Dobre godine drastično menjaju vaš portfolio - zašto je rebalans ključna odluka u 2026.

Većina investitora je u 2025. godini imala osećaj da je uradila pravu stvar. Tržište je raslo, portfoliji su ojačali, a brojke na izvodima deluju ohrabrujuće. Međutim, ispod površine  se krije problem koji se retko pominje dok sve ide naviše. Portfoliji danas često više ne nose rizik koji su investitori svesno izabrali, već onaj koji im je tržište tiho nametnulo. Upravo u tome leži paradoks dobrih godina, one ne samo da povećavaju vrednost portfolija, već ga često i transformišu u nešto što investitor nikada nije nameravao da poseduje.

U okruženju povišenih valuacija, usporavanja globalnog rasta i sve manje tolerancije tržišta na razočaranja, prostor za grešku postaje znatno uži. Kako kretanje tržišta niko ne može pouzdano da predvidi, nema racionalnog razloga preuzimati nivo rizika koji nije u skladu sa investicionim profilom. Neizvesnost ostaje konstanta koju investitor ne može eliminisati, ali može kontrolisati način na koji joj je izložen - kroz jasnu strategiju, pravilnu diversifikaciju i rebalansiranje kao obavezno održavanje portfolija, koje obezbeđuje da on funkcioniše u skladu sa dugoročnim ciljevima, bez obzira na spoljne šokove.

Kako portfolio "odluta" bez ijedne odluke investitora

Za početak uzmimo portfolio koji je bio postavljen u odnosu 60/40 između akcija i zlata, dizajniranom da ponudi ravnotežu između rasta i stabilnosti. Kako je zlato zabeležilo snažan rast u odnosu na akcije sa američkog tržišta, taj balans se postepeno pomerao. Konkretno, S&P 500 je tokom godine ostvario rast od oko 17,9 odsto, dok je zlato  imalo znatno impresivniji prinos od oko 65 odsto. Ovakva razlika u performansama dovela je do toga da portfolio koji je započeo godinu sa 60 odsto u akcijama i 40 odsto u zlatu završi blizu odnosa 52/48. Bez ijedne transakcije, bez nove odluke i bez svesnog preuzimanja dodatnog rizika, struktura portfolija se promenila. Investitor danas poseduje znatno pasivniji portfolio nego što je planirao, iako mu se intuitivno čini da je "samo tržište radilo svoje".

Bloomberg

 

Ono što dodatno komplikuje ovu sliku jeste struktura rasta samog tržišta akcija. Poslednji ciklus rasta u SAD nije bio rezultat široke ekonomske snage, već pre svega koncentracije kapitala u nekoliko najvećih kompanija poznatih kao "sedam veličanstvenih". Disproporcionalno veliki deo ukupnog prinosa indeksa generisan je u uskom krugu mega-kap akcija, dok je veliki deo tržišta ostao po strani. To znači da i onaj deo portfolija koji je ostao izložen akcijama nije nužno bio ravnomerno diverzifikovan, već je postajao sve zavisniji od ishoda poslovanja nekolicine kompanija. Takav koncentracioni rizik ne deluje opasno dok cene rastu, ali se akumulira tiho i postaje vidljiv tek u trenutku kada se tržišni trend okrene.

Lažni osećaj sigurnosti nakon snažne godine

Problem sa ovakvim pomeranjem nije u većoj volatilnosti, već u promeni karaktera portfolija koja prolazi neprimećeno. Portfolijo koji izgleda stabilno i uspešno nakon dobre godine zapravo je postao drugačiji od onoga što je investitor prvobitno želeo da drži. U ovom slučaju, snažan rast zlata iako je reč o tradicionalnoj sigurnoj luci, doveo je do toga da defanzivni deo portfolija preuzme znatno veći udeo nego što je planirano, menjajući ravnotežu između rasta i očuvanja kapitala. Ako investitor ne izvrši rebalans, u 2026. godinu ulazi sa portfolijom koji više nije optimizovan za dugoročni rast, već je nenamerno postao pasivniji i skloniji propuštanju prilika u fazama kada rizična aktiva ponovo preuzima inicijativu.

