Euforija koja je prebrzo naplaćena - šta investitori mogu da nauče iz IPO-a Figme?

Na tržištu kapitala postoje trenuci kada racionalna analiza ustupi mesto kolektivnom uzbuđenju. Kada investitori više ne razmišljaju o tome da li je akcija već preskupa, već gledaju samo u smeru koliko još može da poraste. IPO kompanije za dizajn softverskih proizvoda Figma bio je upravo jedan od tih trenutaka - sjajan primer kako se euforija rađa, širi i na kraju brutalno sudari sa realnošću.

Cena od 33 dolara, po kojoj je akcija ponuđena na dan IPO-a, već je bila pozicionirana u gornjem rasponu procena. Međutim, u samo jednom danu trgovanja, akcija je dostigla nivo od oko 115 dolara. Taj skok nije bio znak naglog poboljšanja poslovanja, niti rezultat iznenadnih novih informacija, već jasan znak da je tržište odlučilo da Figmi odmah dodeli status "sledeće velike priče".

I tu je napravljena prva, ključna greška.

IPO euforija ne potvrđuje kvalitet, ona unapred računa budućnost

Skok sa 33 na 115 dolara nije govorio o tome da je kompanija u jednom danu ostvarila revolucionarne pomake koji bi opravdali valuaciju tri puta višu od inicijalne cene. On govori da su investitori unapred ukalkulisali godine savršenog rasta, savršene monetizacije i savršene profitabilnosti, i to bez dovoljno čvrstih dokaza da će se takav scenario zaista ostvariti.

U tom trenutku, Figma prestaje da bude softverska kompanija sa snažnim proizvodom i postaje akcija od koje se očekuje da svaki naredni kvartal mora biti impresivan, a ne samo dobar. To je pozicija u kojoj i mnogo veće i zrelije kompanije često posrću.

Ključni problem koji je doveo do kraha cene akcije od čak 80 odsto u odnosu na najviši vrh leži u činjenici da je finansijska slika Figme neposredno pred IPO već počela da se pogoršava. Ta tendencija se potom potvrdila i u narednim kvartalnim izveštajima, što ni na koji način nije moglo da podrži nivo euforije koji je tržište projektovalo u samo jednom danu trgovanja.

Brojke su već tada upozoravale, ali ih niko nije slušao

Dok je tržište agresivno kupovalo akcije Figme, ključni pokazatelji poslovanja počeli su da šalju suptilne, ali važne signale da nije sve onako sjajno kako je izgledalo na prvi pogled. Indikatori koji bi trebalo prvi da potvrde snagu i dinamiku rasta kompanije počeli su da posustaju.

Iako su prihodi i dalje rasli, rast je tokom 2025. godine postajao sve slabiji, pri čemu se stopa rasta smanjivala iz kvartala u kvartal. Istovremeno, EBITDA i neto dobit prešli su u negativnu zonu, dok je slobodan novčani tok počeo da opada.

Takva slika ukazuje na kompaniju koja se i dalje nalazi u relativno ranoj fazi životnog ciklusa i koja se intenzivno bori da očuva poziciju na tržištu, ali nipošto ne liči na kompaniju koja ulazi u fazu euforije sa cenom akcije višestruko iznad realne vrednosti. Da bi takva valuacija bila opravdana, rezultati su morali biti daleko snažniji i stabilniji, što je u datom trenutku bilo gotovo nemoguće, upravo zato što je akcija već bila previše precenjena da bi mogla dodatno da iznenadi tržište i opravda euforiju.

U periodima euforije, finansijski podaci i realna vrednost kompanije često se potiskuju u drugi plan pod naletom uzbuđenja oko budućih perspektiva. Tržište, iako ne voli neizvesnost, svesno stavlja nepredvidivu budućnost u fokus, dok realnu vrednost sklanja sa strane. Rezultat je rast cena akcija i valuacija koje ne ostavljaju prostor za grešku jer preduzeće tada ne sme sebi da dozvoli ni najmanji propust.

Tržište ne prašta kada očekivanja pobegnu ispred realnosti

Čak i kompanije koje ostvaruju snažne i stabilne rezultate redovno doživljavaju pad cena akcija nakon kvartalnih izveštaja koji su "samo" u skladu sa očekivanjima. Razlog je jednostavan: tržište kod euforičnih akcija ne nagrađuje dobre rezultate, nego isključivo nadmašivanje već preuveličanih očekivanja.

U praksi, takva očekivanja često se graniče sa nemogućim, jer su investitori nestrpljivi i žele da u sadašnjem trenutku realizuju dobitke koji bi, u realnim uslovima, trebalo da se materijalizuju tek kroz nekoliko godina.

Bloomberg

 

Razlika između Figme i tehnoloških giganata je suštinska. Giganti raspolažu finansijskom dubinom, profitabilnošću i stabilnim novčanim tokovima koji im omogućavaju da izdrže takav pritisak. Figma tu amortizaciju nije imala. Kada su prvi javni rezultati pokazali da rast i profitabilnost ne prate nivo očekivanja koji je tržište samo sebi nametnulo, korekcija cene bila je neizbežna.

Pad cene nije predstavljao gubitak vere u proizvod i njegovu tržišnu upotrebu, već gubitak vere u cenu po kojoj je ta priča bila kupljena.

Euforija je najskuplja kada se zameni za analizu

IPO Figme nije priča o lošoj kompaniji. To je priča o loše tempiranim očekivanjima. Tržište je u jednom danu dodelilo valuaciju koja zahteva gotovo savršenu budućnost, a zatim se iznenadilo kada se ispostavilo da realnost ide sporijim i znatno komplikovanijim putem.

Za investitore, lekcija je jasna i univerzalna. Dugoročno, najotpornije investicije nisu one sa najglasnijom pričom, već one koje stoje na zdravim finansijskim temeljima - stabilnom i održivom rastu prihoda, jasnom putu ka profitabilnosti i novčanim tokovima koji potvrđuju kvalitet poslovnog modela. Euforija može brzo da podigne cenu akcije, ali isto tako brzo može i da nestane, ostavljajući investitore izložene naglim i bolnim korekcijama.

Ulaganje vođeno isključivo pričom i kolektivnim uzbuđenjem često zanemaruje ono što je na tržištu kapitala presudno: odnos između rizika i realno ostvarivog potencijala. Kada se fokus pomeri sa brojki na narativ, svaka promena očekivanja može u kratkom roku potpuno promeniti investicionu tezu.

Zato se kroz istoriju tržišta kapitala stalno potvrđuje isto pravilo: najopasniji trenutak za ulaganje nije kada je rizik očigledan, već kada izgleda da ga uopšte nema.