Tango za Pepea kroz kadar balkanskog buntovnika

U tišini, prošlog utorka, svet je ostao bez jednog od najneobičnijih i najmudrijih državnika. José Pepe Mujica, bivši predsednik Urugvaja, gerilac, neumorni idealista i humanista, preminuo je u 89. godini, ostavivši iza sebe nasleđe koje se ne meri samo političkom moći, već dostojanstvom, herojstvom – i pesmom. U životu koji može biti roman, i u smrti koja je podsetila na krhkost političke istine, muzika je ključ kroz koji osećamo njegov lik i misiju opisanu u dokumentarnom filmu El Pepe: A Supreme Life.

Ako je Mujica bio heroj ljudi s margine, onda je portret stvoren filmskom vizijom Emira Kusturice, iako nije jedini, svakako najintimniji i najpoetskiji. Kusturica, poznat po svom poetskom realizmu i neukrotivoj estetici Balkana, u ovom filmu se prepušta kontemplaciji. Umesto tipičnih raskošnih karnevala haosa, bira dokumentarnu disciplinu i lični pristup. Oseća se duboko poštovanje prema svom junaku, ali i unutrašnja srodnost – dvojica buntovnika koji su različitim sredstvima, u dijametralno različitim delovima sveta, tražili isti odgovor: kako ostati čovek u svetu politike, bola i istrajavanja u idealima. Kusturica ne slavi vođu, već čoveka.

Ali, El Pepe: A Supreme Life, nije tek biografski zapis, već lirski mozaik sećanja, patnje, borbe i nade. U tom filmu, muzika nije dekoracija – ona je politički komentar, emocionalni vodič i često jedina naracija u trenucima kada ni Mujica, ni Kusturica, više nemaju ili ne mogu ništa da kažu.

Kusturica u filmu slavi čoveka koji reditelja u filmu oslovljava sa 'brate'. Foto: Depositphotos

José Mujica, bio je nesvakidašnji politički lider, čak i po latinoameričkim standardima. Nekadašnji gerilac i član nacionalnog pokreta otpora – Tupamaros – proveo je 13 godina u zatvoru, često u samici, a u borbi protiv diktature ranjavan je više puta. Umesto ogorčenosti, iz zatvora je izašao s dubokom filozofijom skromnosti i slobode – što je postalo temelj njegove političke misije, zajedno sa saborcima, među kojima je i njegova supruga Lucía Topolansky, kasnije potpredsednica Urugvaja.

Plaza Independencia u Montevideu. Foto: Depositphotos

Mujica je bio deo takozvanog "roze talasa" progresivnih lidera Latinske Amerike koji su početkom 21. veka doneli novi ton kontinentu – uz Cristinu Fernández de Kirchner u Argentini i Huga Cháveza u Venecueli. Ali, za razliku od mnogih svojih ideoloških saboraca, nikada nije poklekao pred ekonomskim populizmom. Podsticao je strane investicije, ali je njegov lični glas ostajao radikalno skroman, odnosno asketski.

Tokom predsedničkog mandata (2010–2015) postao je globalna ikona jednostavnosti: iz svoje trošne kuće sa nešto zemlje i traktorom, na periferiji Montevidea, vozeći "bubu" i donirajući 70 odsto svoje predsedničke plate za izgradnju stanova za najsiromašnije, stekao je nadimak "najsiromašniji predsednik na svetu". No njegova ostavština nije bila samo etička već i institucionalna. Legalizovao je istopolne brakove, abortus i – uz najviše pažnje – kanabis. Zakon o legalizaciji usvojen je decembra 2013, čime je Urugvaj postao globalni pionir. Ovu meru predstavio je kao način da se narko-kartelima oduzmu prihodi i da se otvore vrata za industriju medicinske upotrebe kanabisa.

Brzi oporavak cena sirovina nakon finansijske krize 2008–2009. pomogao je urugvajskoj ekonomiji da beleži prosečan godišnji rast od pet odsto tokom njegovog mandata, dodatno učvrstivši njegovu popularnost. Bio je u stalnom kontaktu sa svetskim i verskim liderima, naročito nedavno preminulim papom Franjom. U dogovoru s Obamom, Urugvaj je primio sirijske izbeglice i zatvorenike iz Gvantanama.

Štaviše, 2014. godine, predsednik je ponudio utočište za 100 sirijskih siročadi. Ponudio je da ih smesti u svoju zvaničnu letnju rezidenciju – imanje Ančorena, koje gotovo nikada nije koristio zbog svog skromnog načina života, koje ima 30 soba i prostrane površine, što ga je činilo pogodnim za prihvat dece i njihovih rođaka. Plan je bio usklađen sa kancelarijom Visokog komesara UN za izbeglice.

Promovisao je vetroenergiju i doprineo smanjenju siromaštva sa 39 na 11 odsto za devet godina od preuzimanja vlasti.

Mujica sa Obamom, u Vašingtonu, 2014.godine. Foto: Andrew Harrer/Bloomberg

Ali, u filmu, Kusturica ne pokušava da razjasni istoriju – on je koristi da stvori kontekst. Kroz arhivske snimke, zatim snimke iz zatvora koji su sada moderni šoping centri, i upečatljivi ritam murge i Los Olimareñosa, on gradi most između heroizma i svakodnevice. U vizuelnoj konstrukciji, prisutan je i omaž političkom trileru État de siège (Država pod opsadom) iz 1972. godine, koji je režirao Costa-Gavras. Film je inspirisan stvarnim događajima u Urugvaju, prikazuje otmicu američkog zvaničnika od strane Tupamarosa - kao čin otpora protiv tajne obuke lokalnih vojnih i policijskih struktura koje je, kako se implicira, sprovodila američka obaveštajna služba. Film ne imenuje državu eksplicitno, ali kritika sugeriše: SAD su podržavale strane diktature pod izgovorom borbe protiv komunizma, dok su zapravo potpirivale represiju.

