-orig.png)
Dok Zapad (primarno SAD) traži recept za dugovečnost u suplementima, biohekingu i skupim terapijama, najdugovečniji ljudi na svetu žive skromno, sporo, ležerno i - u zajedništvu. Tako je, barem, prikazan život u pet plavih zona (blue zones) u dokumentarcu "Live to 100: Secrets of the Blue Zones" iz 2023, čiji je autor američki novinar i istraživač Dan Buettner. On je godinama radio za National Geographic i sprovodio istraživanja o mestima s najvećim brojem stogodišnjaka. Ovaj dokumentarac je, inače, produciran najviše na osnovu Buettnerove knjige "The Blue Zones Secrets for Living Longer: Lessons From the Healthiest Places on Earth, mada je autor napisao nekoliko različitih dela o plavim zonama.
Ako ste krenuli da gledate "Live to 100: Secrets of the Blue Zones", onda znate da vam prva epizoda tek zagolica maštu i poveća apetit za znanjem u oblasti dugovečnosti - ali ne kao koncepta kojim se danas bave mnogi medicinski i farmaceutski stručnjaci, već kao filozofije života koja je žiteljima pet svetskih područja došla sasvim prirodno, organski, tradicionalno.
Reč je o pet geografskih područja u kojima je koncentracija stogodišnjaka višestruko veća od proseka, a to su Okinava u Japanu, Sardinija u Italiji, Ikarija u Grčkoj, poluostrvo Nikoja na Kostariki i zajednica Loma Linda u Kaliforniji. Iako se kulturno, klimatski i istorijski razlikuju, ono što ih povezuje nije genetika - već način života. Buettner i producenti su na fantastičan način povezali srodne faktore ovih pet lokaliteta, mada je zaključak pomalo razočaravajuć - plave zone bivaju sve manje "plave", odnosno procenat stogodišnjaka opada usled usvajanja globalnih oblika ponašanja.
Opširnije
Zašto neki ljudi žive i sto godina uprkos tome što sve rade pogrešno
Nauka otkriva da neki stogodišnjaci krše sva pravila zdravog života, a ipak dožive duboku starost. Tajna se, izgleda, krije u genima koji usporavaju starenje. Kako funkcionišu takozvani anti-ejdžing geni i da li ih i vi imate?
09.02.2026
Uređaj za praćenje zdravlja zna da niste dobro spavali. Da li to pomaže ili odmaže?
Oura Ring i Apple Watch sve preciznije prate naš san, puls i stres, ali da li nam ti podaci zaista pomažu da budemo zdraviji ili nas guraju u dodatnu anksioznost?
31.01.2026
Najefikasniji protokoli za dugovečnost su – dosadni
Zamislite svet u kojem ljudi ne obolevaju, ne stare i ne umiru. Teško je poverovati, ali podsetimo se da pre samo jednog veka nismo imali ni antibiotik.
17.01.2026
Kako da 'prevarite' smrt za 200.000 evra?
Industrija krioprezervacije više nije naučna fantastika. Pogledali smo iza nemačkog startapa koji zamrzava ljude za budućnost.
16.01.2026
Ono što je, međutim, fascinantno i jedna od ključnih poruka dokumentarca jeste da dugovečnost u plavim zonama nije rezultat svesne potrage za dugim životom. Naprotiv, ljudi tamo ne broje kalorije, ne mere korake i ne razmišljaju o "longevity protokolima". Dug život je nusproizvod njihove svakodnevice.
Dug život bez uputstva "kako živeti dugo"
U Okinavi, recimo, stariji ljudi i dalje obrađuju bašte i imaju jasno definisanu svrhu u danu (ikigai). Na Sardiniji, muškarci u planinskim selima svakodnevno hodaju po strmim terenima i ostaju društveno aktivni do duboke starosti. Zanimljivo je da ih je sama priroda terena - strma i izazovna - podstakla na dugovečnost i vitalnost. Na Ikariji je uobičajeno da se ruča satima, uz druženje, smeh, vino, razgovor i odmor. Fizička aktivnost u plavim zonama nije trening, nešto što "morate" uraditi da biste bili u formi, već je sržni deo dana, kao spavanje ili ručavanje. Ishrana nije "dijeta", već tradicija, a zdravlje nije individualni projekat, već kolektivna vrednost.
Jednostavno, biljno, lokalnoIako ne postoji jedinstveni jelovnik, jer svako podneblje ima svoju tradiciju i plodove koji na njima rastu vekovima, ishranu u svim plavim zonama karakteriše to što je pretežno biljna, sezonska i umerena. Meso je prisutno retko i u malim količinama, dok mahunarke, povrće, integralne žitarice i maslinovo ulje dominiraju. Važno je, međutim, ono što dokumentarac suptilno naglašava - nije presudno šta se jede, već kako. Obroci su društveni ritual, bez žurbe i distrakcija, poput gledanja u telefon ili TV. Porcije su manje, osećaj sitosti se poštuje, a alkohol konzumira umereno.
