Istorija je odlična učiteljica, zato smo u svetlu aktuelne energetske krize i najiščekivanije recesije poslednje decenije proverili kako su se s krizom suočili najiskusniji – kompanije sa stogodišnjom istorijom. Hronologija događaja poslednjih sto godina otkriva da kriza nije manjkalo. Potražili smo najveće kompanije s najdužom tradicijom poslovanja u Adria regionu.
„Rat, glad“, odgovor je 94-godišnjeg bivšeg menadžera Aleša Mižigoja na pitanje čega se nabolje seća iz prošlog veka. Sećanja ga vraćaju u tinejdžerske godine, u doba rata. Opisuje kao da se to događalo juče, kako je bežao od Nemaca, sreo partizane, koliko je gladan bio. Kompaniju u kojoj je radio praktično ceo život i vodio je kroz najturbulentniji period isprva ni ne spominje, iako je tamo radio 57 godina, odnosno sve do svoje 91. godine, kad se službeno penzionisao. Dobro ste pročitali. Mižigoj se penzionisao s 90 godina i verovatno je čovek s najdužim stažem u Adria regionu. „Radan sam čovek“, odgovara na pitanje zašto je toliko vremena proveo u kompaniji, pa dodaje da je još od malih nogu negovao radne navike. „Svaki sam dan radio da bismo mogli da kupimo brašno, mast i četvrtinu kilograma mesa, što je u doba rata bilo ograničeno“, priseća se.
Očvrsnuo je kao menadžer u firmi Medex, koja je na tržištu bivše Jugoslavije prodavala med, a osnovana je pre gotovo 70 godina. „Medex je moje radno mesto.“ Odmah nam poručuje i novosti: „Upravo smo med prodali Saudijskoj Arabiji“. Iako se zvanično penzionisao 2018. godine, Mižigoj i danas, u 95. godini, želi da zna šta se događa u kompaniji, tako da ćerku Alešu Mižigoj, koja sad vodi firmu, redovno ispituje šta je prodala, koliko, kome itd. Više puta tokom razgovora naglašava da se njome jako ponosi. „Pametna je i radna. Uopšte se ne brinem šta će biti kad mene više ne bude. Medex će još više cvetati.“
Privatna arhiva
Ko je najveći s najdužom tradicijom
Istorija donosi bogate lekcije. Stoga smo hteli da vidimo šta možemo naučiti o krizama od kompanija koje postoje već preko sto godina. Kako su prebrodile krize, ratove, turbulencije, društvene sisteme? Kako su se prilagođavale?
Ta pitanja su aktuelna i u pogledu trenutnih kriza, poput energetske i pandemijske, odnosno drugih kriza koje kucaju na vrata. Strahujemo od hlađenja privrede i recesije. „Sad kad smo u nekakvom neoliberalnom postsocijalističkom sistemu i imamo neku vrstu kapitalizma, kompanije su nam još ranjivije. To se odnosi na sve kompanije, ne samo na one sa dugom tradicijom. Zadnja decenija u tih stotinu godina, koliko su uspele da prežive, jedna im je od najtežih“, smatra profesor Bogomir Kovač s Ekonomskog fakulteta u Ljubljani i odličan poznavalac istorije ekonomije.
Osebni arhiv
Popisali smo najveće kompanije s najdužom tradicijom, pri čemu je jedan od kriterijuma bio da su starije od sto godina. Našli smo preko 70 kompanija sa stogodišnjom poslovnom tradicijom, ali budući da smo prostorno ograničeni, za prag smo odabrali sto miliona evra prihoda 2021. godine. Tako smo dobili spisak 27 najvećih kompanija u regionu s najdužom tradicijom poslovanja.
Mnogi će na taj spisak gledati s nostalgijom jer su ti stogodišnji velikani uglavnom kompanije s moćnim brendovima, poput farmaceuta Plive, proizvođača konditorskih proizvoda Kraša, proizvođača ulja, margarina i majoneza Zvijezde, proizvođača deterdženata i hemijskih proizvoda Saponije, odnosno proizvođača pića, poput Jamnice, Pivare Laško i Zagrebačke pivare. Na spisku su i velikani elektroindustrije, poput Elektroprivrede Srbije (EPS), Hrvatske elektroprivrede (HEP), Končar Elektroindustrije itd. Među velikane su se upisale i kompanije iz finansijske industrije, poput Zagrebačke banke, Croatia osiguranja i Zavarovalnice Triglav. Na listu je uvršćeno vrlo raznoliko društvo s najdužom tradicijom, ali treba upozoriti da nam je poneki stogodišnjak možda promakao.
Granica za ulazak na listu je visoka – sto miliona evra prihoda, pa ne čudi što su brojna zvučna imena ostala ispod praga. Spomenimo proizvođača hrane Gavrilović, najpoznatijeg po paštetama i salamama, koji se od 1690. vodi kao porodično preduzeće, zatim poznate proizvođače mineralne vode Knjaza Miloša (1811) i Sarajevski kiseljak (1864), potom hrvatskog proizvođača kafe, čaja i grickalica Franck (1892), jedinog proizvođača oružja u Srbiji Zastava oružje (1853), slovenačkog proizvođača higijenskih potrepština Tosama (1923), Solanu iz Tuzle (1885), a tu su i pivare, na primer Pivara Skoplje (1922), srpska Apatinska pivara (1922), bosanska Banjalučka pivara (1873) i još bismo ih mogli nabrajati.
Razlog za preživljavanje
Ako pogledamo spisak stogodišnjih velikana, možemo videti da prednjače kompanije iz prehrambene industrije – proizvođači pića, konditorskih proizvoda, ulja; odnosno iz teške industrije – hemijske i metalurške; kao i iz elektroindustrije. Ako se zadubimo u pojedinačne kompanije, prepoznajemo i njihove brendove. Zaista, činjenicu da su te kompanije opstale sto godina možemo pripisati jakim brendovima koji su opstali uprkos promenama sistema, smatra profesor Kovač iz Ljubljane.
Razlog za preživljavanje tih kompanija je pre svega u vezi sa njihovom delatnosti, odnosno ponudom proizvoda, smatra Aziz Šunje, profesor na sarajevskom ekonomskom fakultetu. „Od samih početaka poslovanja deluju u stabilnim industrijama – hrani, vodi, pivu i soli. To su proizvodi za kojima postoji velika potražnja“, kaže. Kao primere kompanija s konkurentnom prednošću, koje su se zbog posebnih osobina proizvoda razlikovale od konkurencije, navodi Sarajevski kiseljak i tuzlansku Solanu.
