Italijanski modni dizajner Giorgio Armani, koji je preminuo u svom domu u Milanu u 91. godini prošlog četvrtka, bio je ono što Francuzi nazivaju un grand monsieur - veliki gospodin. Da, vodio je multinacionalnu korporaciju vrednu više milijardi dolara, koja je obuhvatala modu od farmerki do visoke mode, nameštaj, hotele, restorane, kozmetiku, čak i cveće. Imao je i mnoštvo prelepih kuća na prelepim mestima, poput Sen Tropea, gde je uvek boravio u julu, i italijanskog ostrva Pantelleria, gde bi odlazio u avgustu, kao i superjahtu Main od 65 metara, kojom je krstario Mediteranom.
Ali njegova veličina bila je daleko veća od moći i bogatstva. Gospodin Armani (uvek je bio Mr. Armani) uživao je nivo poštovanja, pa čak i strahopoštovanja, retko viđenog u svetu biznisa. Za razliku od mnogih svojih kolega, gospodin Armani nije ulivao strah svojim podređenima, niti se ponašao kao diva. Nosio je u sebi tihu, meditativnu rezervisanost, u životu i u poslu. Bio je zen majstor mode.
"Pre Giorgia, nikada nije postojala italijanska modna industrija. Postojala je industrija tkanina", rekla mi je manekenka Lauren Hutton. Foto: Bloomberg
Takva posvećenost značila je da je očekivao od svih u svom okruženju, bilo da su to njegovi asistenti u studiju ili L’Oréalovi direktori marketinga koji su se bavili Armani kozmetikom i parfemima, da uvek daju svoj apsolutni maksimum. U Armaniju nikada nije bilo opuštanja. Vodio je primerom, sa radnom etikom i dizajnerskom strogoćom bez premca u industriji. Imao je jedinstvenu viziju lepote - hladnu eleganciju, sa najčistijim linijama i u najfinijim materijalima.
Jednostavnost je gospodin Armani nosio u oku još od detinjstva. Kao dečak u industrijskom severnom gradu Pjačenci, savetovao bi majku da buketi na trpezarijskom stolu budu što jednostavniji. Ideju opuštenog luksuza razvio je kasnih šezdesetih, dok je radio kao asistent za mušku modu kod italijanskog dizajnera Nina Cerrutija, kada je počeo da opušta strukturu odela.
Taj izgled, ležeran, a opet kontrolisano šik, promovisao je glumac Richard Gere u filmu Američki žigolo. Postao je Armani potpis, za muškarce i za žene, i provlačio se sve do njegove poslednje kolekcije, za liniju visoke mode Privé, sa ukrašenim haljinama i baršunastim smokingom za žene, koju je prikazao u julu u svom novom pariskom sedištu.
Jedna mlada žena iz Dubaija, koja je sa majkom sedela u prvom redu i kupovala garderobu za svoje venčanje, rekla mi je da je na pisti videla mnogo toga što želi da proba već sutradan.
Luksuzni dekonstrukcionista, stvarao je odela i košulje od mekih materijala i u prigušenim tonovima. Foto: Giuliano Berti/Bloomberg
Gospodin Armani je na kraju napustio Cerrutija, a on i njegov tadašnji partner Sergio Galeotti odlučili su da otvore sopstvenu modnu kuću. Armani, koji je tada imao 40 godina, vodio je dizajnerski studio, a Galeotti je upravljao poslovanjem. Prodali su svoju VW "bubu" da bi obezbedili početni kapital. "Dao mi je samopouzdanje", rekao mi je gospodin Armani o svom životnom i poslovnom partneru kada sam 2001. pisala njegov profil. "Imao je mnogo više hrabrosti od mene. Bio sam deset godina stariji. Proživeo sam rat. On je bio mlad čovek, s novcem, bez problema."
To je bilo vreme kada se Milano razvijao od industrijskog centra i tekstilnog čvorišta u modnu prestonicu. ("Pre Giorgia, nikada nije postojala italijanska modna industrija. Postojala je industrija tkanina", rekla mi je manekenka Lauren Hutton 2001.) I drugi dizajneri tada su pokretali svoje brendove, naročito Gianni Versace i Gianfranco Ferre. Trojica su predstavljala tri stuba stila: Versace je bio maksimalista; Ferre, školovani arhitekta, stvarao je strogo konstruisanu odeću; a Armani je bio luksuzni dekonstrukcionista, koji je stvarao odela i košulje od mekih materijala i u prigušenim tonovima.