Žitelji Okinave se strogo drže pravila Hara Hachi Bu, koje nalaže da prestanete s jelom kada ste siti 80 odsto. Ideja je da se stomaku ostavi "rezerva", umesto da se dođe do osećaja težine. Ritual se praktikuje tako što se jede polako i svesno, obraća se pažnja na signale sitosti, a ne na količinu u tanjiru. Ako uporedimo s narativom na Balkanu, primetićemo da se ovde propagira drugačija filozofija, uz rečenice: "Pojedi sve iz tanjira", "Hajde još jedan zalogaj, meni za ljubav", "Ne bacaj hleb, to je greh" itd. |
Interakcija je pola zdravlja
Možda najznačajniji uvid ovog dokumentarca, zasnovanog na realnom životu u plavim zonama, jeste uloga zajednice. U svim ovim sredinama stariji ljudi nisu sami, napušteni, prepušteni sebi dok mladi "jure" životni tempo i žongliraju između imejlova, silnih radnih sati i brige o sebi i ukućanima. Naprotiv, stariji su u plavim zonama deo porodice i društva čak i kada njihova deca odrastu i osnuju svoje porodice - ili žive svi zajedno ili veoma blizu.
Pokazalo se da su u Loma Lindi adventistička zajednica, jaki društveni odnosi i duhovni život jednako važni faktori za dugovečnost kao i ishrana ili kretanje. U Nikoji, porodice često žive višegeneracijski, a briga o starima se podrazumeva.
Dokumentarac "Live to 100: Secrets of the Blue Zones" time indirektno postavlja škakljivo pitanje savremenom društvu - da li dok produžavamo životni vek istovremeno potkopavamo ono što životu daje smisao?
Zajedništvo je zajednički imenitelj svih plavih zona, uprkos različitim dnevnim ritualima i kulturama.
Plave zone nisu samo nasumične tačke na mapi, na kojima žive ljudi kojima se posrećilo da žive dugo i kvalitetno. Takođe su podsetnik da recept za dug život ne nastaje (uvek) u laboratoriji - već u načinu na koji svakodnevno živimo. Iako danas postoji mnogo efikasnih metoda, malo koja zaista može da zameni realan ritam života u plavim zonama - odnos prema hrani, sebi, ljudima, a ako se primene slični principi življenja, plava zona se može stvoriti maltene svuda.
Kako Kostarika preventivom smanjuje troškove zdravstva
Jedan od najkonkretnijih - i za javne politike najvažnijih primera iz plavih zona - dolazi sa Kostarike, tačnije sa poluostrva Nikoja. Tu se jasno vidi kako dug život nije samo kulturni fenomen, već i ekonomski racionalan model zdravstvene zaštite. Naime, kostarikanski zdravstveni sistem već decenijama ulaže u aktivnu, terensku prevenciju, umesto u skupo bolničko lečenje u kasnoj fazi bolesti, a ključnu ulogu u tom podvigu imaju mladi lekari i medicinski tehničari koji redovno obilaze starije stanovnike u njihovim domovima, često i u udaljenim ruralnim područjima.
Uobičajena praksa na tom južnoameričkom poluostrvu jeste da zdravstveni radnici preventivno proveravaju osnovne parametre: krvni pritisak, nivo šećera u krvi, ishranu, hidrataciju, ali i psihosocijalno stanje starijih osoba, sa ciljem da se spreči pojava teških bolesti.
Takav pristup ima dvostruki efekat: s jedne strane, stariji ostaju funkcionalni, pokretni i nezavisni znatno duže, a s druge strane, zdravstveni sistem eliminiše ogromne troškove hospitalizacije, terapija i komplikacija nastalih usled hroničnih bolesti koje u razvijenim zemljama najviše "nagrizaju" budžet.
Vođeni geslom da je preventiva jeftinija od skupe terapije, zdravstveni sistem Kostarike ne samo da štedi novac, već i mladi medicinari stiču nesvakidašnje iskustvo u radu sa pacijentima - to se, opet, povezuje sa jačanjem zajedništva i empatije. Ovaj kostarikanski model zadaje važnu lekciju i postavlja direktno pitanje svetskim zdravstvenim sistemima, uključujući one u regionu - da li je skuplje ulagati u prevenciju ili je skuplje ne ulagati u nju?
Odgovor je, naravno, samo jedan.
.webp){kind=icon}
