Čini se kao da smo juče slavili početak leta, dok nam se jesen u mislima činila još mesecima daleko. Pa zašto izgleda kao da vreme prolazi brže nego ranije?
Naučnici su možda bliži odgovoru. Tim istraživača je nedavno identifikovao mehanizam u mozgu koji, čini se, organizuje način na koji opažamo i pamtimo protok vremena.
Čak i oni koji ne vole leto često su iznenađeni koliko brzo godina izmiče, što podseća na poznati stih grupe Pink Floyd: "Jednog dana ćeš shvatiti, deset godina je ostalo iza tebe." Ali taj uznemirujući osećaj da vreme ubrzava uglavnom je u našim glavama. A to znači da zapravo možemo nešto učiniti po tom pitanju.
Naučnici koji proučavaju percepciju vremena kažu da se mozak nije razvio da precizno meri i beleži vreme u danima i nedeljama, već da ga obrađuje na način koristan za preživljavanje naših predaka. Uočeno je da su i životinje osetljive na vreme - pokazuju frustraciju ako predugo čekaju poslasticu. Za većinu, vreme između gladi i izgladnjivanja je kratko. Vreme je bukvalno život.
Istraživačka grupa koja proučava kako mozak opaža vreme već je ranije napravila revolucionarno otkriće: kako laboratorijski pacovi koriste "mrežne ćelije" za navigaciju u prostoru. To otkriće donelo je dvojici članova tima Nobelovu nagradu. Sada su isti istraživači pronašli dokaze da pacovi prate i vreme - pomoću dela mozga zvanog lateralni entorinalni korteks (LEC), koji se nalazi pored hipokampusa, centra za pamćenje.
Dok neuroni ne počnu da pucaju. Foto: Depositphotos
U LEC-u neuroni "pucaju" u jedinstvenom obrascu koji se ne može ponoviti. Glavni istraživač Benjamin Kanter sa Norveškog univerziteta za nauku i tehnologiju opisuje ovu neuralnu aktivnost kao "glatko klizanje". Tok je stabilan dok pacov spava ili obavlja rutinske aktivnosti, poput traženja hrane. Ali kada se dogodi neki značajan događaj - recimo, kada istraživač da pacovu keks - aktivnost neurona se naglo pojačava.
Ovaj obrazac neprekidnog toka, isprekidan impulsima aktivnosti, mogao bi da funkcioniše kao svojevrsni vremenski pečat - pomažući pacovu da zapamti kada se dogodio važan događaj. To implicira da se vreme u pamćenju doživljava kroz događaje. I što ih je više tokom jednog leta, to ono unazad gledano deluje duže. Rezultati su objavljeni 26. juna u časopisu Science Advances (što, razume se, deluje kao da je bilo juče).
U novijim studijama na ljudima, psiholog sa UCLA David Clewett i njegove kolege otkrili su da imamo tendenciju da organizujemo uspomene u klastere - poput scena iz filma. U jednom eksperimentu, volonterima su pokazivane slike predmeta dok su se zvuci menjali iz jednog uva u drugo. Sama promena zvuka bila je dovoljna da stvori mentalnu granicu između različitih grupa predmeta. Učesnici su uglavnom uspevali da se sete redosleda slika unutar iste grupe, ali su imali poteškoća kada su morali da povežu predmete iz različitih grupa.
Clewett smatra da nova iskustva u svakodnevnom životu pomažu u stvaranju diskretnih uspomena koje leto mogu učiniti dužim. "Izađite iz svoje zone komfora i nastavite da gradite sve više i više uspomena", rekao je.
Izađite iz svoje zone komfora i nastavite da gradite sve više i više uspomena. Foto: Depositphotos
Neuronaučnik Martin Weiner sa Univerziteta George Mason kaže da vreme često izgleda ubrzano kako starimo zato što upadamo u rutinu, pa naš mozak prelazi na neku vrstu autopilota - zbog čega se nedelje stapaju u sećanju. Mnogi pretpostavljaju da vreme ubrzava samo zato što svaka nova godina čini manji deo našeg života, ali to, kaže, ne može biti ceo odgovor.
Ljudi ga često pitaju kako da uspore vreme, ali on upozorava na paradoks: odmor prepun događaja može se unazad činiti dugim, ali u trenutku prolazi kao tren - dok jedan zaboravan sat u čekaonici može delovati beskonačno dug dok traje.
U svojoj knjizi Your Brain is a Time Machine, neuronaučnik Dean Buonomano spaja fiziku, filozofiju i neuronauku vremena. On ističe osnovnu napetost između eternalista - koji veruju da je protok vremena iluzija, i prezentista, koji smatraju da postoji samo sadašnjost, dok prošlost i budućnost ne postoje.
Naučnici moraju da požure smatra autorka, inače autorka podkasta ' Follow the Science'. Foto: Depositphotos
Buonomano tvrdi da ograničenja ljudskog mozga mogu da nas navedu da o vremenu razmišljamo prostorno - kao o nečemu "ispred" ili "iza". Ta sklonost mogla bi da navede eternaliste da veruju da je vreme samo još jedna dimenzija prostora. Ali, dodaje on, očigledno se ne ponaša tako.
Autor predlaže da ovu sklonost da "prostorizujemo" vreme možemo iskoristiti u svoju korist. Pre Google-a, kaže, beležio je aktivnosti u papirne kalendare. Povratno razmišljanje o mesecu ne samo da je učvršćivalo uspomene, već ih je oblikovalo tako da se bolje uklope u kalendarsko vreme. Leto je tako delovalo duže.
Kada je na zidni kalendar upisao događaje iz ovog leta - leta koje je gotovo isparilo - ono je počelo da mu se čini punijim i dužim. To izgleda kao obećavajući pravac budućih istraživanja. Samo, naučnici moraju da požure. Vreme ističe.
.webp){kind=icon}