„Čak se i mnoge vodeće globalne kompanije ne mogu pohvaliti stogodišnjom tradicijom“, upozorava profesor Šunje. Na popisu deset kompanija s najvećom tržišnom kapitalizacijom na svetu, najstariji je Berkshire Hathaway, osnovan 1839. godine kao proizvođač tekstila. Šezdesetih godina prošlog veka vlasništvo su mu preuzele legende dugoročnog ulaganja, danas 92-godišnji Warren Buffett i 99-godišnji Charlie Munger, koji su kompaniju preobrazili u investicioni holding. Obojica su, usput, još uvek aktivni menadžeri. Među starije kompanije spada i saudijsko državno energetsko preduzeće Saudi Aramco (arap. ʾArāmkū as-Suʿūdijjah), osnovano 1933. Za poređenje, divovi informacione tehnologije Apple i Microsoft nastali su krajem 1970-ih, a njihovi konkurenti Google i Amazon tek 1990-ih.
Nemiran region
Adria region su u proteklom stogodišnjem periodu tresle brojne turbulencije – više ratova, Velika depresija, državno ujedinjenje, raspadi zajedničkih država, raznovrsni privredno-politički sistemi, pandemija virusa. Sve je to od preživelih zahtevalo neprobojni oklop. Aleš Mižigoj je u kompaniju došao 1961. godine, dok je bila na rubu stečaja. „Bila je loše vođena, spasavao sam kompaniju. Bio sam tvrdoglav. Nisam se uplašio izazova.“ Prema njegovom mišljenju. biti tvrdoglav, neustrašiv i prilagodljiv recept je za dugovečnost.
Preduzetnici na neke stvari ne mogu da utiču – promene društveno-političkih sistema. Nastankom Jugoslavije, ekonomski temelji regiona definisani su komunističkom vizijom državnog i društvenog vlasništva, privatno vlasništvo bilo je marginalizovano i kasnije tolerisano samo u retkim slučajevima. Našli smo samo jedan primer kompanije kojom, kako navode, danas upravlja deveta generacija porodice Gavrilović. Radi se o istoimenom hrvatskom proizvođaču, najpoznatijem po paštetama i mesnim proizvodima. Upravo je zbog tog dugotrajnog porodičnog nasledstva kompanija Gavrilović u Hrvatskoj jedinstvena i među retkim porodičnim preduzećima te vrste na svetu, navode na svojoj internet stranici.
U drugim stogodišnjacima su se menjala vlasništva i oblici organizacije. Nestankom privatnih vlasnika zavladala je država, pa samouprava i društveno vlasništvo, jedinstveno u Jugoslaviji. „Država je u pozadini bila neka vrsta politički aktivnog vlasnika, vođenje je više-manje preuzela upravna struktura uređena prema partijskoj hijerarhiji. To je bila neka vrsta samoupravne društvene vlasničke priče koju je Jugoslavija počela da uspostavlja 1950-ih i 1960-ih i koja je trajala sve do 1990. godine. Zapravo se radilo o vrsti državnog preduzetništva“, pojašnjava profesor Kovač.
Kompanije koje su proživele stogodišnje periode najveću su ekspanziju doživele od kraja Drugog svetskog rata do raspada Jugoslavije. Ipak, da li bi preživele da su bile u privatnom vlasništvu? Profesor Šunje smatra da bi zasigurno preživele i, zapravo, možda bile još uspešnije. „U vreme Jugoslavije bile su pod nadzorom komunističke partije i nisu bile tržišno usmerene jer je takav bio celi društvenoekonomski sistem“, zaključuje Šunje. Iako nije bilo kontinuiteta u vlasništvu i vođstvu, profesor iz Sarajeva uveren je da iza svake uspešne firme stoji uspešno vođstvo i da su preživele kompanije u najkritičnijim trenucima bile dobro vođene.
Osebni arhiv
Raspad Jugoslavije, propast unutrašnjeg tržišta
Brojne kompanije su vrhunac dostigle u 80-im godinama prošlog veka. I Medex je bio među njima, prisećaju se Aleša Mižigoj i njen otac. Ipak, usledio je jedan od najtežih perioda – raspad Jugoslavije i unutrašnjeg tržišta. „Medex je bio jugoslovenska kompanija. Propašću smo izgubili više od 70 odsto nabavnog i prodajnog tržišta. Lanci snabdevanja bili su prekinuti, sve prodavnice koje smo držali u republikama bivše države preko noći su nestale“, kažu. I u drugim kompanijama govore da su ostali bez partnera, veza, infrastrukture, osnovnih sirovina, ambalaže itd.
„Kompanije izrazito usmerene na unutrašnje, odnosno jugoslovensko tržište imale su jako velike probleme“, priseća se profesor Bogomir Kovač. Da je tranzicija bila mirna, bilo bi drugačije. „Tipičan je primer, recimo, Čehoslovačke, gde se državne granice po raspadu nisu zatvorile i gde nije bilo ratnih sukoba. Jugoslavija se pak raspadala građanskim ratom i lanci su se fizički slomili. Došlo je do potpunih blokada, posebno između 1991. i 1995. godine, sve do Dejtonskog sporazuma, koji su potpisali tadašnji predsednici Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović, Hrvatske Franjo Tuđman i Jugoslavije Slobodan Milošević, čime je rat završen, ali ne i problemi kompanija. Pojavile su se i nacionalistički obojene priče u smislu ‚ne kupujte slovenačko, srpsko itd.‘“, priseća se Kovač. Nešto slično danas se događa sa sankcijama protiv Rusije.
U pozadini otcepljenja bio je žestok političko-ekonomski nacionalizam i suverenizam kojem je cilj bilo brisanje i presecanje svih veza s prošlošću i Jugoslavijom. U vezi s tim profesor Kovač navodi primer bankovnog spora između Slovenije i Hrvatske. „Primer Nove ljubljanske banke dobro dočarava slovenačku političku, nacionalnu, ekonomsku i poslovnu ideologiju. Stara Ljubljanska banka mogla je dobro poslovati i u novim okolnostima, ali je Slovenija ustavnim zakonom uspostavila novi ekonomski subjekt – Novu ljubljansku banku. Sa starom nije htela imati nikakve veze. Kasnije je došlo i do velikog međunarodnog spora koji je dospeo do međunarodnih sudova i danas još nije posve rešen“, navodi Kovač.
Slovenija je htela da preseče sve političke veze i preusmeri se prema Evropi, ali taj potez je u poslovnom smislu bio problematičan jer kompanije nisu mogle tako brzo da prate vladinu političku ideologiju. Kompanije su doživele grubo prizemljenje i morale su se snaći da bi preživele.
