Srpska kostimografkinja nominovana za dva Emija otkriva tajne skupih projekata

Žena u haljini iz viktorijanskog doba od belog muslina sa pojasom i sa šeširom ukrašenim delikatnom trakom i cvećem, zagledana u zelena engleska polja, klasična je slika lika iz romana Jane Austin i slika koju očekujemo kada je reč o ekranizaciji njenih dela. Ali šta kada bismo vam rekli da se iza ove slike krije tim od 200 profesionalaca i nekoliko miliona dolara uloženih samo u kostim? 

Kostimografi su ključni u kreiranju narativa, stvaranju atmosfere, dočaravanju epohe i socijalnog statusa likova. Ako izgrade ime i status, ovi kreativci mogu neretko zarađivati i milionske iznose i biti zvezde poput samih glumaca i reditelja. Recimo, Edith Head bila je američka kostimografkinja koja je osvojila rekordnih osam Oskara za najbolji dizajn kostima između 1949. i 1973. godine, što je čini najnagrađivanijom ženom u istoriji Akademije.

Ali kako stići do toga, kako u međuvremenu živeti od ove profesije i kako sve to izgleda poslednjih decenija, otkivamo u razgovoru sa kostimografkinjom Jovanom Gospavić, poreklom iz Srbije, koja je svoju karijeru gradila od Praga do Ujedinjenog Kraljevstva. Nedavno je njen tim nominovan za nagradu Emi u kategoriji najbolji kostim iz epohe za serije "Queen Charlote" i "Mary and George".

"Jako je nepredvidivo nevezano u kojoj zemlji radite, jer smo svi sada povezani. Recimo, poslednjih 15 godina bile su zlatne godine, a posebno posle pandemije. Ali od štrajkova u SAD prošle godine sve se promenilo i sve je manje poslova, a indikacije su da će se taj trend i nastaviti", objašnjava Gospavić.

Ona smatra da je pozicija dizajnera kostima posebno pogođena: "U drugim branšama odnos između potražnje i ponude je drugačije postavljen, ali u našem poslu sve zavisi od velikih studija, odnosno velikih tehnoloških kompanija koje su zapravo vlasnici studija, i koji investiraju u produkcijske kuće, pa tek onda producentske kuće angažuju kostimografe i ostale filmske profesionalce. Tako da svi zapravo zavisimo od tog studija, odnosno investitora koji su obično velike tehnološke kompanije."

Jovana Gospavić/Foto: Privatna arhiva

Ne postoji velika transparentnost u pogledu koliko zarađuju drugi filmski radnici. Što se kostima tiče, poznato je da ovi profesionalci zarađuju manje u odnosu, na primer, na kamermane i scenografe, kaže naša sagovornica i dodaje da se udruženja poput Bektu u Velikoj Britaniji i Costume Guild u SAD bave poboljšanjem uslova za struku. I pored manjih zarada u odnosu na ostale, Gospavić kaže da honorarni angažman na filmu i serijama i dalje donosi bolju zaradu nego stalno zaposlenje kao dizajner: "Čak i asistenti bi mogli da imaju veću platu od startnih plata koju bi neko sa završenim umetničkim fakultetom mogao da ima. Dakle, za početnike je ovo svakako finansijski atraktivnija mogućnost, ali je i zahtevnija. Mi često radimo i 14 do 16 sati dnevno. Teško je izdržati celu godinu u tom tempu, pa i dalje stalno zaposlenje u firmama za mnoge na početku puta deluje kao optimalnija opcija. Obično rad na većem projektu traje barem devet meseci i za taj period moguće je zaraditi godišnju platu."

Takođe, Gospavić ističe i da postoji neravnopravnost u pogledu toga koliko zarađuju žene a koliko muškarci, koja proizilazi iz činjenice što su, istorijski gledano, bolje plaćeni poslovi oni u kojima ima više filmskih profesionalaca muškog pola, kao što su kamera i scenografija.

"Ovo je, naravno, ako ne računamo reditelje, glumce i producente. Bilo bi lepo ako bi na fakultetima učili i taj deo menadžmenta. Osnovne studije u Pragu su bile više usmerene na pozorište, i imali smo neke uvide u to kako profesija izgleda iz finansijskog i administrativnog nivoa, ali nedovoljno. Osećam da to nije fer, jer bismo imali bolju startnu poziciju prilikom ulaska u industriju kada bismo znali kako to sve funkcioniše. Do sada nisam čula da postoji edukacija za osnove menadžmenta za ovu profesiju."

"Biti srpski državljani i ostati u Engleskoj nakon studija je gotovo nemoguće"

Zanimljivo je da je Gospavić mogućnost da svoje znanje plasira na tržištu Ujedinjenog Kraljevstva i prvo stalno zaposlenje kao dizajnera ostvarila tamo gde je najmanje očekivala – u britanskoj Mačevalačkoj asocijaciji. Naime, tokom poslediplomskih studija u Londonu, a nakon univerzitetske diplome koju je stekla u Pragu, Gospavić se aktivno bavila mačevanjem, Tako je došla u kontakt sa ovom organizacijom koja je upravo u to vreme osiguravala subvenciju za proširenje svojih delatnosti i animiranje nekih drugih socijalnih zajednica, a posebno onih usmerenih na različite kulture, odnosno manjine.

