Balkanski nacionalizam kao kočničar ekonomije?

Istorija se ne događa svuda istovremeno. Za neke makroregione proces oformljenja nacionalnih država, pa i tržišta, završen je već u 19. veku. Te države su nakon par vekova velikih ratova – od Napoleona do Hitlera, uspele da izvuku određene lekcije, čemu samo surovi i otrežnjujući procesi istorije mogu da ih poduče.  

Ove države se nalaze na Zapadu Evrope, kroz velika stradanja, ali i uz velike uspehe u mnogim poljima, uspele da napokon ižive, iz svog krvotoka izbace, ideje izolacionističkog i konfliktnog nacionalizma. Manjinski nacional-populistički politički pokreti, koji se tamo javljaju, predstavljaju upravo ostatke prethodne epohe u kojima su zapadnoevropske države i nacije nastale. U trenucima njihovog nastanka i istorijskom periodu revolucija, ratova i industrijskog razvoja koji je usledio, nacionalizam je imao svoju računicu, bio je u plusu. 

Kada su zapadnoevropske nacionalne države toliko očvrsnule, toliko rasprostrele svoju mrežu uticaja po čitavoj planeti, kada su se na koncu, poput velikih monopolista kojima je kartel ostao van domašaja, čeono sudarile u dva svetska rata, ove su političke konstrukcije razumele da su ostale u dubokom minusu.  

S jedne strane ih je ka integracijama ponukao tehnološki razvoj i izmenjena struktura ekonomije, a sa druge, velike ideje postmodernističkog naravoučenija – sve su pojedinačne nacionalne istorije samo pažljivo konstruisane priče i ništa više od toga. Ono što smatramo prirodno-istorijskim procesom zapravo je bila priča koju smo pričali sami sebi, kako bismo se lakše probijali u ljudožderskom svetu političkog nacionalizma gde je „pojedi ili budi pojeden“ jedino geslo.  

Istorija je služila kao moralna indulgencija, koja je omogućavala evropskim nacijama da jedne druge pokušavaju uništiti u ime izmišljene velike sudbine koju su im preci tobože predali iz antike ili srednjeg veka. 

Iz objašnjenih lekcija velikih ratova rođena je ideja globalne ekonomije, poroznih granica u korist internacionalne slobodne trgovine, udareni su temelji budućih makroregionalnih ekonomskih blokova. Kruženje ekonomije moralo je biti ubrzano do najvećeg broja obrtaja u kvartalu, tome je poslužila ideja pružanja slobode dejstva finansijama, koje su dotle bile ograničene brzinom razvoja realne ekonomije i protivvrednosti u zlatu.

Naposletku se i struktura ekonomije promenila na taj način da je sektor usluga, koga je deo i naučni napredak a ne samo hedonizam, postao važniji od proizvodnog. Zajedno sa novinama u svetu ideja i ekonomije, postepeno se menjaju i zapadna društva, dolaze do saznanja da je njihova istorija bila prepuna rasizma, kolonijalizma, nacionalizma – jednostavnije rečeno – puna konflikata zasnovanih na razlikama bez pokrića.

Nacionalizam je izbačen iz okvira mejnstrima kao, u moralnom smislu, zla, a, u ekonomskom, štetna priča. Tek kada se na Dalekom istoku javlja novi izazivač dominantnog poretka – Kina, Zapad počinje polako da dolazi do zaključka kako je apsolutna otvorenost, kako u političkom, tako i u ekonomskom smislu, potencijalno opasna. Da, tu je razvoj, ali razvoj ne samo Zapada, već i globalni. Da, globalni razvoj je takođe dobar, jer stimuliše i ovaj zapadni, ali svet je veliko mesto sa različitim idejnim sistemima. Dati sistemi ne posmatraju svet kroz ružičaste naočare globalizma, oni ga doživljavaju kao slabost Zapada, na osnovu koga treba prvo obezbediti sebi rast, a zatim se i upustiti u borbu sa samim globalizmom. 