„Ako si prodavac, uvek se moraš prilagođavati, a moraš biti i jako tvrdoglav pregovarač. Nerado popuštam“, kaže Aleš Mižigoj. Medex je preživio zahvaljujući činjenici da u Sloveniji niko nije proizvodio keksove i napolitanke, tako da su uveli proizvodnu liniju za keks, pa za napolitanke. „To je pomoglo u zadržavanju zaposlenh i generisanju toka novca da bi kompanija mogla opstati“, prisećaju se Mižigoji.
Retke su kompanije koje su preživele sve te sistemske promene. „Morale su imati visok stepen prilagođavanja“, dodaje profesor Kovač. Socijalistički menadžeri mogli su da uspeju samo ako su uspostavljali neku vrstu paralelnog sistema. „To je posebno važilo za slovenačke kompanije koje su se u vreme socijalizma vodile kao kompanije koje su poslovale s inostranstvom i istovremeno stvarale poslovne mreže unutar Jugoslavije“, pojašnjava. Veliki su se poslovni sistemi više ili manje decentralizovali. „Trebalo je iznova da počnemo da uspostavljamo tržišta, poslovne sisteme, kopirali smo sve što nikad nismo imali – i anglosaksonski vlasnički sistemi s akcionarskim društvima. Privatizacija društava uglavnom je bila jako zamršena“, dodaje Kovač.
Transformacija preduzeća
Dok smo istraživali stogodišnju istoriju kompanija u regionu, ustanovili smo da su se brojne kompanije u tom vremenu preoblikovale, preimenovale, udruživale, menjale delatnosti, čak više puta izmenjivale svoj pravni oblik i vlasnike.
Poteškoća je što u kompanijama stogodišnje tradicije nije bilo kontinuiteta ni u vlasništvu, ni u vođstvu, ističe profesor Kovač. „Kontinuitet je u određenim primerima sačuvan putem brenda i delimično putem proizvodnog procesa. Većina proizvodnje bila je, na primer, iz prehrambene industrije jer joj je brend bio najprisutniji“, dodaje.
Opazili smo da su neke kompanije čelnici vodili po 20 ili 30 godina, ali to je bio samo deo njihove dugogodišnje istorije. Zanimljivo je i kako su kompanije menjale industriju – Cinkarna Celje se, na primer, preoblikovala iz metalurškog u hemijskog proizvođača, od cinka prema pigmentu titanijum-dioksida. U Impolu su bakar menjali za aluminijum. Većina kompanija se nakon raspada Jugoslavije morala redefinisati.
I Medex je prošao kroz transformaciju – nakon 40 godina uprave Aleša Mižigoja, vođenje kompanije je 2001. godine preuzela njegova ćerka Aleša Mižigoj. Odlučili su da se usredsrede na proizvodnju dodataka prehrani jer flaširani med nije stvarao dodatnu vrednost, a u konditorskoj delatnosti su se drugi proizvođači iz regiona mogli pohvaliti dužom tradicijom. Promena smera pokazala se kao odličan potez. Dodaci prehrani tada su činili 12 odsto celokupnog prometa, a danas čine oko 80 odsto. Porodica Mižigoj, u čijem je vlasništvu kompanija, uz to je na 99. mestu popisa najbogatijih Slovenaca, s imovinom procenjenom na 33,7 miliona evra.
Privatizacija
Poteškoća koja je zbog nacionalizacije jugoslovenskih kompanija nakon kraja Drugog svetskog rata prisutna u državama nekadašnje Jugoslavije jeste visok udeo državnog vlasništva. „Zašto je socijalizam bankrotirao? Jer nije stvorio dodatnu vrednost – sam je propao jer nije mogao da pokrije svoje troškove“, kaže Branko Roglić, vlasnik hrvatske kompanije Orbico, koja je osnovana 1975. godine i postala vodeći distributer širokog asortimana globalnih etabliranih brendova u regionu i šire.
Hina
„Hrvatska privatizacija, odnosno privatizacija u socijalističkim državama bila je vođena iz Moskve“, komentariše Roglić. „Što su u Rusiji oligarsi, kod nas su tajkuni. To su ljudi koji su ubačeni u sistem i važe za dobre informatore, ali loše preduzetnike. Naša je tragedija što su nesposobni ljudi došli do velike imovine koju nisu znali nadograditi, pa su je potpuno uništili“, kritičan je Roglić, koji se uopšteno smatra jednim od najuspešnijih preduzetnika u Hrvatskoj i Adria regionu. Prošle godine njegova kompanija je ostvarila 3,2 milijarde evra prihoda, čime je pretekla i naftnog trgovca Industriju nafte (INA).
Takve priče nam zapravo pričaju uspešni preduzetnici širom regiona – još uvek se nismo otresli socijalizma. Roglić nastavlja mišlju: „Imamo državu koja je vlasnik 70 odsto preduzeća. Znam da određena preduzeća strateške važnosti moraju ostati u državnom vlasništvu, ali tu govorimo o najviše sedam do osam preduzeća koja upravljaju vodama, šumama, železnicama itd. Ostalo, pre svega preduzeća u manjinskom vlasništvu, treba odmah prodati“.
Pritom predlaže da kompanijama u većinskom državnom vlasništvu treba dati najviše dvogodišnji rok za privatizaciju. „Samo treba da pazimo u čije ih ruke dajemo, da ih ne bi dobili oni bez preduzetničkog iskustva koji će ih uništiti – kao mnoga dosad, koja su stradala u kvaziprivatizaciji 1990-ih godina.“
Kompanije u državnom vlasništvu bi, prema Roglićevom mišljenju, trebalo restrukturirati. „Broj zaposlenih u njima je prevelik. Usluge su posledično skuplje, pa to sve narušava konkurentnost privrede, pogotovo u vreme visoke inflacije, poput ove“, smatra Roglić. „Ako su voda, struja, energenti skupi, svaki naš proizvod je opterećen time i ne može konkurisati na evropskom i svetskom tržištu“, pojašnjava. Kaže da dodatna vrednost služi razvoju društva, a privredi omogućava praćenje tehnološkog trenda i veću produktivnost i mobilnost.
Mogu li aktuelne krize pokopati stogodišnjake?