I tako su se 2016. godine zvezde poklopile. "Biti srpski državljanin i ostati u Engleskoj nakon studija je veliki izazov, da na kažem nemoguć poduhvat. Praktično, nakon završetka imate samo tri meseca da kao početnik nađete posao, i to posao sa kojim ćete omogućiti stalni boravak, odnosnu vizu. Moj put ka umetnosti kojom se bavim i mogućnost boravka i rada ovde je, sasvim nenadano, došao preko sporta kojim sam se bavila iz hobija."

Foto:Privatna arhiva/Jovana Gospavić

 

Nakon uspešnog redizajniranja vizuelnog identiteta i uniformi Mačevalačke asocijacije i nekoliko honorarnih poslova kreiranja kostima za reklame, došlo je i do prvog angažmana za film. „Prošla sam kroz listu dizajnera kostima koji su etablirani i koje sam želela da upoznam i našla sam kontakte njihovih agenata. Poslala sam im mejlove i neki su odgovorili. A jedna me je pozvala na sastanak i tako sam dobila prvi filmski posao. Alexandra Byrne, koja je inače dobila Oskara za "Elizabeth: The Golden Age" i s njom sam radila "Emmu" koja je takođe nominovana za Oskara 2021".

Ona kaže da je od tada sve zavisilo od komunikacije u tim krugovima i lične preporuke. "Tako sam se upoznala sa Annie Symons, sa kojom sam najviše radila u poslednjih pet godina i trenutno radimo na novom filmu, koji je savremeni akcioni triler. Važno je da se nastavi komunikacija sa supervizorima, dizajnerima, agentima i u periodima kada nema posla. Nikada ne znate kada će nekome zatrebati veliki tim ljudi."

"Jullianne Moore veliki profesionalac čak i tesnom korsetu"

Gospavić kaže da je ranije uvek bilo više vremena za pripremu, koja je za nju i najlepša faza projekta, kada se na osnovu scenarija, u razgovora sa rediteljem i producentom, odnosno glavnim dizajnerom "ulazi u karaktere" i definiše kreativna strategija za kostime. Sada, kaže, svi žele da uštede i manje je plaćenog vremena u kojem pripremate projekat. "Na poziciji asistenta glavnog dizajnera na kojoj radim zahteva se multitasking i timski rad. Naravno, sve zavisi od priče. Ako je savremeni kostim, trebaće vam bolji kontakti sa aktuelnim brendovima i modnim kućama, ako je u pitanju period drama, za koji imate budžet da izrađujete kostime, tražite da saradnici budu profesionalci obrazovani za tkanine, izbor materijala i, naravno, šivenje, čak i kada su iz nekih drugih država, zatim da li imaju sposobnost da nabavljaju iz drugih zemalja i fabrika."

Foto:Privatna arhiva/Jovana Gospavić

 

Naša sagovornica objašnjava da se kostim kreira i da se uživi u karakter dok još ne zna ko će kostime nositi. "Vi tek kasnije praktično vidite glumca koji će nositi kostim. To znači da neretko moramo da adaptiramo početne ideje, recimo, zbog fizičke konstitucije glumca. Što ranije dobijemo kasting za glumce, to je bolje jer daje više mogućnosti da se naviknemo jedni na druge i da se stvari koriguju, da se izgradi veza između kostimografa i glumaca."

Što se tiče konkretnih situacija sa poznatima, izdvaja nedavno iskustvo rada sa Jullianne Moore na seriji „Mary & George“. "Moore je recimo nenaviknuta na istorijski kostim, žena nije igrala u ostvarenjima iz epohe i prilikom rada bili smo u strahu kako će prihvatiti kostim, a posebno da li će je ometati u kretanjima i slično. Korset je, recimo, uvek veliki izazov. Svaki drugi dan smo glavni kostimograf ili ja morali da idemo na set na radimo fiting, jer smo već morali da pripremamo kostime za narednu scenu. U seriji se malo menja epoha, zatim i stalež lika kojeg tumači, pa je uvek postojala mogućnost da nešto krene loše, međutim, ona je bila izuzetan profesionalac."

Ipak, kaže, bilo je trenutaka kada glumci krišom sklone deo kostima koji je predviđen ako glavni kostimograf ili asistent nisu prisutni.

Depositphotos

 

Kada je u pitanju neistorijski format, iskustva se razlikuju od toga da li je u pitanju romkom ili akcioni, recimo, pa i od toga sa kojim brendovima se sarađuje. Kaže da je za trenutni projekat za čiji će početak snimanja morati da se dislocira u Bristol predviđeno da glavni glumci nose Apple satove, ali da veliki brendovi često ne žele da se njihovi proizvodi poistovećuju sa negativnim likovima. "Tada moramo da napravimo ili nađemo proizvode koji su nebrendirani", objašnjava Gospavić i kaže da je bilo i situacija kada neki brendovi žele da naprave nešto specijalno samo za određenu seriju ili film. "Uglavnom je to kada je neki od glumaca brend ambasador, pa onda tu okolnost brend koristi da nešto specijalno dizajnira ako je to, naravno, primereno scenariju."

