Zašto koncentracija ne dolazi 'na dugme'

Povratak za tastaturu posle odmora u mom slučaju uvek izgleda isto: prsti kucaju brzo i precizno, mejlovi se nižu, ekrani menjaju, ali glava kao da ne prati ritam. Nije to umor, već tiha rasejanost u kojoj misli lutaju, inspiracije manjka, a fokus kasni. I upravo taj osećaj, koji mnogi zaposleni prepoznaju u prvim radnim danima nakon praznika, postao je tema o kojoj se sve češće govori. Zašto koncentracija izostaje i kako je vratiti bez samopritiska, pitali smo Jasminu Stojanović, ICI business coacha i autorku obuke S.B.E.S. (Svesni biznis i ekonomija svrhe).

Prema njenim rečima, osećaj rasejanosti nakon odmora nije znak lenjosti ili nedostatka discipline, već pokazatelj da se i dalje nalazimo u drugačijem emocionalnom i mentalnom režimu. Savremeni neuropsihološki pristupi, objašnjava ona, ukazuju na to da tokom odmora mozak prirodno prelazi u takozvani "difuzni režim razmišljanja, stanje u kome su pažnja i misli slobodnije, kreativnije i manje usmerene". Problem nastaje kada od sebe očekujemo da se iz tog režima naglo vratimo u visoku koncentraciju i intenzivan radni tempo. "Fokus ne funkcioniše kao prekidač", naglašava Stojanović, "već zahteva prelaz".

Nije samo pitanje obaveza - kada emocije nisu prepoznate i regulisane, pažnja prirodno slabi | Depositphotos

Važnost samoregulacije i unutrašnjeg narativa

Dodatno, povratak na posao često ne podrazumeva samo suočavanje sa obavezama, već i sa potisnutim emocijama, umorom, blagom anksioznošću ili krivicom zbog osećaja da "nismo dovoljno efikasni". "Kada emocije nisu prepoznate i regulisane, pažnja prirodno slabi", kaže sagovornica. Na to ukazuje i savremena psihološka literatura, poput knjige dr Elen Hendriksen "Kako biti dovoljan" (izdavač: Finesa), u kojoj se ističe da rasuta pažnja često ne proizlazi iz stvarnog manjka sposobnosti, već iz unutrašnjeg osećaja "nedovoljnosti", odnosno uverenja da odmah po povratku sa odmora moramo da budemo jednako fokusirani i produktivni kao pre. Zato, umesto samopritiska i ambicioznih planova, Stojanović preporučuje samoregulaciju kroz kratke, jasno definisane blokove rada od deset do petnaest minuta, bez očekivanja savršenog učinka. Takav pristup, navodi ona, mozgu šalje signal sigurnosti.

Promena unutrašnjeg narativa je jednako važna: "Umesto pitanja zašto ne možete da se koncentrišete, korisnije je zapitati se koji je najmanji sledeći korak koji možete da napravite toga dana. Ovakav pristup smanjuje otpor i vraća osećaj kontrole."

 

Mali rituali i svakodnevne navike pomažu da se povrati kontrola i fokus | Depositphotos

Uz to, prema njenim rečima, rešenje leži i u svakodnevnim ritualima i navikama koje fokus čine stabilnim, a ne zavisnim od trenutne motivacije. "Rituali imaju ključnu ulogu jer mozgu šalju signal sigurnosti i predvidivosti. Kada dan započinjemo ili završavamo na isti način, na primer kratkim blokom koncentrisanog rada, jasnim početkom i krajem radnog vremena ili malim ’ulaznim’ ritualom, pažnja se lakše aktivira i manje rasipa. Ako se fokus gradi kroz male, svesne navike, on postaje stabilan i otporan na spoljašnje pritiske."

Govoreći o fokusu u širem kontekstu, Stojanović kroz iskustvo rada sa klijentima primećuje i da se problem često ne nalazi u manjku koncentracije, već u manjku jasnoće. Mnogi, kaže, imaju utisak da su stalno zauzeti, ali retko istinski prisutni: rade mnogo, bez jasnog osećaja smisla i zaokruženosti. Kada ciljevi, prioriteti i granice nisu precizno postavljeni, pažnja se prirodno rasipa. "Ljudi misle da im nedostaje fokus, a zapravo im nedostaje pravac", zaključuje. Posebno naglašava i ulogu menadžera u prvim danima nakon pauze, upozoravajući da potreba da se "nadoknadi izgubljeno" dodatno rasipa pažnju i produžava period prilagođavanja. Budući da istraživanja pokazuju da je većina nezadovoljstva poslom povezana sa odnosima, kulturom i liderstvom, a ne sa samim zadacima, pad koncentracije nakon odmora često je znak neusklađenih očekivanja i radne klime, a ne individualni problem zaposlenih.

Liderski odgovor na rasutu koncentraciju

Ako odmah krenemo punim gasom, reagujemo impulsivno i donosimo brze odluke bez pravog fokusa, savetuju eksperti | Depositphotos

Na ovo ukazuje i Aleksandra Kožul, direktorka komunikacija u Novastonu, koja period povratka sa odmora opisuje kao pravi test liderske zrelosti. Kako objašnjava, timovi se vraćaju sa različitim nivoima energije, a nagli ulazak u ritam kroz pretrpane sastanke često "sprži koncentraciju" pre nego što se ona uopšte obnovi. Umesto toga, zagovara strateški, postepen povratak kroz četiri koraka:

Razdvajanje hitnog od važnog: "Jasno komunicirajte šta mora odmah, a šta zahteva duboki rad i može da sačeka."

Kratki "check-in" sastanci: "Umesto iscrpljujućih sesija, birajte kratke formate. Fokusirajte se na prioritete, ali oslušnite atmosferu u timu."

Prostor za "dah": "Uvedite mikro-momente za refleksiju. Kratke pauze ubrzavaju adaptaciju tima mnogo bolje od kontinuiranog pritiska."

Prisutna komunikacija: "Slušajte više nego što govorite. Prisutan menadžer smiruje haos, umesto da ga stvara." 

Na praktičnom nivou, sagovornica zapaža da se mnogi zaposleni po povratku sa odmora instinktivno odlučuju za strategiju "punog gasa", pokušaj da se u jednom dahu savladaju stotine mejlova, nagomilani rokovi i maratonski sastanci. Kratkoročno, kaže, takav juriš jeste izvodljiv, ali dugoročno nije ni održiv ni preporučljiv. "Ako odmah krenemo punim gasom, reagujemo impulsivno i donosimo brze odluke bez pravog fokusa", objašnjava ona podsećajući da nisu svi "požari" u inboksu zaista naši, niti su svi zadaci podjednako hitni samo zato što su nas sačekali. Period nakon odmora, dodaje, više liči na naglo buđenje nego na start trke i zahteva svesno usporavanje.

 

Upravo zato, povratak vidi kao priliku da se postavi ton za ceo naredni period. Među malim, ali efikasnim navikama koje preporučuje ističe se pravilo "3 prioriteta" (Rule of 3) - definisanje tri do pet ključnih zadataka pre nego što digitalni šum preuzme dan. Jednako važni su i kratki "mikro-reseti". Naime, čak i minut svesnog disanja između sastanaka može značajno da snizi nivo stresa i vrati jasnoću. Konačno, umesto pokušaja da se "pobedi" sve već prvog dana, Kožul savetuje postepeno ubrzavanje: prvi dan za mapiranje terena, drugi za jedan veći zadatak, a tek treći za povratak punom radnom ritmu. "Istinska produktivnost ne dolazi iz straha od obaveza", zaključuje ona, "već iz stabilnog i promišljenog starta".