Jugoslovenski nacionalizam 

Dok se paradigme smenjuju, Balkan ostaje zatočen u nedovršenim procesima 19. veka. Borba balkanskih naroda protiv imperija, borba koju je pokretao oslobodilački i blagovremeni nacionalizam, onda kada je na kontu bio u plusu, trebalo je da dovede do ukorenjenja slobodnih balkanskih nacionalnih država, sa njima i nacija.  

Svaki balkanski narod imao je tada u planovima svoj velikonacionalistički projekat. Jugoslovenski je svakako bio najambiciozniji, imao je potencijal da okupi veći deo Balkana pod jednim krovom. Njegovi delovi, međutim, nisu pasovali, kako god da je pokušano sklopiti mozaik. Da je centar Jugoslavije bio u nekoj oazi racionalizma, u nekom izmaštanom Londonu, možda bi balansiranjem, laviranjem, ustupcima i obezbeđivanjem koristi svim njenim delovima, taj projekat i uspeo.

Ipak, njen centar je bio u Beogradu, koji je vekovima bio pod tuđom imperijalnom okupacijom, nedoraslom tako velikom zadatku. Umesto razuma, u beogradskim vladajućim i kulturnim krugovima smenjivali su se u talasima te uzvišene emocije, te nasilni porivi, i jedni i drugi sa neželjenim rezultatima. Bez obzira da li je u datom trenutku Jugoslavija bila romantičarski posmatrana kao obećana zemlja meda i mleka ona nije uspevala da bude ono što je morala biti da bi uspela – a to je račun. Koliko ko dobija za svoj uloženi deo, koliko ko ima odgovornosti za svoj uloženi kapital.  

Razlika između zapadnog i istočnog nacionalizma 

Tu se i krije fundamentalna razlika između zapadnog i istočnog nacionalizma, ovog našeg balkanskog. Nacionalizam je na Zapadu bio isključivo instrument, način da se dođe do bogatstva, moći i uticaja. Naravno, ni hladni Zapad nije imun na snove koji se vrlo lako pretvore u pakao. Nemački nacionalni romantizam porodio je Hitlera i umalo uništio Evropu, pa i Zapad. Na drugoj strani kontinenta, nenaviknutoj da razmišlja jasno i prosto kroz interes, gde 2+2 nisu priznata kao 4 jer se taj rezultat nije uklapao u naštimovanu, preko kolena sročenu, istoriju, tamo istorijski procesi nisu mogli teći istom dinamikom kao na Zapadu.  

Na Balkanu se sa pričom izmišljenom u 19. veku dušom sraslo, zbog nje se ubija, a ne živi. Istorija, kao priča, Zapadu je donela bogatstvo, pa i otrežnjenje, Istoku je donela beskrajne plemenske ratove oko toga čija je verzija istorije ponajviše opipljiva. Predoziranost politikom, a zaziranje od ekonomskog načina razmišljanja, zaljubljenost u sopstvene mitove, nevešto namalanu sliku o sebi, umesto pomisli šta se može postići privređivanjem, akumuliranjem kapitala, saradnjom, trgovinom… 

Savremeni balkanski nacionalizam nije ništa drugo do panični beg od odgovornosti. Nezavisnost nije za to da se stavi na zastavu, uklopi u himnu ili da se utaba povrh tuđih masovnih grobnica, nezavisnost je izgradnja i vođenje političkog i ekonomskog sistema, prihvatanje i profita i troška. Balkanski nacionalizam je prebacivanje ekonomske odgovornosti na Zapad, dok se na Balkanu kao glavni proizvod kotiraju isključivo politički sukobi.

Kad združena korupcija i nemar zakucaju na vrata, kriv je Brisel, a osvetiti mu se treba preko komšije – Zagreba, Beograda, Sarajeva. Nacionalizam sprečava Balkan da uvidi svoju korist u aktuelnom globalnom ekonomskom sistemu i da je maksimalno ostvari, ostalo su ukrasi, lek protiv depresije.