„Smatramo da je kriza u kojoj zadnjih godina poslujemo i koju su prouzrokovali pandemija i rat jedan od najzahtevnijih trenutaka u našoj stogodišnjoj istoriji“, poručili su nam iz farmaceutske kompanije Pliva, danas člana grupe Teva koji je prošle godine proslavio stotu godišnjicu. „Troškovi sirovina, prevoza i energije dosegli su rekordne vrednosti, što proizvođačima otežava proizvodnju i distribuciju. Inflacija nesrazmerno pogađa industriju opštih lekova jer ti proizvodi zbog konkurencije između više proizvođača stvaraju manji dobitak – za razliku od drugih industrija, gde su cene rasle skladno inflaciji i rastu troškova“, pojašnjavaju. Ali šta je današnja inflacija u poređenju s pomahnitalim brojevima tik pred raspad nekadašnje Jugoslavije, kad su, na primer, državni statističari 1989. godine ciljali godišnju inflaciju višu od hiljadu odsto?
Mogli bismo reći da su kompanije s tako dugom tradicijom izdržljivije, ali profesor Kovač smatra da u uslovima rastuće krize možda ne bi mogle preživeti. „Nemaju sponzore, u pozadini nemaju nikoga ko bi osećao odgovornost da ih spase. Trebalo bi da se same izbore, kad bi mogle. To im je možda najopasnije“, smatra. Pritom naglašava kako sad poslujemo u neoliberalnom postsocijalističkom sistemu i imamo neku vrstu kapitalizma. „Lakše je preživeti velike promene sistema i imati vremena za prilagođavanje jer je država za to spremna. Kad se pak događaju ciklični slomovi, niko više nema interesa izvlačiti te kompanije“, dodaje.
Ipak, neće li ih izvlačiti država – kako je to činila nebrojeno puta dosad? „Države kompanijama trenutno pomažu posve otvorenim aranžmanom zaduživanja. Ti dugovi su zamka“, upozorava Kovač.
Ekonomija u krizama na raspolaganju ima dva trika koji obično pomažu. Prvi je inflacija – porastom cena nastoji rešiti problem, pa kad inflacija raste, država pomaže. „Ipak, to je opijum koji vas na kraju sruši. Tržišni sistem zahteva stabilnost cena, ne inflacijski narativ.“ Drugi trik dostupan kompanijama i državama je zaduživanje. „Novac je u suštini dug, a država je trenutno donekle u ulozi bolnice. Države pre svega pokušavaju da se pobrinu za političko telo, odnosno potrošače. Kompanije su u drugom planu, osim kada su u pitanju strateški ciljevi i interesi“, pojašnjava Kovač pa dodaje da je zaduživanje u slučaju izvozno siromašnih država mnogo nesigurnije od zaduživanja bogatih i moćnih država koje ga lako podnose. „Ulazak manjih država, poput državica Balkana, u dužnički krug nalik je hodanju po zaleđenom jezeru koje polako puca – sutra ili prekosutra ćete se utopiti, odnosno države će postati žrtve zaduživanja. Dužničke krize su politička bomba za ekonomski i politički slabe države. Sve države na Balkanu ekonomski su i politički slabe – i u tome je njihov problem“, dodaje. To potvrđuje i ekonomska istorija socijalističke Jugoslavije koja se raspala i pod težinom bremena servisiranja rekordnog stranog duga nakon smrti maršala Josipa Broza Tita 1980-ih.
Dodatak
Lekcija koju nas istorija uči je da se treba stalno prilagođavati. Proizvođač deterdženata i toaletnih proizvoda Saponia je za vreme pandemije proizvodio i sredstva za dezinfekciju. Kad je stisak pandemije popustio, u kompaniji su shvatili da je trend ekološke osvešćenosti, održivosti i brige za zdravlje među potrošačima snažniji nego ikad pre, tako da sad razvijaju nove, ekološki prihvatljivije proizvode.
Slično govore u hrvatskom proizvođaču modne odeće Varteksu. „Nije dovoljno da je komad odeće lep i cenovno pristupačan. Kupci traže ‚zdravu‘ odeću i tkaninu prirodnog izvora, koje nisu bile hemijski obrađene, tkanine koje štite od zračenja mobilnih telefona ili odbijaju čestice prašine i prljavštine. Osim toga, postoji potražnja za odećom koju je jednostavno održavati: od košulja koje ne treba peglati, do haljina koje je moguće osvežiti i očistiti tuširanjem“, navode.
„Ako si prodavac, uvek se moraš prilagođavati, a moraš biti i jako tvrdoglav pregovarač“, još jednom naglašava naš 94-godišnji menadžer Aleš Mižigoj.
PRIČE STOGODIŠNJAKA ADRIA REGIONA
Hrvatska: Kvalitet, inovativnost i fleksibilnost recept su za uspeh
Dok smo popisivali najveće i najstarije kompanije, Miro Soldić, novinar zagrebačke redakcije Bloomberg Adrije, u Hrvatskoj ih je našao više od 20. Stomilionski prag za svrstavanje na listu prešlo ih je 14. Najveći i najstariji su farmaceutska kompanija Pliva, proizvođač električne opreme Končar Elektroindustrija, duvanska kompanija BAT Adria – pre poznata kao Tvornica duhana Rovinj – prehrambena kompanija Belje, proizvođač pića Jamnica, konfekcionar Kraš, proizvođač deterdženata i higijenskih proizvoda Saponia itd.
Ispod praga od sto miliona evra prihoda ostali su proizvođači mesa Gavrilović, kojim, kako smo već naveli, upravlja deveta generacija porodice Gavrilović, zatim proizvođač lokomotiva, vagona, dizalica, oklopnih vozila, mostova, bojlera i druge teške mehanizacije Đuro Đaković, nazvan po hrvatskom sindikalnom i komunalnom čelniku iz međuratnog perioda, potom proizvođač pića Badel 1862, kompanija za uzgoj, lov i preradu ribe Sardina, fabrika keksa i vafla Koestlin, proizvođač tekstila Varteks, proizvođač pića Maraska itd.
Stanje hrvatske privrede ne razlikuje se od privrede drugih država u tranziciji od komunizma, a zapravo su im problemi do dana današnjeg slični. Kao najveći korak od osamostaljenja Hrvatske 1990. godine, Branko Roglić, vlasnik hrvatske kompanije Orbico, vidi ovogodišnje pristupanje evrozoni i šengenskom prostoru. „To je zadnji iskorak iz Balkana u Evropu, gde pripadamo“, kaže. Roglić se pritom priseća reči hrvatskog političara Stjepana Radića, koji je ulazak Hrvatske u prvu Jugoslaviju, kraljevinu pod vođstvom srpske dinastije Karađorđević, nakon Prvog svetskog rata nazvao „srljanje guski u maglu“. Punopravnom integracijom Hrvatske u Evropu, smatra Roglić, Hrvatska izlazi iz te magle. Hrvatskoj je za taj korak trebalo 15 godina više nego Sloveniji, iako su se zajedničkoj kraljevini pridružile istovremeno.
