U potrazi za zlatom u Međimurju

Malo je poznato da je Međimurje, pored izuzetnog krajolika i vinograda inspirisanih filozofijom Rudolfa Steinera, kroz vekove bilo dinamičan centar zlatarenja koje se odnosi na veštinu izdvajanja zlata iz reka s ciljem njegove dalje prodaje, umesto umetničkog oblikovanja.

Na zvaničnoj stranici ekomuzeja, putem koje je moguće organizovati prezentaciju ovog tradicionalnog zanata na obali reke Drave, kaže se da ta reka još i danas daje najčistije zlato među svim rekama u Evropi.

Godine 2011. u mestu Donji Vidovac, u kojem je zlatarenje bilo najaktuelnije, rođen je Moto-nautički klub Vidovski zlatari. Njegovi osnivači su se odvažili na putovanje kroz vreme kako bi pronašli zlatarsku opremu koja je još uvek čuvala suštinu ovog starog zanata. Sadašnji članovi kluba nisu odrasli kao iskusni ispirači; naučili su ovo drevno umeće od starijih zlatara, čuvajući tajne tehnike i nasleđe svog kraja. Iako su drveni čamci s motorima zamenjenim limenim, srž zlatarske tradicije ostala je nepromenjena. 

Tehnika ispiranja zlata je jednostavna, ali zahteva ogromnu fizičku snagu, što je dovelo do toga da su zlatari uglavnom bili muškarci. Žene su retko bile uključene zbog dugih odsustava od kuće, što zbog mnogobrojnih članova porodice i kućnih obaveza, nije bilo moguće. Zlato se ispiralo iz reka Mure i Drave, a bogata nalazišta su nazivana "leševima".

"Mura i Drava svojim tokom nose zlato iz silicijumskih stena u Alpima, a koje se troši usled spoljašnjih uslova u sporijim delovima reka (dolinama, koritima, rukavcima), a takva mesta koja obiluju zrncima i pogodna su za ispiranje nazivaju se leševima", objasnila je etnologinja Žarka Kolin sredinom prošlog veka u delu "Ispiranje zlata u Međimurju".

Depostiphoto

Iskusni zlatari su mogli da prepoznaju takva mesta i procene isplativost ispiranja. Proces je uključivao prebacivanje peska na dasku, gde bi se ispirao i kako bi se odvojio od zlata. Za to su se koristile velike i male daske, lopata premetaljka i žajtar. Sva oprema, uključujući čamce, bila je ručno izrađena, osim delova na rubovima vesla i lopata koji su služili kao ojačanje koji su bili industrijske proizvodnje. Svaki zlatar je nosio sa sobom zlatarsku kutiju, u kojoj se nalazio dokument koji mu je omogućavao bavljenje zlatarenjem i opremom za preradu zlata. 

Zlatari su često provodili i po dve nedelje na reci, noseći sa sobom svu potrebnu opremu i hranu. Iako je bio u pitanju naporan rad, zlatari nisu postajali imućni; ispiranjem zlata pokušavali su dodatno da zarade za kućni budžet. Cene zlata su varirale, ali smatra se da je zlato iz Drave postizalo najviše cene po gramu. 

Kada je sve počelo?

Prvi pomeni o zlatarenju u ovom području datiraju iz 17. veka kada je, nakon Zrinsko-frankopanske urote, iz čakovečkog dvorca nestalo 41,5 grama "savršeno čistog" zlata iz reke Drave. Vek kasnije, 1776. godine, carica Marija Terezija je potvrdila pravila Zlatarskog ceha iz Donjeg Vidovca, što ukazuje na postojanje organizovane grupe ispirača zlata u tom naselju. Dalje beleške o ispiračima zlata pruža nam Ferencz Gönczi, mađarski učitelj koji je posetio Međimurje 1895. godine. Tada je zabeležio da se više od 250 parova ispirača zlata bavilo ovim zanimanjem u mestima duž reke Drave, navodi se u materijalu koji nam je ustupila Turistička opština Međimurje.

"Zlatna groznica" se javila 1939. godine kroz reportažu Eugena Kotziga o bogatstvu peska na obalama Mure i Drave, prepunog zlatnih zrnaca koju navodi Dragutin Feletar u svom delu "Zlatari i splavari na Dravi". Ovo "blago" bilo je udaljeno svega 40 kilometara od Čakovca, što je izazvalo masovnu migraciju ljudi prema tim rekama. Međutim, "zlatna groznica" nije bila bajkovita kako su vesti isprva sugerisale. Najveće zrno zlata ikad isprano na Dravi bilo je veliko kao zrno ječmenog kaša, a postigao ga je Vida Šarkan iz Donjeg Vidovca 1938. godine, navodi se u ovom delu. Kotzig je na kraju svoje priče bio realan: "Zlato - često nedovoljno za preživljavanje ovih ispirača."

U to vreme, kapitalistički preduzetnici su maštali o potencijalnom bogatstvu, pa su razgovarali o mogućnostima modernizacije i industrijskom ispiranju zlata. Čak je postojao projekt za vadjenje zlata iz Drave, od Legrada do Virovskih konaka, ali ostvarenje tog projekta nije zabeleženo.

Međutim, izgradnja tri hidroelektrane na Dravi osamdesetih godina dvadesetog veka dovela je do gotovo nemogućeg zadatka ispiranja zlata, zbog promena u prirodnom toku materijala. To je značajno smanjilo dostupnost zlata. Osim toga, druge mogućnosti veće i lakše zarade smanjile su interesovanje za ovaj stari zanat. 

Danas, članovi kluba odlaze na reku samo povremeno, kad im to dozvoljavaju porodične i poslovne obaveze. Osim kluba Vidovski zlatari i budućeg Spomen centra Vidovskih zlatara, u Donjem Vidovcu ostao je samo još jedan spomenik ovom zanatu. To je kugla na vrhu crkvenog tornja u samom centru mesta pozlaćena zlatom koje je za tu priliku darovao Stjepan Vojvoda. "Zahvaljujući njemu imamo uspomenu na to razdoblje", posvedočio je Matej Horvat, najstariji živi zlatar u Međimurju.

Trenutno nema komentara za vest. Ostavite prvi komentar...

Ostavi komentar