Slučaj Basquiat - od uličnog umetnika do investicionog blaga od 50 miliona dolara

U septembru prošle godine, Gaston & Sheehan, mala aukcijska kuća u Pflugervilleu, Teksas, prodala je Red Man One, sliku Jean-Michel Basquiata iz 1982. godine, za 22.002.790 dolara, nakon 456 krugova licitacije od 13 različitih ponuđača, od kojih su svi u višemilionskom opsegu. Cena je označila povećanje od 519 odsto u odnosu na maj 2009. kada je slika prodata na Sotheby’s aukciji za 3.554.500 dolara, i 139 odsto u odnosu na mart 2013. kada ju je Helly Nahmad galerija u Menhetnu prodala Jho Lowu, koji ju je kupio kao poklon za prijatelja Leonarda DiCapria.

 

Art diler Jeffrey Deitch, levo, ispred neimenovanog rada Jean-Michel Basquiata iz 1981. u Sotheby's galeriji, 2007. godine | Stephen Hilger/Bloomberg News

U knjizi Jean-Michel Basquiat: The Making of an Icon (Thames & Hudson, 14. oktobar), umetnički konsultant Doug Woodham prati pažljivo i izuzetno uspešno pretvaranje Basquiata iz umetnika urbane njujorške scene u "blue-chip" umetničku klasu pogodnu za investicije. Woodham otkriva skrivene mehanizme, od visoko profilisanih reklamnih kampanja, bestselera za decu, do popularne mitologije o tužnom geniju, i male grupe ljudi koja je povlačila konce.

Woodham sam dolazi iz savremenog tržišta umetnosti u finansijskom kontekstu: bivši je partner McKinsey & Co. i UBS bankar, proveo je četiri godine kao predsednik Christie’s Americas pre nego što je osnovao konsultantsku firmu Art Fiduciary Advisors. Njegova knjiga ni u kom slučaju ne zvuči kao osuda ili javno kritikovanje bilo čega, ali služi kao korektiv za one naivne koji veruju Sotheby’s aukcionaru Tobias Meyeru kada je 2006. rekao da je "najbolja umetnost i najskuplja jer je tržište toliko pametno".

 

Umetničko tržište je relativno malo i lako podložno manipulacijama, a Woodham pokazuje kako je Basquiatova posthumna karijera bila pažljivo vođena - ne samo od strane njegovog oca, koji je bio izvršilac njegovog imanja, već i od male grupe dobro povezanih investitora i kolekcionara, među kojima  su najistaknutiji Jose Mugrabi, Peter Brant i pokojni Enrico Navarra. Oni i još nekoliko drugih, uključujući Basquiatovog bivšeg dilera Bruna Bischofbergera, licitirali su kad god su cene delovale slabo. Bili su spremni i sposobni da masovno kupuju njegove radove.

Ključno je bilo što je postojalo mnogo radova za spekulaciju.

Navarra je proveo godine sastavljajući raskošnu dvotomnu knjigu o Basquiatu, tešku oko 5,5 kilograma, u kojoj je na kraju navedeno više od 850 dela; zatim ju je besplatno poklonio više od 25.000 pažljivo odabranih VIP osoba u godinama nakon prvog izdanja 1996. godine. (Danas se na sekundarnom tržištu prodaje za više od 2.000 dolara.)

Knjiga je kolekcionarima i investitorima pružila sigurnost da u opticaju postoji dovoljno Basquiata da se stvori likvidno tržište, gde se vrednost pojedinačnih dela može proceniti upoređivanjem sa sličnim radovima.

Jedan od paradoksa umetničkog tržišta je da najvredniji umetnici - poput Pabla Picassa ili Andyja Warhola, često stvaraju ogromne količine radova; njihova vrednost ne dolazi uprkos njihovoj plodnosti, već upravo zahvaljujući njoj. To izobilje znači potencijalni profit za svakoga ko je spreman i u mogućnosti da kupuje dela tih umetnika u većim količinama. I zaista, najbrži rast vrednosti Basquiata desio se kada je tržište počelo da uzima u obzir činjenicu da je umetnik bio izuzetno produktivan tokom svoje tragično kratke karijere.

Originalna dela Andyja Warhola izložena u kući na prodaju u Beverli Hilsu, vrednoj 17,8 miliona dolara, 2019. godine. Popularna na Instagramu pod nazivom "Warhol 90210", kuća je nuđena sa klasičnim portretom Campbell’s Soup, još sedam umetnikovih dela, kao i njegovim Rolls Royce Silver Shadow iz 1974. godine | Martina Albertazzi/Bloomberg

Basquiat je bio prilično likvidna umetnička klasa i za života - od samog početka priznavan je kao umetnik čiji radovi imaju realnu vrednost i mogu se prodati na sekundarnom tržištu, čak i za četiri cifre. Ali ta naklonost tržišta dovedena je u pitanje kada je umetnikova smrt pokrenula svojevrsnu spekulativnu "balon" fazu u vezi vrednosti njegovih dela. 

Jedna od fascinantnih tema u knjizi Doug Woodhama je tenzija između komercijalnog i kolekcionarskog. Basquiat nikako nije bio avangardan: prirodno se uklopio u široko prihvaćen neoekspresionistički pokret i nikada nije trpeo podsmehe poput "ovo su dečje škrabotine" koje su iskusili stariji slikari tog pravca - recimo, Cy Twombly. Sa Basquiatom, problem je bio suprotan - umetnik je prilagođavao rad tržištu, a nije stvarao nešto večito i uzvišeno. Woodham citira jednog ranog kolekcionara koji je govorio o "komercijalnoj mrlji" i rekao da slike "deluju da su tu više zbog novca nego zbog umetnosti." Kritičari poput Robert Hughesa 1988. napomenuli su da je Basquiat u poslednjim godinama života stvarao radove niskog kvaliteta koje je mogao da proda da bi finansirao zavisnost od droge.

Kada je "balon" na tržištu Basquiata s početka 1990-ih neminovno pukao, a cene pale za više od 60 odsto, to bi bilo dovoljno da uništi tržišnu vrednost većine umetnika. Basquiat je, međutim, preživeo zahvaljujući Mugrabiju, Brantu i Navarri koji su kupovali stotine radova i uložili milione dolara da podrže taj krhki trenutak. Sam Mugrabi je vlasnik ili je bio vlasnik više od 400 različitih Basquiata, prema Woodhamu. Poput centralne banke primorane da troši devizne rezerve da odbrani valutu, kolekcionari su uspeli da zaustave pad, a potom polako, ali sigurno, preokrenu trend. Na kraju, umetnikova dela su počeli da kupuju uticajne ličnosti poput U2 i Johnnyja Deppa, a izlagana su na retrospektivnim izložbama u velikim muzejima. 

Auto-portret Andyja Warhola, iz otprilike 1986. godine | Depositphotos

Moguće je da je najvažniji faktor Basquiatovog posthumnog uspeha, tautološki gledano, jednostavno bio nivo cena po kojima su njegovi radovi prodavani na aukcijama. Krajem 1990-ih, Basquiatove slike počele su da dostižu sedmocifrene iznose - izuzetan uspeh za crnog umetnika bez formalnog umetničkog obrazovanja, koji bi tada, da je bio živ, imao oko 30 godina. Sve više cene stvorile su histeriju kod kolekcionara koji su time potvrdili genijalnost umetnika, kojeg su možda ranije cenili samo vizuelno, ali ga nisu smatrali autorom bezvremenskih remek-dela.

Aukcije su bile područje u kojem je Basquiat imao veliku sreću. U novembru 1998. velika autoportret iz 1982. prodat je na Christie’s aukciji; naslov u New York Timesu sledećeg jutra naveo je cenu od 3,3 miliona dolara. U stvarnosti,
ponuđač sa najnižom cenom je bio osoba bez novca, a Christie’s je za delo primio oko 2,4 miliona dolara - koliko bi pobednički ponuđač, Philip Niarchos, platio da se nije takmičio sa prevarantom. Ali naslov je ono što je bilo važno: Tržište nije znalo niti ga je zanimalo koja je konačna cena, već se umesto toga fokusiralo samo na ono što je Niarchos bio spreman da plati.

Slično se dogodilo u maju 2013. kada je monumentalni Dustheads prodat za 48,8 miliona dolara, skoro dvostruko više od prethodnog rekorda od 26,4 miliona, izazivajući još veće kolekcionarsko natezanje. U tom slučaju, problematičan je bio pobednik aukcije, Jho Low, koji je koristio ukradeni novac iz malajskog fonda 1MDB i na kraju primoran da privatno proda sliku sa gubitkom, neposredno pre nego što je drugi Basquiat prodat na Christie’s aukciji za 57,3 miliona dolara. Woodham jasno pokazuje da pobednik aukcije, Yusaku Maezawa, verovatno ne bi dao toliko da je ranije znao detalje o preprodajnoj vrednosti predmetnog dela.

Pogled iz vazduha na Gramercy i East Village, deo Njujorka gde je bila legendarna diskoteka '57' u kojoj je Basquiat bio čest gost | Depositphotos

Ali nema veze: svaki aukcijski rekord bio bi oboren sledećim, sve do maja 2017, kada je Basquiat postao najskuplji američki umetnik prodat na aukciji. Taj epitet je izgubio 2022. u korist svog prijatelja i saradnika Andyja Warhola, ali nije nezamislivo da ga ponovo osvoji, jer najbolji Basquiati i dalje ostaju u privatnim kolekcijama, a ne u muzejima.

Basquiatov uspeh na tržištu umetnosti i dalje nadmašuje visoko kulturni kuratorski interes ili priznanje kritike. Popularan je među publikom i među dovoljno velikom klasom milijardera, ali jedva je zastupljen u glavnim muzejima kao što su MoMA, Tate ili Guggenheim, koji svi odreda ne poseduju nijednu značajnu njegovu sliku.

Samo dva muzeja na svetu imaju više značajnih Basquiata: Broad Museum u Los Anđelesu i Nicola Erni Collection u Zugu, Švajcarska, koji su otvoreni po dogovoru. Obe ustanove su osnovali kolekcionari koji su kupili radove pre mnogo godina. Danas bi velike institucije rado prihvatile donacije, ali Basquiatovi kolekcionari čuvaju radove, optimistični da će njihove vrednosti nastaviti da rastu.

Kako Woodham kaže, Basquiat je savršen primer onoga što ekonomisti nazivaju "uzlaznom krivom potražnje" - što postaje skuplji, to je veća potražnja za njegovim delima, koja su odmah prepoznata kao izuzetno skupa. To je nešto što mnogi današnji kolekcionari žele, što ih navodi da troše ogromne sume novca na umetnika koji još uvek nije dobio potpuno priznanje kritike i čuvara kanona savremene umetnosti.

Ali možda kritičari i kuratori nikada nisu ni bili presudni. Uostalom, nisu kritičari lansirali Basquiata (koji sam nikada nije prodao sliku za više od 30.000 dolara), pravo u klub vrednosti od stotina miliona. To su učinili ljudi s novcem.