Iako je na popisu stogodišnjih kompanija malo više slovenačkih firmi, hrvatska privreda se dinamički menja, pa se pokazalo da je sposobna da u relativno kratkom vremenu proizvede i jednoroge, odnosno kompanije procenjene na više od milijardu evra, poput hrvatskog proizvođača automobila Rimca i informacionotehnološke firme Infobip. „Sad imamo razrešene ruke, pa se nadam da ćemo pomoću pametnih ljudi razvijati državu“, optimistično zaključuje Roglić.
Šta poručuju hrvatski stogodišnjaci – 112-godišnji Kraš, poznat po bombonima Ki-Ki® i Bronhi®, keksovima Domaćica® i pralinama Bajadera®, 129-godišnji proizvođač deterdženata i sredstva za čišćenje Saponia Osijek ili 104-godišnje modno preduzeće Varteks?
Najzahtevniji trenuci njihove istorije povezani su sa ratovima, jednoglasni su. Nakon Drugog svetskog rata, na primer, proizvođači čokolada i keksova su objedinjeni, pa su nastupali pod zajedničkim imenom Josip Kraš. Zanati i fabrike su se u tom vremenu suočavali s manjkom nekih sirovina – u proizvodnji čokolade to su bila kakao zrna. Ipak, kompanije su se prilagodile i sačuvale svoju delatnost.
Bilo je mnogo promena i u samoj vlasničkoj strukturi. U Krašu, na primer, navode da su od 1950-ih do 1990-ih poslovali na temelju radničke samouprave. Nakon 1990. godine, odnosno 1991. ponovo je došlo do potpune transformacije tržišta, vlasništva i poslovanja. Kad se tržište nekadašnje države raspalo, fabrike su od kraja 1991. do 1995. godine delovale u izvanrednim ratnim okolnostima. U kompaniji Saponia Osijek prisećaju se štete koju su pretrpeli na svojim objektima, pre svega u novim proizvodnim prostorima i distribucionom centru u Nemetinu. Gubitak saobraćajnih veza takođe je uzrokovao teške posledice, kako za kompaniju, tako i za region. U tom periodu tržište se praktično preko noći jako srozalo.
Nakon rata su se u Hrvatskoj znatno izmenili poslovni modeli i vlasničke strukture velikih kompanija. Proces detaljno opisuju u fabrici Kraš. Godine 1992. na skupštini je nastalo novo akcionarsko društvo Kraš prehrambena industrija, nakon čega su mali akcionari postali većinski vlasnici preduzeća. Ti akcionari su potom osnovali Kraš-ESOP (eng. employee stock ownership plan), odnosno plan o radničkom akcionarstvu. Međutim, pre nekoliko godina su prepoznali potrebu za promenom modela radničkog akcionarstva i udeo prodali hrvatskoj mesnoprerađivačkoj kompaniji Mesna industrija Braća Pivac, koja je time postala njegov većinski vlasnik.
Sličnu nam priču pripovedaju u firmi Saponia. Završetkom rata i dolaskom vodećeg bosanskohercegovačkog distributera proizvoda za svakodnevnu upotrebu Mepas Grupe u vlasničku strukturu 1998. godine, u Saponiji je započeo intenzivan investicioni ciklus. Od privatizacije do danas, ukupno je uloženo više od 68 miliona evra.
Kompanije spominju i izazove u slučaju ulaska stranih konkurenata na tržište. U Saponiji i Varteksu kažu da se u regionu jako povećao uvoz proizvoda nižeg cenovnog razreda. Detalje opisuju u Varteksu, gde navode konkurenciju od Dalekog do Bliskog istoka, koja je dovela do masovne proizvodnje odeće lošijeg kvaliteta. „Srećom, moda se reciklira, odnosno savremeni modni dizajn inspiraciju stalno traži u proteklim decenijama. Na primer, boje, dizajn i krojevi koji su vladali 70-ih godina prošloj deceniji aktuelni su i ove sezone“, navode u Varteksu.
Kvalitet proizvoda i odanost brendu i stalno prilagođavanje i inovacija recept su za uspeh, jednoglasno poručuju.
Srbija: Menjaju se monarhije i države, struja, pivo i oružje ostaju
Novinarka iz beogradske redakcije Bloomberg Adrije Vanja Popović je u Srbiji pronašla 16 stogodišnjaka, ali samo jedna kompanija ispunjava uslove da se uvrsti na spisak najvećih sa najdužom tradicijom. To je državno preduzeće Elektroprivreda Srbije (EPS), koje postoji od 1893. godine. Zasluge za nastanak kompanije i elektrifikaciju Srbije pripisuju se profesoru fizike i mehanike Đorđu Stanojeviću.
Kompanija EPS je 2022. godine ostvarila preko tri milijarde evra prihoda, što ju je katapultiralo na vrh našeg popisa. Treba napomenuti kako su u prošloj godini gubitak produbili za 400 odsto, odnosno 630 miliona evra. Teška poslovna godina pre svega je posledica poteškoća u proizvodnji ugljenične i električne energije, odnosno previranja na energetskom tržištu, koja su posledica svetske energetske krize, pojasnili su.
Ispod praga popisa stogodišnjih velikana ostale su firme poput proizvođača piva Apatinska pivara, fabrike oružja Zastava oružje, proizvođača pića Knjaz Miloš, najpoznatijeg po mineralnoj vodi, proizvođača čokolade, bombona i peciva Pionir, proizvođača mesa i mesnih prerađevina Yuhor itd.
Jedan od većih izazova privrede i ljudi u Srbiji zasigurno su bile ekonomske sankcije protiv Jugoslavije, Srbije i Crne Gore od 1992. do 1994. godine. „To je Srbiju vratilo 20 godina unazad“, lani je za britanski BBC rekao Ljubodrag Savić, profesor na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Raspalo se unutrašnje tržište i dogodila se inflacija od više od hiljadu odsto. Dejtonskim sporazumom 1995. godine rat je završen, a usledio je još veći udarac za ljude i privredu – višemesečno bombardovanje Srbije od vojnih sila NATO-a 1999. godine, uz argument da nakon propasti Pariskih mirovnih pregovora žele sprečiti humanitarnu krizu i vojni sukob na Kosovu. To je bio odlučujući udarac za srpsku privredu, a životni standard pao je na najniži nivo. „Ako je Nemačka propašću Vajmarske Republike i hiperinflacijom školski primer haosa, ekonomskim slomom s inflacijom od 15 hiljade odsto nešto slično se dogodilo i u Srbiji. Takva hiperinflacija znači potpuni ekonomski slom privrede“, komentariše profesor Bogomir Kovač sa Ekonomskog fakulteta u Ljubljani. „Oni koji su preživeli, preživeli su uz pomoć države i zahvaljujući svojim vezama s Rusijom, koja je gajila strateški interes u Balkanu, a kasnije i s Kinom“, dodaje profesor. „Nastao je poluprazan prostor – puno reči, malo konkretnih dela. To je jedna od najžalosnijih političko-ekonomskih priča“, tvrdi profesor iz Ljubljane.