Upravljanje rizikom ne znači samo zaštitu od padova, već i kontrolu nad time kakav rizik nosimo i zašto. Portfolijo koji je previše nagnut ka sigurnoj imovini može delovati psihološki komforno, ali dugoročno nosi sopstveni rizik - rizik oportunitetnog troška. U okruženju povećane neizvesnosti, investitori su skloni da se emocionalno vežu za aktivu koja je "radila posao" u prethodnoj godini, što ih može navesti na pogrešne odluke u trenutku promene tržišnog režima. Zato investiranje mora ostati proces zasnovan na pravilima, a ne na utisku sigurnosti koji stvara prošli prinos. Ulazak u 2026. sa "novim", nenamernim portfolijom znači oslanjanje na inerciju tržišta, a ne na strategiju, a dugoročni rezultati se ne grade na tome šta je juče funkcionisalo, već na disciplini i prilagođavanju.

Rebalansiranje kao povratak kontrole, a ne pokušaj tempiranja tržišta

Rebalansiranje nije pokušaj da se pogodi vrh tržišta niti signal da sledi pad. To je tehnička, ali duboko strateška odluka da se portfolio vrati u okvir koji odgovara investitorovim ciljevima i toleranciji na rizik. Prodajom dela onoga što je najviše poraslo i preusmeravanjem kapitala ka stabilnijim ili zapostavljenim segmentima, investitor zaključava disciplinu, a ne prinos, međutim jako bitna stavka u samom procesu jeste porez. Jedan od alata koji se često koristi u tom procesu za optimizaciju poreza jeste tax-loss harvesting, odnosno prodaja pozicija koje su u gubitku kako bi se neutralisali ostvareni dobici i smanjilo poresko opterećenje. Ipak, ova strategija zahteva oprez, jer prodaja kvalitetne akcije koja je privremeno korigovala može dugoročno biti skuplja greška od plaćenog poreza. Suština rebalansa nije u optimizaciji poreza po svaku cenu, već u vraćanju strukture portfolija u željeni okvir.

Zašto rebalans u 2026. nije defanzivan potez

Ono što rebalansiranje u 2026. čini posebno zanimljivim jeste činjenica da ono ne mora biti defanzivno. Naprotiv, ono omogućava smanjenje sistemskog rizika. Investiranje isključivo u jedno tržište, poput SAD, znači preuzimanje rizika koji pogađa ceo sistem i ne može se eliminisati klasičnom diversifikacijom unutar istog tržišta. Recesija, regulatorni šok ili makroekonomski poremećaj pogađaju gotovo sve kompanije u jednoj zemlji. Ako već diverzifikujemo da bismo smanjili nesistemski rizik između kompanija i sektora, logičan korak je da isto učinimo i između država i kontinenata, čime se umanjuje zavisnost portfolija od jednog ekonomskog sistema.

Evropa, Kina i tržišta u razvoju kao protivteža SAD-u

Evropa, a posebno njen value segment, danas nudi kombinaciju nižih valuacija i veće izloženosti realnom ekonomskom ciklusu. Takva struktura portfolija deluje nezanimljivo u fazama tržišne euforije, ali postaje izuzetno vredna kada investitori ponovo traže stabilne novčane tokove i predvidivost zarada. Sličan asimetričan potencijal nudi i kinesko tržište, koje se i dalje trguje na istorijski niskim valuacijama nakon dugog perioda pritisaka, dok pojedine kompanije poseduju snažan dugoročni potencijal koji još nije u potpunosti reflektovan u cenama. Tržišta u razvoju, posebno u Aziji, dodatno doprinose diverzifikaciji kroz drugačiju dinamiku rasta i povoljne demografske trendove.

 

 

Povratak kontrole i smanjenje zavisnosti od Amerike

Suština rebalansiranja je jednostavna - vraćanje izbora investitoru. Umesto pasivnog preuzimanja sve veće izloženosti jednom tržištu i jednom scenariju, rebalans omogućava svesno redefinisanje rizika i uspostavljanje ravnoteže između rasta i stabilnosti. U okruženju u kojem američko tržište nosi sve veću koncentraciju rizika, ključna poruka ovog ciklusa je jasna - diversifikovati se smanjujući zavisnost od jednog tržišta poput SAD-a i izgraditi portfolio koji je otporniji na promenu režima.

Rebalansiranje u 2026. godini nije korekcija greške, već strateška optimizacija portfolija za narednu fazu tržišta. Investitorima koji se drže sopstvene strategije ono omogućava da očuvaju solventnost i fleksibilnost i da budu spremni za prilike onda kada se većina drugih bavi saniranjem štete.