Ona objašnjava da zavisno od produkcijske kuće ili studija imaju osobe koje se bave samo time da od brenda obezbeđuju dozvolu ako će se on videti. A onda brend odlučuje da li će stvari dati za snimanje ili prodati po nekoj sniženoj ceni. "Manji brendovi često daju veoma pristupačne cene. Što se tiče product placementa, većina takvih situacija se dešava kada su pitanju savremeni filmovi i učešće velikih brendova nakita ili kultnih satova, a van toga producentske kuće takve saradnje prilično izbegavaju", objašnjava Gospavić.

Ona kaže da dizajneri kostima imaju kontakte sa poznatim i manje poznatim brendovima, jer neke glumice ne prihvataju imitacije i zahtevaju da nose isključivo zlatni nakit, posebni kada su u pitanju naušnice. "Imali smo situaciju kada je veliki brend nakita učestvovao u projektu i ti komadi su stajali u sefu. Tek pred kraj završetka snimanja, kada smo trebali da sve vratimo, videla sam cene nakita i tek me je tada uhvatio strah šta bi se desilo da je nešto nestalo", iskrena je Gospavić.

Gde završava odeća nakon snimanja?

Gospavić kaže da njena struka postaje sve osvešćenija kada je u pitanju održivost i da se sve više reciklira, te da sve manje stvari završava na deponiji. "Pošto radimo taj savremeni kostim za trenutni projekat, našla sam kontakte u Bristolu koji će da rasprodaju stvari koje su koristili za svoje filmove". Kada da je u pitanju istorijski kostim, situacija je kompleksnija.

Foto: Privatna arhiva/Jovana Gospavić

 

Svi kostimi su zapravo svojina producentskih kuća koje su iza projekta i oni odlučuju o njihovoj sudbini, objašnjava naša sagovornica. One nekada odluče da deo kostima prodaju, deo zadrže, a deo unište kako bi zaštitili kreaciju i intelektualnu svojinu i sprečili da ih se neka druga produkcija domogne. „Recimo, kostime iz 'Queen Charlotte' smo čuvali za pres. Ostatak neretko ode uz nadoknadu nekoj drugoj produkciji. Posebno kada je reč o kostimima za statiste, oni se preprodaju kostimskim fundusima, što smo mi uradili sa kostimima iz „Mary & George“.  Pošto je u pitanju jakobijanska era, nema mnogo filmskih ostvarenja iz ovog perioda, tako da će sigurno naći ponovni život nakon nekog vremenskog perioda. Čak i kada ne završe u scenama, kostimi iz fundusa su korisni jer ih koristimo za prve probe“, objašnjava Gospavić.

Projekti sa budžetima od nekoliko miliona samo za kostim

Gospavić kaže da se uglavnom kada je u pitanju kostim, budžeti kreću od jednog do više miliona funti za projekte na kojima je ona bila angažovana. "Budžeti se dogovaraju na početku sa producentima koji sami dođu sa nekim iznosom. Na primer, istorijski kostimi koštaju više, jer su u pitanju veliki timovi, veća je produkcija i budžeti su minimalno nekoliko miliona funti. To je i za izradu kostima i za honorare odnosno plate tima. Za druge formate ispod milion funti je jako teško postići za ozbiljne produkcije."

Kada je u pitanju broj ljudi angažovanih na jednom filmu ili seriji, Gospavić kaže da je to od 150 do 200 profesionalca angažovanih samo za kostim. "Evo, na primer, za poslednji projekat 'Mary & George' imali smo 120 stalno angažovanih u timu za kostim. Povrh toga imate one koji su angažovani dnevno, jer ako treba više pomoći na setu, ako su veliki balovi u pitanju, treba i više ljudi koji će to iskontrolisati. Na 'Queen Charlotte', na primer, je na kraju bilo 200 ljudi".

Depositphotos

 

Zanimalo nas je kako izgleda organizaciona struktura ovako brojnog tima koji treba da bude koordinisan sa radom ostalih timova. "U pitanju je vojska kojom rukovodi glavni dizajner odnosno kostimograf. Ispod njega je asistent dizajner i na istom rangu je supervizor, koji se bavi upravljanjem timom i strategijom. Najbolji supervizori su oni koji su dobri menadžeri. Ispod toga idu krojači koji vode svoje timove, zatim glavni dizajneri za pojedine segmente, na primer, oglavlja, cipele, nakit i tako dalje. Takođe, veliki deo tima čine supervizori samo za statiste koji, posebno za drame iz epohe, mogu da budu veoma brojni jer su i kostimi kompleksniji", zaključuje Gospavić.