Kako su se u tom okruženju snašle stogodišnje kompanije? Apatinska pivara ima jednu od najdužih tradicija u regionu jer je osnovana u Habzburškoj monarhiji za vreme Marije Terezije 1748. godine, pa je tako doživela sve: od careva, kraljeva i dvojne monarhije, do komunističke vlasti i tranzicije i privatizacije. Kompanija je od 2012. godine deo američkog koncerna pića Molson Coors. „Tri najstarije zgrade u sklopu kompleksa pivare u Apatinu su 1994. godine proglašene kulturnom baštinom. Hala HoReCa, u kojoj i danas točimo pivo, sama je po sebi pravi mali muzej pivarstva“, opisuje direktor Apatinske pivare Igor Vukašinović. Pivara od osnivanja nije delovala samo od 1935. do 1945. godine, kad je proizvodnja zbog nepovoljnog finansijskog položaja, odnosno rata bila prekinuta.
„Neprestana ulaganja, odražena u rekonstrukciji i osavremenjivanju postojećih proizvodnih pogona, uvođenju novih tehnologija u proizvodni proces i povećanju kapaciteta proizvodnje piva su u periodu od 1958. do 1966. godine stvorila osnovu za dalji rast pivare i njeno preobraženje u diva kakav je danas“, pojašnjava direktor Vukašinović.
Kasnije su još više osavremenili proizvodnju i asortiman proizvoda proširili bezalkoholnim pićima. Dane Ćosić bio je na čelu pivare 30 godina, pre nego se 1982. penzinisao. Napisao je knjigu Apatinska pivara – priče jednog direktora. U knjizi je, između ostalog, opisan nastanak naziva poznatog piva Jelen®. Ćosić je bio u poseti neke pivare u Nemačkoj, gde su mu pričali da je tamo običaj pivo nazivati po plemenitim životinjama, na primer, divljači. To je Ćosića podsetilo na jelene koji lutaju apatinskim šumama – i tako je rođen naziv. Kad su 1990-ih nastupile sankcije, smanjili su proizvodnju. Godine 1999. fabrika je bombardovana, pri čemu je pretrpela veliku štetu, a posledice se osećaju i danas jer nije bilo novih investicija ili izgradnje novih pogona.
I istorija jedine fabrike oružja u Srbiji Zastava oružje duga je i nemirna, a teškoćama se ne nazire kraj. Godine 1853. fabrika je započela proizvodnju topova, a ove godine slave 170 godina postojanja. „Trebalo bi da budemo ponosni na taj jubilej. Ipak, velika je nesigurnost kako ćemo ga proslaviti. Zadnjih godina svi nekako izbegavaju naše proslave, kao da se političari stide fabrike“, opaža Dragan Ilić, predsednik Sindikata Zastava oružja. Kompanija trenutno nema direktora, što uzrokuje mnogo poteškoća jer prema zakonu i statutu kompanije samo generalni direktor ima pravo da zastupa kompaniju. „Ušli smo u pravni vakuum, gde nema nikoga ko bi, na primer, potpisao odluku o penzionisanju zaposlenih ili produženju ugovora“, navodi Ilić pa dodaje da su organizovali već četiri štrajka upozorenja. „Na rubu propasti smo. Proizvodnja je pala na najniži nivo u istoriji.“ Ilić kao uzrok produženja gubitaka navodi prošlo neodgovorno vođstvo i loše planiranje, odnosno neiskorišćene poslovne prilike. „Neki stručnjaci tvrde da je takvo loše vođstvo štetnije od NATO-ovog bombardovanja“, spominje Ilić. Ipak, priseća se da su tada zgrade bile porušene, oprema uništena, zaposleni poniženi. „Radilo se i za vreme bombardovanja, ali je okolina bila izvanredno zahtevna. Dobiti stranku bila je prava lutrija“, kaže.
Godine 2005. i 2006. započela je demilitarizacija. Vlada tadašnjeg premijera Vojislava Koštunice je preduzećima strateškog značaja proglasila pet fabrika, uključujući Zastava oružje. Sledio je oporavak, država je ulagala u kompaniju. Ilić dodaje da je kompanija usmerena na izvoz i da najviše izvozi u Sjedinjene Američke Države (SAD) i da je brend Zastava oružja svetski poznat. „Naše puške i mitraljezi jako su kompleksni proizvodi. Srbija retko kad može tako što ponuditi svetu“, dodaje. Zakonodavstvo predviđa smanjenje državnog udela u kompaniji na nivo do 49 odsto, što bi se uskoro moglo dogoditi.
Bosna i Hercegovina: Teško je preživeti bez neizmerne želje za opstankom
Na popisu najvećih i najstarijih nema kompanija iz Bosne i Hercegovine (BiH). Iako smo i tamo pronašli stogodišnjake, oni su uglavnom manji i ne postižu sto miliona evra prihoda, što je prag za uvrštavanje na listu. Novinarka iz sarajevske redakcije Bloomberg Adrije Mirela Haskić-Suša našla je 15 kompanija sa stogodišnjom tradicijom, među kojima su proizvođači mineralne vode Sarajevski kiseljak, Sarajevska pivara, odnosno Banjalučka pivara, vinar Carski vinogradi, proizvođač soli Solana iz Tuzle, pekarska firma Klas, proizvođač mleka i mlečnih prerađevina Mlekara Livno itd.
Iako je istorija BiH pre 1990. godine raznovrsna, verovatno je najsvežije sećanje na rat nakon osamostaljenja od 1992. do 1995. godine. Rat je uzeo više od sto hiljada života, uništio brojne objekte i infrastrukturu. Privreda za vreme rata praktično nije postojalo.
Za kompanije u BiH, raspad Jugoslavije i rat koji je sledilo bili su jedno od najtežih perioda u istorija. Sve veze sa dugotrajnim partnerima iz tadašnje zajedničke države bile su prekinute, zaustavljen je razvoj, infrastruktura kompanija i njihova okolina bile su gotovo potpuno uništene. Kompanije pričaju o junaštvu, zajedništvu i saradnji.
Sarajevska pivara usprkos ratu nije prestala da radi, iako je proizvodnja bila simbolična – samo tri posto prethodne proizvodnje. „Sarajlijama je to bio jedini izvor pitke vode u gradu pod opsadom“, kaže Elvir Husejnović, rukovodilac marketinga Sarajevske pivare. Pivaru je tada vodio Hilma Selimović, koji ju je spasao od krize 1980-ih i do 1991. unapredio te joj trostruko povećao proizvodnju.
Sarajlije su za vreme rata svaki dan ispred pivare čekali u redu za vodu. Zaposleni pivare su osim toga građane svaki dan snabdevali vodom na 21 lokaciji širom grada i brinuli su se za bolnice, javne kuhinje i druga preduzeća koja su u to vreme radila. Odmah na početku rata sklonili su zalihe slada, hmelja i amonijaka, a proizvodnja se nastavila zahvaljujući generatorima jer je grad ostao bez struje. Kad je ponestalo sirovina, prvi su put počeli proizvoditi pirinčano pivo. Proizvodnja nije prekinuta, iako je pivaru pogodilo oko 350 projektila različitih kalibara.
I Klas je bio ključan za snabdevanje Sarajeva tokom rata, priseća se penzionisani radnik Alija Šabanković, koji opisuje kako se Klas borio kroz celu svoju istoriju. Tamo je radio 50 godina, od studentskih dana, napredovao je do skladištara, na kraju i do direktora. „Voleli smo firmu u kojoj smo radili“, kaže Šabanović koji je iskustva iz kompanije i ljubav prema njoj sažeo u monografiji 115 godina bosanskohercegovačke prehrambene industrije Klas d.d. Sarajevo – kratka historija mlinarstva i pekarstva u BiH, izdatoj 2017. godine.
Jedan od najtežih udaraca Klas je doživeo u oktobru 1992. godine, kad su četiri tenkovske granate pogodile mlin, srce kompanije – pogođen je prostor ispod armiranobetonske ploče nad silosom za brašno. Mlin je bio zaustavljen, oprema uništena. „Onda je započela obnova mlina, u čemu su učestvovali brojni stručnjaci, bilo je mnogo improvizacije, a mlin je pokrenut nakon malo više od pola godine, što je u ratnim uslovima bio veliki uspeh“, priseća se Šabanović.
Period rata bio je i period inovativnosti zaposlenih jer su u četiri ratne godine improvizacijama uspeli održati proizvodnju. Nedostatak vode su u Klasu rešavali redovnom noćnom dostavom cisterni iz Sarajevske pivare. Kad je ponestalo pekarskog kvasca, Sarajevska pivara proizvodila bi pivski kvasac za proizvodnju hleba. Poteškoće s nedostatkom električne energije u Klasu rešavali su preuzimanjem agregata drugih sarajevskih kompanija, ali loše i nekvalitetno gorivo uzrokovalo je neprestane zastoje u njihovom radu, što je otežavalo proizvodnju.
Dok su spomenute fabrike radile tokom čitavog rata, Sarajevski kiseljak se 1993. godine morao potpuno zaustaviti. Njihova je istorija započela kad je jugoslovenska monarhija mesto Kiseljak odlučila pretvoriti u nacionalnu bolnicu, gde ljudi mogu doći da uživaju u mineralnoj vodi jer su verovali da ima blagotvorna dejstva.
Rat je za sobom ostavio i uništene poslovne objekte, firma je ostala bez sirovina, s ukradenim kamionima, izgubljenom ambalažom i neplaćenim potraživanjima, navode u kompaniji. U Sarajevskom kiseljaku su krajem rata procenili da je kompaniji uzrokovano oko 8,5 miliona nemačkih maraka (4,5 miliona evra) štete, a u Sarajevskoj pivari su ratnu štetu procenili na više od 20 miliona dolara (18,7 miliona evra).
Nakon rata je usledilo vreme za obnovu i potragu za stabilnim vlasništvom. Sarajevski kiseljak je u četiri godine uspeo da podigne opseg proizvodnje mineralne vode na predratne nivoe i uvede plastičnu ambalažu. U novembru 1998. hrvatski koncern Agrokor je preko Jamnice postao većinski vlasnik Sarajevskog kiseljaka i počeo da ulaže u razvoj i unapređenje fabrike. Danas je Sarajevski kiseljak deo grupe Fortenova, nastale restrukturiranjem insolventnog hrvatskog prehrambeno-trgovačkog diva Agrokora. U Sarajevskoj pivari tvrde da su u obnovu fabrike uložili približno 43 miliona evra. Privatizacija pivare dogodila se 2001. godine, otkad je firma u većinskom vlasništvu nekadašnjeg direktora Hilme Selimovića.
Slični su se događaji zaređali i u Klasu – celovita rekonstrukcija mlina dovršena je 2002. godine. Iste godine Klas se kotirao na Sarajevskoj berzi. Godine 2014. kupila ga je bosanskohercegovačka grupa AS Group (danas AS Holding), u vlasništvu porodice Hrvić, a sada je vodi predsednik uprave Rusmir Hrvić.
Severna Makedonija: Neiskorišćene prilike
Iako na popisu stogodišnjih velikana nema kompanija iz Severne Makedonije, novinarka i urednica skopske redakcije Bloomberg Adrije Aleksandra Tomić pronašla je nekoliko manjih stogodišnjaka. Spomenimo proizvođača vina Tikveš, pivare Prilepska pivarnica i Pivara Skoplje, fabriku čokolade, vafla i slatkiša Evropa i duvansku fabriku Tutunski kombinat Prilep.
Kompanije su uspele da prežive jer su kroz sve blokade i embargo bile usresređene na makedonsko tržište, smatra Dušan Petreski, nekadašnji predsednik ondašnje Privredne komore Makedonije. Neke su kompanije dobijale i pakete pomoći iz fonda Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koje je, na primer, više puta iskoristila Pivara Skoplje. „Iako je tadašnja zajednička vlada govorila da proizvodnja piva nije prioritet, svejedno smo u nekoliko tranši uspeli dobiti pomoć i fabriku spasti od propasti“, dodaje.