Podsetimo, Urugvaj je pre Mujice prošao kroz jedno od najmračnijih poglavlja svoje istorije – civilno-vojnu diktaturu (1973–1985). To je bio režim protiv kog se Mujica borio kao pripadnik nacionalni pokret otpora -Tupamaros. Diktatura je otpočela 1973. kada je predsednik Juan María Bordaberry, uz podršku vojske, raspustio parlament i predao vlast vojnim strukturama. Sve se odvijalo u kontekstu Hladnog rata i Plana Condor – mreže represije koju su desničarske diktature širom Latinske Amerike sprovodile uz pomoć SAD.

Hiljade ljudi bilo je uhapšeno, mučeno ili je nestalo. Urugvaj je tada imao najviši procenat političkih zatvorenika po glavi stanovnika. Među njima – Mujica. Uhvaćen 1972, pre formalnog početka diktature, ostao je zatočen sve do njenog kraja, a osam godina proveo je u potpunoj izolaciji.

Ali, Tupamarosi nisu bili revolucionari u stilu Che Guevare. Njihove kontraverzne metode – otmice, pljačke, "ekonomske eksproprijacije" – bile su odgovor na duboke nejednakosti i represiju. Njihova borba nikla je iz uverenja da miran otpor više nije moguć.

Mujicin politički život kasnije postaje najdublji odgovor diktaturi: ne osvetom, već dijalogom i skromnošću. Kusturica to prikazuje ne kao socijalističku parolu već kao poetski čin. Film ne slavi ideologiju, već sposobnost da se iz patnje izvuče mudrost. A patnje je bilo mnogo. U govoru iz 2020. godine, Mujica je ispričao kako je šest meseci proveo sa žicom vezanim rukama, danima sedeći u sopstvenom izmetu. Dve godine se kupao samo pomoću krpe i čaše vode, posvedočio je.

"Doživeo sam sve u ovom životu, ali nikoga ne mrzim", rekao je tada. A u filmu dodaje kao refleksiju na taj period: "Ponekad je loše – dobro. I ponekad, u isto vreme, dobro je – loše."

I upravo kada dotakne težinu koja se rečima ne može opisati, film se povlači u tišinu. Kamera ostaje na njegovom licu, u krupnom planu, dok ćuti, zadubljen u svoje unutrašnje prisećanje. Kamera stoji i dok samo sedi i gleda se s Kusturicom – bez reči.

Već u prvom kadru, Pepeov glas u offu analizira život kao krhku konstrukciju sastavljenu od poraza, zatočeništva i ljubavi. A onda muzika preuzima ulogu naratora.  Tango – večna melodija poraza i dostojanstva – prožima film. U jednoj sceni naročito snažno - kada priznaje jedinu stvar za kojom u životu žali: što nije imao decu. "Tango je za one koji su naučili da gube", kaže. "Taj nostalgični ton ne razume onaj ko nije doživeo nekoliko poraza." 

Tango: tužna misao koja se pleše. Foto: Depositphotos

Film nas vodi tim tonom – kao žalobna milonga u kojoj svaki iskušenje ovog "filozofa koji uređuje svoju baštu" nosi sopstveno zrno smisla. U drugoj sceni, tango snažno 'udara' dok uči decu da sade cveće. "To je način da od bogatih uzmeš novac. Prodajte im cveće. Kad si siromašan, ne misliš o cveću – svaka para ti treba za hleb", kaže Pepe.

Muzika u ovom filmu ne služi da slatko glorifikuje. Ne romantizuje. Ona nas podseća da nas prošlost oblikuje – ali i da sadašnjost može biti promenjena ako iz nje učimo. Mujica veruje, kaže u filmu, da svet menjaju "ljudi velikog srca i skromnog novčanika". I da nema promene materijalnog bez promene svesti, kulturološkog obrasca.

U dokumentarnom filmu govore i njegovi saborci Eleuterio Fernández Huidobro i pesnik Mauricio Rosencuf, i supruga koja ga je nadživela. On i njegovi saborci se smeju dok prepričava kako su pili sopstvenu mokraću da bi preživeli kada im nije bilo dozvoljeno da piju vodu. "Mi znamo sve zatvore u ovoj zemlji!", kažu u filmu.

Topolsky kaže da su ih spojile dve utopije – zajednički politički ideali i ljubav. Ljubav koja se vidi i u poslednjoj sceni: zagrljeni, u kafani, ujedno ljubavnici, saborci, istomišljenici i prijatelji, slušaju tango i tiho pevuše.

Pozdrav za omiljenog predsednika. Foto: Mariana Greif Etchebehere/Bloomberg

 

I još jedna scena koja najbolje oslikava njegovu veličinu: "Volimo te, El Pepe", viču ljudi kada Mujica predaje vlast svom nasledniku. Deca skaču od sreće. Muškarci i žene pritrčavaju i ljube ga kroz otvoreni prozor stare "bube". Slavljenje omiljenog predsednika u Montevideu je ispunjeno radošću i njegovim oproštajnim rečima - "Svet nas deli, ali dela nas spajaju. Ne odlazim. Dolazim. Gde god da budem, biću tu za vas".

Ako želite da se podsetite šta znači biti lider sa srcem, misliti i živeti kao heroj, dokumentarni film o uzvišenom životu predsednika koji je govorio iskreno – i živeo u skladu sa sopstvenim rečima – i dalje je dostupan na Netflixu. 

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar