AirPods slušalice prevode na vaš jezik, ali oduzimaju čari koje pružaju putovanja

Godinama pre nego što sam završila kulinarsku školu, živela sam neko vreme kod rođaka u Švajcarskoj. Često sam im kuvala večeru i pitala svoju tetku, koja je slabo govorila engleski, kako joj se dopada. Svake večeri bi me potapšala po ramenu i rekla: "It’s fine" (u prevodu: u redu je).  Nisam govorila nijedan od jezika kojima je ona tečno vladala, ali jednom sam se zaklela da sam je čula kako je mužu opisala jelo kao "gross" ( u svakodnevnom govoru na engleskom ova reč može značiti odvratno, gadno). I tako sam postala novinarka.

Tek godinama kasnije saznala sam da jedno od značenja reči gross ili groß na švajcarsko nemačkom znači... sjajno. A fein zapravo znači nešto poput elegantno, delikatno, pa čak i ukusno. Da sam tada imala alat koji bi ubrzao moje razumevanje, možda bih donela drugačije životne odluke.

Setila sam se te večeri kada sam pročitala o najnovijim AirPods slušalicama kompanije Apple Inc., koje mogu prevoditi strane jezike u realnom vremenu. Osoba vam govori na engleskom, francuskom, nemačkom, portugalskom ili španskom jeziku (uskoro stižu i drugi jezici), a Siri to ponavlja na vašem maternjem jeziku. To je neverovatan preokret u tehnologiji budućnosti, sa potencijalom da otvori svet na načine o kojima ljudi sanjaju milenijumima. Ipak, osećam tugu zbog onoga što bismo mogli izgubiti - naročito kada je reč o putovanjima u inostranstvo.

 

Nove Apple IpodsAir Pro 3 prevode direktno sa engleskog, francuskog, nemačkog, portugalskog i španskog, a uskoro i drugih jezika| Apple

 

Prema Bibliji, različiti jezici sveta su dati ljudima s neba kao kazna za ljudsku ambiciju - kao način da se ograniči verovanje čovečanstva u sopstvenu važnost iznad božanskog. Ali, kao i obično, opomene ne brinu mnogo Silicijumsku dolinu. Tehnologija je već gotovo eliminisala mogućnost da se izgubimo na putu do večere, čime su nestale prilike da slučajno otkrijemo nešto što nismo ni znali da tražimo. Šta će se dogoditi kada prestanemo da pogrešno razumemo, pogrešno čitamo i pogrešno prevodimo? Koliko slučajnosti i zabavnih momenata će jednostavno nestati?

Neka od najboljih jela koja sam ikada jela u inostranstvu pojavila su se nakon što sam slučajno klimnula glavom kada sam zapravo htela da kažem "ne" konobaru koji je nabrajao specijalitete brzinom aukcionara. To se sve ređe dešava otkako je Google omogućio prevođenje menija u realnom vremenu putem kamere - ali moje anegdote su zbog toga postale siromašnije. Bila bi to mnogo bolja priča da sam u Vijetnamu zaista naručila testise od koze, misleći da tražim kotlete.

I zato brinem - ne samo da bi neko mogao završiti u pregrejanoj kuhinji umesto da postane pisac koji za večeru jede grašak iz mikrotalasne već i zato što bismo mogli izgubiti ono što nas još motiviše da učimo jezike, kada hitnost razumevanja nestane.

Amerikanci i Britanci već su poznati po svom preteranom samopouzdanju kada putuju u inostranstvo - zbog spremnosti da putuju svetom pretpostavljajući da će svi govoriti engleski i razumeti ih. Za one koji govore engleski nije prirodno da uče osnovne izraze pre puta u Italiju ili Španiju, dok je to uobičajeno za one koji govore druge jezike.

 

Nove AirPods slušalice, koje takođe mogu da prevode govor u pisani tekst, samo pojačavaju tu samozadovoljnost. Naravno, možete brže dobiti ono što želite tako što ćete podići telefon, ali zar nije vrednije iskustvo kad se postidite jer ste pogrešno izgovorili "sto za dvoje"? Bar ste pokušali.

Kada ne razumemo, pažljivije posmatramo, čitamo fizičke znakove. Usporimo. Posmatramo šta drugi rade kako bismo to oponašali. Pravimo greške - i time doživljavamo jedno od sve ređih iskustava u savremenom životu: neuspeh.

Truditi se, naročito pred drugima, se danas često doživljava kao sramota. Ali putovanje, biti stranac, jedno je od retkih preostalih iskustava koje nas izbacuje iz zone komfora - i inspiriše da rastemo. Određena količina nelagode neophodan je deo ljudskog iskustva, a sposobnosti koje razvijamo da bismo se s tim nosili ključne su za samopouzdanje i otpornost. Kako se taj osećaj uklanja iz svakodnevice, ljudi se, umesto da se osećaju opuštenije i povezanije, zapravo osećaju usamljenije i anksioznije.

Tako je malo prilika da više ne znamo. Možemo proceniti osobu na sastanku tako što ćemo pregledati njen LinkedIn profil i fotografije s maturske zabave pre nego što saznamo kako se smeje, kako pije kafu ili da li je ljubazna prema konobarima. Odlučujemo šta želimo da jedemo mnogo pre nego što uopšte zakoračimo u neku lokalnu tavernu. Priprema može život učiniti jednostavnijim i manje stresnim, ali da li je gubitak misterije (i iznenađenja, i često blama) zaista bolji?

Kako sve više zavisimo od tehnologije i veštačke inteligencije da nam pruže odgovore, ostaje sve manje prilika da budemo neiskusni. Prijatno je, ali nije zdravo, stalno verovati da smo u pravu, najpametniji i da znamo sve odgovore. Neke stvari u životu treba da budu teške.

Ne zagovaram neznanje - ljudi bi trebalo da uče jezike. Učenje drugog jezika nije samo korisno, već i menja način razmišljanja. Ali postoje trenuci u životu kada stvari treba da budu nove, pa čak i potpuno nerazumljive, kako bismo mogli da ih sagledamo u celini i da cenimo razmere onoga što još ne razumemo.

Naši telefoni i Google Maps već znače da se retko, ako ikada, izgubimo. Ako hodate s pogledom u mapu, stizaćete gde ste pošli, ali ćete propustiti sve pogrešne skretanja i misterije koje u vama bude radoznalost prema svetu koji istražujete. Bez jezičke barijere, iskustvo postaje još jednostavnije - i manje nepoznato.

Upravo su naši pogrešni koraci - naše neznanje - ono što životu daje ukus. Čak i unutar istog jezika, dijalekti mogu da nas iznenade. Jednom sam pred grupom Britanaca rekla da moram da obučem pants (za njih: donji veš). Glagol to grab, kao u izrazu "to grab a taco", u Španiji znači sasvim nešto drugo, a veoma je neprikladno i u Centralnoj i Južnoj Americi. Pitam se da li AirPods to zna.

Nova tehnologija me podsetila na roman Bel Canto iz 2001. godine, koji je napisala Ann Patchett. Kada grupa stranih diplomata i biznismena postanu taoci revolucionarne gerile, odnosi među likovima razotkrivaju koliko malo ljudska komunikacija zapravo zavisi od zajedničkog jezika. Njena poenta, u izvesnom smislu, jeste da jezik ponekad može stajati na putu razumevanja. Verovati u ljubav na prvi pogled znači verovati da je ljubav sama po sebi jezik - i da su izgovorni jezici donekle nebitni.

Kada razgovaram s dvojezičnim prijateljima, često kažu da imaju blago različite ličnosti u svakom jeziku - suptilniji su u jednom, opušteniji ili duhovitiji u drugom. Koliko zaista možete da poznajete svog supružnika ako ga znate samo kroz njegov drugi jezik? Da li biste ga bolje razumeli kada biste ga čuli na njegovom prvom jeziku? Mogu li AirPods ikada postati dovoljno nijansiran alat da premoste taj jaz?

Na kraju, postoje ubedljivi argumenti za to da u životu zadržimo malo nerazumljivosti. "Zar ne bi bilo lepo da možeš tečno da razgovaraš sa svojom svekrvom?", pitala sam Amerikanku koja se udala za Francuza.
"Upravo zato ne učim francuski", odgovorila je.