Nakon osamostaljenja 1991. godine, Makedonija je bila jedina država na koju rat prilikom raspada Jugoslavije nije direktno uticao. Ipak, osetili su posledice rata koji je izbio na Kosovu 1998. godine, kad je u Makedoniju izbeglo oko 360 hiljada Albanaca koji su se potom vratili na Kosovo. Albanski nacionalisti tada su zahtevali nezavisnost delova Makedonije s albanskim stanovništvom. Oružani otpor završen je 2001. godine Ohridskim sporazumom. Teškoće je Makedoniji uzrokovala i Grčka, pre svega zbog imena i državnih simbola. Spor se završio tek 2018. godine Prespanskim sporazumom, koji je Makedoniji doneo novo ime Severna Makedonija.
Privredu su pre svega gušili manjak infrastrukture i trgovinske sankcije koje su neposredno uticale i na Jugoslaviju i na Makedoniju, na primer, embargo Grčke.
Ipak, i u Severnoj Makedoniji su plodnu zemlju uspeli iskoristiti za proizvodnju vina – Tikveš postoji još od 1885. godine, kad je u Makedoniji započela organizovana proizvodnja i prodaja vina. O posebnom mestu Tikveša u privrednoj istoriji Jugoslavije govori i Vinski arhiv Tikveš, osnovan na inicijativu Josipa Broza Tita. Tito je verovao da bi trebalo da vinarija proizvodi vina najboljih godišta, po uzoru na svetski poznate proizvođače. Tako danas u vinskim podrumima u Kavdarcima možemo pronaći hiljade vinskih boca najizvrsnijih berbi.
POTPIS POD SLIKOM: „Funkcionalna smo država od 1945. godine, pre toga je Makedonija bila pasivno područje bez perspektive privrednog razvoja. Imali smo kožare, manje mlinove, hidroelektrane…“, navodi Dušan Petreski, nekadašnji predsednik ondašnje Privredne komore Makedonije.
Zašto nema više makedonskih stogodišnjaka? „Funkcionalna smo država od 1945. godine, pre toga je Makedonija bila pasivno područje bez perspektive privrednog razvoja. Imali smo kožare, manje mlinove, hidroelektrane…“, navodi Dušan Petreski, koji je našoj novinarki uručio "Ekonomskiot razvoj na Republika Makedonija – perspektivi, problemi, dilemi", knjigu o privrednom razvoju Makedonije objavljenu 1998. godine. „Lično sam emotivno čitala zbornik koji je i podsetnik na događaje koji su državu gurnuli u oslabljeni privredni razvoj, neiskorišćene prilike i manjak optimizma“, kaže Tomić.
Kad je 1945. sprovedena nacionalizacija, Makedonija je u sklopu središnjeg nacrta dobila paket za primarnu proizvodnju, odnosno makedonska preduzeća proizvodila su primarne proizvode koje su dorađivala preduzeća drugih republika tadašnje zajedničke države. Zato su i mnoge velike kompanije propale, pojašnjava Petreski. Država pre 1918. godine zapravo i nije imala razvijenu industriju, pre svega zato što je Makedonija do 1912. bila deo osmanske države, zapisao je u svojim radovima Borislav Blagoev, prvi glavni sekretar ondašnje Privredne komore Makedonije. Za vreme oba svetska rata postojalo je samo stotinak industrijskih preduzeća, a u ratu je većina zgrada i infrastrukture uništena.
Slovenija: Stogodišnjaci s pogledom izvan granica
Na spisku stogodišnjiih velikana nalazi se 12 kompanija iz Slovenije koje su u 2021. prešle prag od sto miliona evra prihoda. Ukupno smo ih našli više od 20. „Slovenačke kompanije slove za kompanije otvorenije inostranstvu“, kaže profesor Ekonomskog fakulteta u Ljubljani Bogomir Kovač. Opstao je i velik broj brendova, ali ne i kompanija.
Posebno su dugotrajne metalurška i hemijska delatnost. Među stogodišnjim kompanijama iz tih delatnosti su Cinkarna Celje, koja 2023. slavi 150. godišnjicu svog osnivanja, i Impol iz Slovenske Bistrice, koji je od visoke peći i kovačnice iz 1825. postao savremena metalurška kompanija. Proizvođač aluminijuma će za dve godine napuniti 200 godina, iako možda niste ni čuli za ime Impol. Svoje početke u 19. veku beleže i fabrika boja i lakova Helios, trgovac građevinskog materijala Merkur, osnovan 1896. godine kao prodavnica alata, i Pivara Laško, koja je pivo počela vreti 1825. godine. Dugu tradiciju ima i fabrika ribe Riko (slov. Ribniška industrija kovinske opreme), koja je 1881. osnovana kao proizvođač sportske i medicinske opreme pod nazivom JOR (prema imenu osnivača Jakoba Oražma), za vreme Jugoslavije proizvodila je poljoprivrednu mehanizaciju, a od osamostaljenja Slovenije bavi se inženjeringom i modernizacijom proizvodnih procesa. U prvim decenijama 20. veka nastali su i drugi obrti teške industrije, poput Hella Staurnusa, iz 1921. godine, i Uniora, iz 1919. godine, a 1900. se razvila i delatnost osiguranja Zavarovalnicom Triglav. Godine 1905. osnovana je Perutnina Ptuj, 1921. cementara Salonit Anhovo, a dve godine kasnije domžalska fabrika sanitetskog materijala Tosama, koja ove godine slavi svoju stotu godišnjicu.
Privredne poteškoće u nekadašnjoj zajedničkoj državi dovele su do najveće prelomnice u slovenačkoj istoriji – otcepljenja od Jugoslavije. Rat u Sloveniji trajao je deset dana. Kao i u većini preostalih država, slovenačke kompanije su izgubile većinu tržišta i morale su potražiti nova. Zašto je Impol opstao gotovo 200 godina? „Više je razloga. Prvi je prava industrija. Aluminijum je metal koji se kotira na berzi. Iako su u privredi fluktuacije stalne, potrošnja neprestano raste, što pruža pozitivne podsticaje za poslovanje i dobar razvoj kompanija. Takođe je sreće što je prethodnik Impola prvih 130 godina obrađivao bakar i time sakupio mnogo znanja koje su zaposleni kasnije mogli koristiti za obradu aluminijuma i brzo usvajanje novih postupaka. U Impolu je uvek bilo mnogo znanja. Od nas, prvih u Jugoslaviji, učili su svi ostali jugoslovenski prerađivači aluminijuma“, zapisao je u Impolovoj publikaciji metalurg Črtomir Zadravec.
U izradi članka učestvovali su Jan Artiček, Mirela Haskić-Suša, Vanja Popović, Miro Soldić i Aleksandra Tomić.
.webp){kind=icon}
