Vikend esej: Naša era je era noja

Postojao je period kada su vesti diktirale tempo mog života. Budio sam se uz parade naslova i putovao na posao uz političke podkaste, dok su me obaveštenja pratila kao ubrzan otkucaj srca. Do podneva već sam imao dovoljno informacija da bih mogao da izveštavam Kongres. Biti stalno povezan delovalo je kao moralna higijena, građanska dužnost. Feed je bio moj lifeline - i pratio sam svaki njegov privlačni impuls.

Onda, negde prošlog novembra, recimo utorak, nešto u meni je puklo. Serija katastrofičnih naslova izgubila je svoj uticaj, i učinio sam nešto nezamislivo: isključio sam se. Prestao sam da otvaram aplikacije za vesti koje sam obično pregledao pre doručka. Berzanski izveštaji, klimatska upozorenja, neprestane udarne vesti - sve sam pustio. Nije bio u pitanju svestan bojkot ili trik za upravljanje vremenom. Bio je to jednostavno burnout. Sada, kada moja supruga skroluje vesti pored mene, ponekad je molim da prestane. Neka statika ostane na drugoj strani stakla.

Mislio sam da sam jedini, sve dok prijatelji i porodica nisu priznali da su i oni odustali. Ispostavilo se da je skoro polovina planete uradila isto. Reuters Institute Digital News Report za 2025. otkriva da je izbegavanje vesti na rekordnom nivou: u 48 tržišta na šest kontinenata, oko četiri od deset osoba sada tvrdi da izbegava vesti - najviši nivo od kada se prate statistike, 2017. godine. Ono što ih pokreće nije apatija, već iscrpljenost. "Delom je preopterećenost, delom previše negativnih vesti", kaže glavni autor Nic Newman. "To je 24 sata dnevno, neprekidno."

Noj zakopava glavu u pesak, navodno,  da izbegne opasnost. Iako to nije zoološki tačno, koristi se kao metafora | Depositphotos

Platforme koje su dizajnirane da maksimizuju angažman preplavljivanjem feedova sada možda udalje ljude. Kako se konzumacija vesti preselila na društvene mreže, izbegavanje je poraslo: sa 29 odsto u 2017. na 40 odsto u 2025.

Mladi, koji žive u tim feedovima, to osećaju najjače. Mnogi opisuju vesti kao toksične i demorališuće, tok konflikta koji ih ostavlja nemoćnima. "Društvena mreža je gurnula novinarstvo ka ekstremnijem sadržaju", kaže Newman. "To nije ono što ljudi žele."

Istraživanja pokazuju da kada je sistem "bori se ili beži" predugo uključen, naš fokus i emocionalna kontrola počinju da pucaju. Vesti mogu preuzeti te iste mehanizme preživljavanja, preplavljujući feedove besom i alarmom dok biti informisan ne deluje različito od straha. Na kraju, um se sam povlači u samozaštiti.

I nije samo vest ono što izbegavamo. Nedavna meta-analiza u "Annals of Behavioral Medicine" pokazala je da skoro trećina ljudi izbegava važne medicinske rezultate, čak i kada su besplatni i mogu spasti život. To uključuje testove za rak, HIV i bolesti poput Alchajmera. Analiza podataka više od pola miliona ljudi iz 25 zemalja pokazala je da izbegavanje proističe ne iz ravnodušnosti već iz kognitivnog i emocionalnog preopterećenja - previše informacija, stigma i nepoverenje u sistem. Različiti kontekst, isti refleks: kada znanje deluje pretnjom ili ne može da se iskoristi, ljudi se štite tako što okreću glavu.

 

Trenuci bez vesti - nužna adaptacija u svetu koji ne prestaje da vrišti | Depositphotos

Psiholozi i neuronaučnici ovu pojavu nazivaju efektom noja - po ptici koja navodno zakopava glavu u pesak da izbegne opasnost. Metafora nije zoološki tačna, no ljudi dolaze zapanjujuće blizu. Efekat je prvi put primećen u finansijama, gde su istraživači otkrili da investitori preferiraju portfelje koji otkrivaju manje rizika, čak i po cenu manjih prinosa - plaćajući u suštini "premiju za neznanje".

Slično ponašanje primećeno je u zdravstvu, politici, odnosima, obrazovanju - svuda gde znanje može izazvati nelagodu. Neverovatno je koliko je istraživanje "namernog neznanja" postalo popularno; Current Opinion in Psychology je čak posvetio ceo specijalni broj ovom fenomenu. Nikada nismo imali više informacija nadohvat ruke - ili više razloga da ih ignorišemo. Nepročitana obaveštenja, ignorisani mejlovi, nered u inboksu: izbegavanje je postalo stav koji se podrazumeva.

Naša era je era noja

I priznajem, u svemu tome ima i nešto utešno. Ako svi postajemo noj, moje sopstveno povlačenje iz vesti ne deluje više kao kukavičluk, već kao evolucija - nužna adaptacija u svetu koji ne prestaje da vrišti. Nismo stvoreni da metabolišemo svaku katastrofu u realnom vremenu. Znanje nam daje moć kada možemo da delujemo; u suprotnom, samo nas podseća koliko malo moći zapravo imamo.

"Jednostavna jednačina - moć znači znanje, a znanje znači moć - nije uvek tačna", kaže nemački psiholog Ralph Hertwig, direktor Max Planck Institute for Human Development i stručnjak za namerno neznanje. "Moć, u nekim slučajevima, leži u superiornom znanju; u drugim, u neznanju."

Svaki lekar bi vam dao savet da odete u prirodu kao borbu protiv sindroma izgaranja | Depositphotos

Hertwig ističe da odbijanje informacija često može biti racionalno - pa čak i optimalno. "Namerno ignorisanje" može služiti ključnoj kognitivnoj funkciji. Može nam pomoći da se nosimo sa preopterećenjem informacijama. On predlaže da se "kritičko ignorisanje" - sposobnost svesnog filtriranja informacija koje iscrpljuju pažnju ili umanjuju agenciju - uči kao ključna digitalna veština pored medijske pismenosti i kritičkog razmišljanja.

Čudno je što ovu veštinu deca sama stiču oko sedme godine. Studije su pokazale da se mali ljudi u tom periodu prvi put odlučuju da ne saznaju neprijatne činjenice, što su prvi znaci "malog noja u nama".

Ovaj instinkt štiti nas i u odraslom dobu. Sa svakom godinom života sve više biramo da odložimo znanje o stvarima koje nas opterećuju - od ljubavnih izdaja do neizlečivih bolesti. Hertwig sugeriše da ovo može biti razlog zašto stariji ljudi često osećaju veću sreću - bolje regulišu emocije i biraju koje informacije zaslužuju njihovu pažnju.

Naravno, postoji i mračna strana: neznanje može biti opasno. Ignorisanje medicinskih rezultata ili finansijske realnosti može dovesti do katastrofe. Postoji razlika između menadžera koji izbegava nelagodne istine u kancelariji i građanina koji prestaje da doomscrolluje da bi ostao psihički zdrav.

Suština "namernog neznanja" nije izbegavanje - već proporcionalnost. Ne radi se o tome da znamo manje, već da prepoznamo kada znanje nema svrhe. Svaka odluka da pogledamo ili odložimo informacije je oblik kritične budnosti. Svet je i dalje tu - samo sada biramo kada ćemo ga pogledati.