štetu na 600 miliona evra, što je gomila dugova koja je jedinstvena u istoriji nemačkih poljoprivrednih bankrota i po svom nastanku gotovo da podseća na sumnjivu poslovnu praksu tehnološkog giganta Wirecard, čiji su direktori sada na optuženičkoj klupi. 

Odgovornost za dimenzije ovog bankrota stečajni upravnik bacio je na prvog čoveka KTG Agrara Siegfrieda Hofreitera i još sedam članova upravnog i nadzornog odbora firme, tražeći da oni iz ličnih sredstava namire deo štete od 189 miliona evra. 

Bloomberg

Konkretno, stečajni upravnik je ovo tražio zbog toga što je utvrdio da je ova nekad najveća nemačka poljoprivredna grupa, sa 800 zaposlenih i više od 46.000 hektara pod zasadima, bila prezadužena već 30. juna 2015. godine, što je godinu dana pre nego što je rukovodstvo podnelo zahtev za stečaj. 

Uprkos sudskom procesu pred Okružnim sudom u Hamburgu u kojem je Hofreiter optužen ne samo za odlaganje bankrota već i za prevaru, nije došlo do osuđujuće presude, već su se 2019. tužilac i tuženi nagodili. 

Ali i pre toga, nemački mediji su izvestili da je Hofreiter vrlo brzo posle bankrota KTG Agrara na istoku Nemačke ponovo napravio malu imperiju poljoprivrednih kompanija, čije veze je moguće utvrditi tek kopanjem po lokalnim trgovinskim registrima i kreditnim ustanovama. A zapravo, s pravne tačke gledišta, ništa ga u tome nije ni sprečavalo, uprkos tome što je iza sebe ostavio firmu sa dugom od 600 miliona evra. 

"Sve dok ga ne osudi sud, nema šta da se kaže protiv toga", rekao je 2017. godine za lokalni "Ostseezeitung" Carsten Wegner, stručnjak za kriminal među belim okovratnicima. 

Depositphotos

 

A da i u Nemačkoj beli okovratnici, pa makar bili na traktoru, umeju da budu "snalažljivi" i pronađu način da zaobiđu zakon i oko javnosti, svedoče i otkrića nemačkih poslovnih medija da mreža novih poljoprivrednih kompanija na koje direktno ili indirektno ima uticaj Hofreiter vode, s jedne strane, njegova sadašnja nevenčana supruga, a s druge strane, njegov sin i bivša nevenčana supruga Beatrice Ams, s kojom je bio jedan od velikih akcionara KTG Agrara. 

Štaviše, mediji sumnjiče Beatrice Ams da mu je ona svojevremeno pomogla da zaobiđe sudsku zabranu upravljanju firmama. Konkretno, Hofreiter je sa porodicom još 1989. odveo u bankrot jednu poljoprivrednu kompaniju koja se bavila ratarstvom i uzgajanjem živine. Tada su poverioci ostali kratkih rukava za 30 miliona nemačkih maraka, a Hofreiter je 1996. pravosudno osuđen zbog odlaganja prijavljivanja nelikvidnosti. Tada mu je na pet godina bilo zabranjeno da bude direktor ili član upravnog odbora neke firme. 

Depositphotos

 

Za to vreme njegova nevenčana supruga Beatris Ams i brat Werner osnivaju nekoliko firmi, između ostalog i KTG Agrar 2000. godine. Čim je Hofreiteru 2001. istekla sudska zabrana, on umesto Amsove postaje generalni direktor firme, zbog čega nemački mediji ne kriju sumnju da je u praksi ona zapravo njemu pomagala da zaobiđe zabranu. 

Zbog ovakvih mogućnosti, ali i borbe protiv pranja novca i finansiranja terorizma, Nemačka je 2017. zakonom o sprečavanju pranja novca propisala firmama obavezu da u elektronski registar transparentnosti svake godine prijavljuju stvarne direktne ili indirektne vlasnike kompanija. 

Kao deo reformi u okviru evropskih integracija, i u zemljama Adria regiona se postepeno uvode slični registri stvarnih vlasnika (u nekim zemljama, poput Slovenije, to je već sređeno), ali to i dalje nije dovoljno da spreči nesavesne menadžere i vlasnike da izvrše prevare prilikom prezaduženja firmi te da posle bankrota nesmetano nastave poslovanje u novim firmama. 

 

Bloomberg Businessweek Adria