Nezavistan i vredan do samog kraja. Foto: Bloomberg
Godine 1985. Galeotti je preminuo od komplikacija izazvanih AIDS-om. Umesto da zaposli novog izvršnog direktora, gospodin Armani oprobao se u administrativnom vođenju i otkrio da je u tome dobar. Njegova odela postala su izbor holivudskih izvršnih producenata, a kada je početkom devedesetih odlučio da se posveti oblačenju slavnih, kao prvi modni dizajner koji je to učinio, njegova večernja garderoba toliko je dominirala na dodeli Oskara da je događaj dobio nadimak Armani Awards.
Kroz sve uspehe i pažnju, gospodin Armani ostao je tih i povučen. Moglo bi se reći i stidljiv. Kada bi priređivao večere u svom modernom stanu u centru Milana, uređenom nameštajem Armani/Casa i smeštenom odmah pored sedišta firme, obično bi stajao tiho u sredini prostorije i posmatrao svoje slavne goste (Brad Pitt, George Clooney i Cate Blanchett su bili redovni gosti) dok piju ledeno hladan proseko i jedu klasična italijanska jela sa bifea.
"Nije baš moj stil ovo društveno okupljanje", rekao mi je tokom jednog takvog druženja. "Volim da okupljam ljude i da ih gledam kako se lepo provode."
Tokom godina, svi veliki igrači luksuzne industrije pokušavali su da ubede gospodina Armanija da proda kompaniju, a naročito kada je ušao u šezdesete, jer su pretpostavljali da će uskoro u penziju. Kako su samo pogrešili! Saslušao bi njihove ponude, koje su, rekao mi je, vredne milijardi, i priznao da je nekoliko puta bio ozbiljno u iskušenju. Ali uvek bi odgovorio: ne, hvala.
Roberta Armani, Andrea Camerana i Silvana Armani. Naslednici koji će odlučiti šta dalje sa kompanijom. Foto: Bloomberg
Za gospodina Armanija, rad je bio život, što je dokazao i poslednjih nedelja pred smrt. "Neumoran do samog kraja, radio je do svojih poslednjih dana", navela je kompanija u saopštenju o njegovoj smrti. Od 2017. kompanija je u vlasništvu dobrotvorne fondacije, delom da bi se sprečili neprijateljski pokušaji preuzimanja.
Gospodin Armani je takođe odbio da kompaniju iznese na berzu; nije želeo da zavisi od akcionara niti da bude ranjiv na tržišne oscilacije. Nije kupovao druge firme kako bi stvorio sopstveni korporativni konglomerat, kao što su to uradili Prada i Hermès. U eri Big Luxury - trodecenijske transformacije industrije od porodičnih kuća do globalnih megakonglomerata -Armani je ostao potpuno i snažno nezavistan. Dokazao je da možeš sačuvati autonomiju i integritet u modi i ipak biti neverovatno uspešan i kulturno uticajan.
Armani je plasirao kozmetiku i parfeme u saradnji sa L’Oréalom. Foto: Bloomberg
Koliko god to bilo impresivno, ono što sam najviše volela kod gospodina Armanija bila je njegova gracioznost i otmenost, čak i u najopuštenijim situacijama. Svakog leta slavio bi rođendan, 11. jula, u Club 55, legendarnom plažnom klubu u Sen Tropeu. On i njegova pratnja, desetak prijatelja, porodice i dugogodišnjih saradnika, stizali bi čamcem sa jahte i prelazili pesak tačno u podne na ručak. Svi su bili obučeni u elegantnu Armani letnju odeću - gospodin Armani sam, preplanulog tena i u formi, u tamnoplavoj pamučnoj majici, ispeglanim bermudama u istoj nijansi, bež platnenim patikama i pilotskim naočarima, sa belom kosom pažljivo počešljanom unazad. Ukratko: besprekorno. Onako kako i priliči jednom velikom gospodinu.
.webp){kind=icon}
