Imate milijarde, ali ih ne smete potrošiti - ko danas kontroliše novac u evropskom fudbalu?

Milijarder može da kupi fudbalski klub, izgradi mu stadion i trening-centar i napravi globalnu komercijalnu mrežu, ali kada poželi da nekoliko stotina miliona evra svog kapitala pretvori u novi tim, stvari postaju znatno komplikovanije. Evropski fudbal ušao je u period u kojem prihodi kluba sve više određuju njegovu potrošnju.

 

Premier liga od ove sezone ima novi sistem, UEFA je potpuno uvela ograničenje troškova ekipe na 70 odsto, Španija svakom klubu određuje individualni plafon, Francuska regulatoru daje mogućnost direktnog ograničavanja plata i transfera, dok Nemačka i dalje stavlja veći naglasak na solventnost klubova.

Rezultat je tržište na kojem Manchester United, Barcelona, Bayern, Juventus i Paris Saint-Germain mogu istog dana da pregovaraju sa istim igračem, ali njihovu sposobnost da zaključe posao određuju različita domaća pravila. Ako igraju Ligu šampiona, Ligu Evropa ili Ligu konferencija, preko tih pravila dolazi i UEFA sistem.

Za razumevanje današnjih transfera zato više nije dovoljno znati koliko je vlasnik bogat. Važnije je koliko klub zarađuje, koliko troši na plate, koliku amortizaciju nosi iz prethodnih transfera i kakav računovodstveni rezultat ostvaruje prodajom igrača.

Premier liga je upravo promenila sistem

Najveća promena dogodila se u Engleskoj. Premier liga je od početka sezone 2026/27. ukinula Profitability and Sustainability Rules, poznatije kao PSR, i prešla na Squad Cost Ratio i Sustainability and Systemic Resilience. Osnovni SCR prag dopušta klubu da na igrače i glavnog trenera troši do 85 odsto fudbalskih prihoda i rezultata ostvarenog trgovinom igračima. U obračun ulaze plate, provizije agenata, kao i amortizacija i umanjenje vrednosti transfera. Liga istovremeno prati likvidnost, obrtni kapital i stanje bilansa.

Premier liga je ostavila i prostor za privremeno prekoračenje osnovnog praga. Početni maksimalni takozvani Red Threshold može da dostigne 115 odsto, ali se taj prostor smanjuje kada klub koristi prekoračenje. Prelazak krajnje granice može da dovede do oduzimanja bodova.

Logika je zanimljiva i zbog konkurencije. Engleski klub koji ne igra evropska takmičenja mora da poštuje domaći prag od 85 odsto. Onaj koji igra Evropu istovremeno ulazi pod stroži UEFA režim od 70 odsto. Premier liga otvoreno navodi da dodatnih 15 procentnih poena klubovima izvan Evrope treba da ostavi više prostora da pokušaju da sustignu etablirane evropske učesnike.

Depositphotos

Istovremeno traje proces koji pripada prethodnoj regulatornoj eri. Manchester City još čeka odluku o 115 navodnih kršenja finansijskih pravila za koja ga je Premier liga optužila 2023. godine. Izvršni direktor lige Richard Masters priznao je u avgustu da postupak traje duže nego što se očekivalo. City optužbe osporava.

UEFA postavlja zajednički plafon

UEFA Squad Cost Rule sada je potpuno spušten na 70 odsto. U računicu ulaze troškovi relevantnih igrača i osoblja, amortizacija transfera, troškovi pozajmica, kao i naknade agentima i posrednicima. Na drugoj strani formule nalaze se prilagođeni operativni prihodi i rezultat transfernog poslovanja.

Uz to postoji football earnings rule, koji posmatra finansijski rezultat kroz trogodišnji period. Osnovno dopušteno odstupanje iznosi pet miliona evra, a uz odgovarajuće vlasničke doprinose i kapital može da se poveća do 60 miliona evra. Finansijski zdravi klubovi koji ispunjavaju dodatne kriterijume mogu da dobiju još prostora.

Ta pravila već proizvode vrlo konkretne posledice. UEFA je krajem juna utvrdila da Newcastle i Juventus, uz još četiri kluba, među kojima je i Partizan, nisu zadovoljili football earnings rule. Newcastle je potpisao trogodišnji settlement agreement uz ukupnu kaznu od 10 miliona evra, od čega je sedam miliona uslovno, dok je Juventus dobio ukupnu kaznu od 20 miliona evra.

Još duža lista pala je na testu troška ekipe. Aston Villa, Chelsea, Newcastle, Nottingham Forest, Nice, Strasbourg, AEK, Fiorentina i Fenerbahçe imali su squad cost ratio iznad 70 odsto. Aston Villa je dobila kaznu od 22,5 miliona evra, Strasbourg 25 miliona, a oba kluba suočena su i sa ograničenjima registracije novih igrača za UEFA takmičenja ove sezone.

Tu se najbolje vidi koliko se promenila ekonomija vlasništva nad klubom. Newcastle može da ima izuzetno snažnog vlasnika, ali kapital vlasnika sam po sebi više ne otvara neograničen transferni prostor. Klub mora da izgradi prihode koji mogu da podrže veličinu njegovog tima.

Barcelona živi po sasvim drugom modelu

Španija finansijsku kontrolu sprovodi ranije. La Liga svakom klubu određuje individualni Límite de Coste de Plantilla Deportiva, odnosno maksimalni iznos koji može da potroši na sportski kadar. U račun ulaze fiksne i varijabilne plate, socijalni doprinosi, bonusi, troškovi transfera, agentske provizije i amortizacija.

Klub predlaže svoj limit kroz budžet, a La Liga ga odobrava ili koriguje prema proceni finansijske održivosti. Zbog toga špansko tržište često proizvodi situacije koje su navijačima teško razumljive: klub može da postigne dogovor sa igračem, ali još mora da ima finansijski prostor za njegovu registraciju.

Barcelona je poslednjih godina postala globalno najpoznatiji primer tog sistema. Svaki novi transfer, produženje ugovora ili prodaja igrača može da promeni prostor koji klub ima za registraciju ostatka ekipe.

La Liga je za sezonu 2026/27. sistem dodatno prilagodila i, između ostalog, omogućila klubovima da pod određenim uslovima produže ugovor jednom igraču čak i kada nemaju dovoljno raspoloživog finansijskog prostora.

Italija se približila limitu UEFA 

Italija je ove sezone napravila važan korak u sličnom pravcu. Za klubove Serije A indikator Costo del Lavoro Allargato u odnosu na prihode spušten je sa 0,8 u sezoni 2025/26. na 0,7 od sezone 2026/27. Drugim rečima, prošireni troškovi rada povezani sa sportskim kadrom sada su vezani za prag od 70 odsto prihoda.

Taj indikator deo je sistema kojim FIGC procenjuje da li klub može slobodno da registruje igrače. Italijanski model zato sve više povezuje transfernu slobodu sa postojećom finansijskom bazom kluba.

Istovremeno, Juventus pokazuje kako se domaći i evropski regulatorni sistemi mogu preklapati. Klub je ovog leta završio pod novim UEFA settlement agreementom zbog kršenja pravila o finansijskom rezultatu, što će uticati na njegov finansijski prostor i registraciju igrača u evropskim takmičenjima.

Francuzi mogu direktno da zakoče transfere

Francuska dugo ima jedan od najstrožih sistema finansijskog nadzora u Evropi. Direction Nationale du Contrôle de Gestion, poznatiji kao DNCG, svake godine pregleda finansije profesionalnih klubova i može da reaguje pre nego što problem preraste u insolventnost. Regulator može da ograniči masu plata, transferne naknade i registraciju igrača, a u najtežim slučajevima i administrativno da premesti klub u niži rang.

Koliko su ta ovlašćenja konkretna, pokazalo se u junu ove godine. Lyonu je ograničena masa plata, Marseilleu i masa plata i transferne naknade, a sličnu restrikciju na plate dobio je i Monaco.

Depositphotos

Francuski model zbog toga ostavlja znatno više prostora regulatoru da procenjuje situaciju pojedinačnog kluba. DNCG gleda budžete i finansijsku održivost kluba i može da mu postavi posebne uslove za nastavak poslovanja.

Nemačka i dalje gleda može li klub da plati račune

Bundesliga ima drugačiju tradiciju. DFL kroz godišnji proces licenciranja proverava ekonomsku sposobnost klubova prve i druge lige. Klubovi moraju da dostave bilanse, budžete, projekcije i podatke o obavezama, kao i da pokažu da mogu uredno da izvršavaju obaveze prema igračima, zaposlenima i poslovnim partnerima.

Nemački domaći sistem nema univerzalni plafon troška ekipe poput UEFA ili novog modela Premijer lige. Finansijska disciplina više se gradi kroz licenciranje, kapitalnu bazu i dokazivanje sposobnosti normalnog poslovanja tokom sezone.

Bayern, Borussia Dortmund ili Bayer Leverkusen zbog toga na domaćem tržištu prolaze nemačku proveru održivosti, dok nastupom u evropskim takmičenjima dolaze pod limit UEFA od 70 odsto.

Isto tržište, različita pravila

Sve to stvara neobičnu strukturu evropskog fudbala. Klubovi posluju na gotovo jedinstvenom tržištu igrača, agenata, medijskih prava i sponzorstava, ali njihovu potrošnju kontroliše nekoliko različitih regulatornih režima.

Transfer od 100 miliona evra zato nema isti finansijski efekat za svaki klub. Naknada se u računovodstvu uglavnom raspoređuje kroz trajanje ugovora igrača, na nju dolaze plata, agentske naknade i postojeći troškovi ekipe, dok prodaja drugog igrača može momentalno da proizvede veliki računovodstveni profit.

Zato klubovi sve češće razmišljaju o transfernom tržištu kao o upravljanju bilansom. Igrači iz sopstvene akademije imaju posebnu vrednost jer je njihova knjigovodstvena vrednost obično vrlo mala, pa veliki deo prodajne cene može odmah da završi kao profit. Veliki komercijalni ugovor može da otvori dodatni prostor za ekipu, ali regulator može da proverava da li njegova vrednost odgovara tržišnim uslovima.

Posledica se već vidi na tržištu. Bogatstvo vlasnika ostaje velika prednost, ali sposobnost kluba da generiše prihod postaje ključna valuta evropskog fudbala.

Real Madrid, Bayern ili Manchester United decenijama su gradili stadione, globalnu publiku, sponzorske ugovore i komercijalne prihode. Novi kapital može da pokuša da ubrza taj proces, ali ga regulatorna pravila sprečavaju da ceo jaz zatvori samo transfernom potrošnjom.

Upravo zbog toga će rasprava o finansijskom fer-pleju verovatno sve više dobijati političku dimenziju. Regulatori žele stabilnije klubove i manje finansijskih avantura koje završavaju dugovima i krizama. Ambiciozni vlasnici i klubovi koji pokušavaju da uđu među elitu vide sistem koji najvećima daje prednost proporcionalnu prihodima koje već imaju.

Evropski fudbal tako ulazi u novu fazu borbe za konkurentnost. Novac je i dalje presudan. Pitanje koje će sve češće odlučivati o ishodu glasi: koliko tog novca regulator dopušta da se pretvori u kvalitet ekipe?