Od fikcije do dokumentaraca - žene bez kojih bi Balkan imao sasvim drugačiju istoriju

Tokom Prvog svetskog rata ili Velikog rata stotine Britanki napustile su sigurnost svojih domova i krenule na Balkan da leče ranjenike, osnivaju bolnice i ulaze u žarišta epidemija. Lekarke, bolničarke i dobrovoljke iz Škotske i Engleske spasavale su hiljade života u Srbiji, Makedoniji i Grčkoj. Ipak, razmere njihovog angažmana decenijama su ostajale na marginama zvanične istorije. Danas se njihove sudbine ponovo otkrivaju – kroz dokumentarne filmove, književna dela i istraživanja koja Veliki rat osvetljavaju iz ženskog ugla.

Procene govore da je tokom Prvog svetskog rata između 600 i 1.000 Britanki služilo u medicinskim misijama na Balkanu, popunjavajući praznine u zdravstvenim sistemima razorenim ratom i epidemijama. Njihovi motivi bili su različiti. Mnoge su pripadale sufražetskom pokretu i bile odlučne da pokažu da žene mogu da vode bolnice, organizuju medicinske timove i preuzmu odgovornost koja je do tada isključivo pripadala muškarcima. Ali njihov angažman bio je pre svega humanitaran – odlazile su tamo gde je pomoć bila najpotrebnija, čak i kada je cena mogla biti, i u velikom broju slučajeva i bila, sopstveni život.

Upravo tom gotovo neverovatnom poglavlju zajedničke istorije Srbije i Velike Britanije posvećen je i dokumentarni film "Rame uz rame", na kojem trenutno radi pukovnik u penziji Nik Ilić, nekadašnji vojni ataše Ujedinjenog Kraljevstva u Beogradu i dugogodišnji istraživač britansko-srpskih veza. 

Nik Ilić na Kajmakčalanu | Izvor: Nik Ilić

On napominje da je nasleđe onoga što su Britanci učinili tokom tog perioda bilo ogromno i da su britanski vojni lekari bili ključni u sprovođenju mera koje su dovele do okončanja epidemije tifusa koja je do leta 1915. desetkovala Srbiju i Makedoniju. Film to dokumentuje na različitim lokacijama u Ujedinjenom Kraljevstvu, ali i u našem regionu, sa posebnim fokusom na žene koje su iz Britanije krenule prema Balkanu i mesta na kojima je sećanje na njih opstalo više od jednog veka. Putevi dokumentarca, čiji je autor Ilić, a na kojem sarađuju izvršni producent Bojan T. Dragićević i reditelj i direktor fotografije Nenad Neka Savić, vode i do škotskog Hajlandsa i malog grada Tejna, zavičaja dr Elizabeth Ross, jedne od prvih žena koje su diplomirale medicinu na Univerzitetu u Glazgovu.

Početkom 1915. godine, kada je Srbiju zahvatila katastrofalna epidemija pegavog tifusa, Ross je mogla da ostane u Britaniji. Umesto toga, stigla je u Kragujevac i preuzela rad sa stotinama teško obolelih vojnika. Zarazila se i preminula 14. februara 1915, samo nekoliko nedelja nakon dolaska u Srbiju.

Nije bila jedina koja je platila najvišu cenu. Mnoge su bolničarke umrle od tifusa brinući o obolelima u Srbiji. Njihova imena ostala su povezana sa epidemijom koja je 1915. desetkovala zemlju, ali i sa međunarodnim medicinskim naporom bez kojeg bi posledice bile još teže.

Izvor: Milica Naumović

Među ženama dobrovoljkama, pored dr Ross Ilić izdvaja i dr Elsie Inglis, Lady Paget, dr Katherine MacPhail, dr Elmslie Hutton, Lornu Ferriss, Mabel Stobart i Mabel Dearmer. 

Kada je Srbija 1915. bila pregažena, neke su odbile da napuste pacijente i završile u zarobljeništvu. Druge su krenule sa srpskom vojskom i stanovništvom u povlačenje preko Crne Gore i Albanije.

Od škotskog zamka do ratom razorene Srbije

Dokumentarac "Rame uz rame" vraća se i životu Eveline Haverfield, britanske aristokratkinje koja je privilegovani život zamenila humanitarnim radom na Balkanu. Njena nekadašnja rezidencija Inverlochy Castle danas je luksuzni hotel u škotskom Hajlandsu, što kontrast njenog izbora čini još upečatljivijim.

Haverfield je tokom rata pomagala srpskom stanovništvu, ali se njena veza sa Srbijom nije završila sa poslednjim pucnjem. Posle rata posvetila se deci koja su ostala bez roditelja, najpre u Užicu, a zatim u Bajinoj Bašti. Umrla je 1920. godine i, prema sopstvenoj želji, sahranjena je u porti Crkve Svetog Ilije u Bajinoj Bašti, gde se uspomena na nju čuva i danas.

Sećanje na Elizabeth Ross takođe je preživelo upravo tamo gde je radila i umrla. Lokalni Crveni krst u Kragujevcu dobio je 1977. sredstva koja su iskorišćena za obnovu grobova Rossove, Lorne Ferriss i Mabel Dearmer. Početkom osamdesetih grad je počeo da organizuje komemoracije, koje su s vremenom postale deo zvaničnog kalendara gradskih događaja. Omladinska organizacija lokalnog Crvenog krsta danas nosi ime Društvo dr Elizabet Ros, a jedna ulica u Kragujevcu takođe je nazvana po njoj.

Grob Eveline Haverfield u Bajinoj Bašti | Izvor: Nik Ilić

Žene kojima je rečeno da ostanu kod kuće

Možda nijedna biografija ne pokazuje jasnije koliko su te žene prkosile pravilima svog vremena od priče dr Elsie Inglis, koja je stvorila jednu od najznačajnijih medicinskih organizacija tog vremena. Završila je medicinu na Edinburškoj školi medicine za žene, jednoj od najrevolucionarnijih institucija tog doba. Tri godine kasnije nastavila je školovanje na Univerzitetu u Glazgovu, gde se prvi put zainteresovala za hirurgiju. Po izbijanju Prvog svetskog rata 1914. godine, predložila je osnivanje ženskih medicinskih jedinica koje bi pružale pomoć britanskim snagama na Zapadnom frontu. Britansko ministarstvo rata, Crveni krst i Kraljevski vojni medicinski korpus odbili su njen predlog, ali je Inglis uprkos tome osnovala "Komitet bolnica škotskih žena". Francuska vlada pokazala je više razumevanja: već u decembru 1914. godine njena prva jedinica, sastavljena isključivo od žena, počela je da oprema bolnicu sa 200 kreveta u opatiji Roajamon (Abbaye de Royaumont).

Početkom 1915. godine, Inglis je sa svojom jedinicom otputovala u Srbiju. Zarobile su je austrougarske snage, ali je ubrzo puštena zahvaljujući diplomatskoj intervenciji SAD, koje su tada još bile neutralne. Nakon povratka u Britaniju 1916. godine, odmah je pokrenula akciju prikupljanja sredstava za otvaranje bolnice u Rusiji.

Pukovnik Ilić ističe da je 1917. godine, usred previranja Ruske revolucije, Inglis bila lično zaslužna za spasavanje 15.000 preživelih srpskih i drugih vojnika sa Balkana iz Dobrovoljačkog korpusa koji se borio na Dobrudžanskom frontu. Omogućila im je da napuste Rusiju i preko Britanije stignu na Solunski front. Nažalost, preminula je od kancera samo dva dana nakon povratka u domovinu, prateći prvih 6.000 dobrovoljaca koji su brodom doplovili iz Arhangelska u Njukasl. Preostalih 9.000 boraca putovalo je Transsibirskom železnicom do Hongkonga, odakle su brodovima prebačeni u Grčku.

Komemoracija britanskim medicinskim radnicama iz Velikog rata u Kragujevcu | Izvor: Milica Naumović

Prva žena major 

Mabel Stobart otišla je još dalje. Pre Velikog rata osnovala je Women's Sick and Wounded Convoy Corps, sastavljen isključivo od žena. Kada je tokom Prvog balkanskog rata ponudila njegove usluge Britanskom crvenom krstu, naišla je na odbijanje – ženama, opet je bio odgovor, nije mesto u blizini bojišta.

Stobart je usluge svog korpusa, sastavljenog isključivo od žena, prvobitno ponudila Britanskom crvenom krstu već tokom Prvog balkanskog rata 1912. godine, ali je čelnik organizacije, Sir Frederick Treves, smatrao da ženama nije mesto u blizini bojišta. Umesto toga, Stobart je u Trakiji osnovala bolnicu za potrebe Bugarskog crvenog krsta.

Ubrzo nakon početka Prvog svetskog rata, osnovala je i drugu žensku organizaciju - Žensku ligu za nacionalnu službu (Women’s National Service League). Podigla je poljske bolnice u Belgiji i Francuskoj pre nego što je pažnju usmerila na ratom razorenu Srbiju. Vojna bolnica pod šatorima koju je njen tim formirao u Kragujevcu, kao i mreža civilnih ambulanti u okolini, pružile su medicinsku pomoć hiljadama ljudi.

Kada je srpska vojska bila prinuđena na povlačenje ka Albaniji 1915. godine, Stobart je predvodila svoju pokretnu bolnicu preko planinskih predela tokom 81 dana. Njena jedinica bila je jedina koja je stigla u Albaniju bez ijednog izgubljenog života ili slučaja dezerterstva. Za svoje zasluge odlikovana je srpskim ordenima Belog orla i Svetog Save, a 1916. godine imenovana je za "Damu milosrđa" (Lady of Grace) u okviru Uvaženog reda bolnice Svetog Jovana Jerusalimskog u Engleskoj. Kao komandant Prve srpsko-engleske poljske bolnice na frontu, dobila je čin majora i time postala prva žena na svetu za koju je poznato da je ponela taj čin.

Od bolničarke do prve srpske oficirke

Ako je Stobart pomerala granice ženskog vođstva u ratnim uslovima, kapetan Flora Sandes ih je potpuno srušila stupivši u borbene redove srpske vojske. Sandes je jedina žena koja se zvanično borila na prvoj liniji fronta tokom Prvog svetskog rata i prva žena oficir u srpskoj vojsci. U Srbiju je stigla 1914. godine kao bolničarka, ali je odbila da napusti svoje saborce tokom surovog povlačenja vojske preko albanskih planina i zvanično se priključila elitnom Gvozdenom puku. Posle rata unapređena je u čin rezervnog pešadijskog potporučnika, a Kraljevina SHS nagradila je njenu hrabrost najvišim priznanjima - Zlatnom medaljom za hrabrost, Karađorđevom zvezdom i Albanskom spomenicom.

Spomenik Milunki Savić u Jošaničkoj Banji, nedaleko od njenog rodnog sela Koprivnice | Depositphotos

Inače, Sandes se borila u istom puku kao i Milunka Savić, srpska ratna heroina koja je u istoriji svetskog ratovanja ostala upamćena kao žena sa najviše odlikovanja. Njen život je ekranizovan 2013. u dokumentarno-igranom filmu "Milunka Savić – heroina Velikog rata", autorke Slađane Zarić i rediteljke Ivane Stivens,

Detalje Florinih podviga i brojne inspirativnih anegdota opisala je Louise Miller u autorizovanoj biografiji A Fine Brother: The Life of Captain Flora Sandes, izdatoj 2014. godine.

Courtesy of Louise Miller

Pogledaj galeriju

Courtesy of Louise Miller

Pogledaj galeriju

Courtesy of Louise Miller

Pogledaj galeriju

Courtesy of Louise Miller

Pogledaj galeriju

  Autorka je za Bloomberg Adriju rekla da ju je istraživanje o Flori vodilo do niza drugih fascinantnih tema. Recimo, o srpskim dečacima izbeglicama koji su od 1916. do 1919. godine išli u školu "George Heriot" u Edinburgu, u Škotskoj, kao i o Florinoj prijateljici Emily Simmonds, koja je nakon što je napustila izuzetno siromaštvo poput onog u romanima Charles Dickensa, zahvaljući svom humanitarnom radu postala heroina u Srbiji, a kasnije i u Rusiji. "Za mene su rad na knjizi i ova istraživanja prava prekretnica i srećna okolnost da uz to dobijem inspiraciju i za neke druge priče...", kaže Miller. 

 

Lady Paget – ostati kada svi odlaze

Drugačiji oblik hrabrosti pokazala je Lady Paget, čiji je rad pokazao da humanitarna hrabrost ponekad zahteva podjednaku odlučnost kao i vojna služba. Ignorišući molbe svoje porodice, supruga britanskog diplomate Sir Ralpha Pageta preuzela je komandu nad prvom medicinskom jedinicom Srpskog fonda za pomoć (Serbian Relief Fund), humanitarne organizacije koju je u Londonu, u septembru 1914. godine, osnovala Mabel Grujić i uputila se pravo na balkanski front. Njen kasniji rad u Skoplju učvrstio je njen status jedne od najneustrašivijih humanitarki dvadesetog veka.

Po dolasku u Skoplje u novembru 1914. godine, Lady Paget suočila se sa logističkom noćnom morom: lokalni zdravstveni sistem bio je preopterećen ranjenicima sa fronta i izbeglicama iz okoline. Koristeći zgradu preuređene srednje škole i ogoljene vojne barake, izgradila je bolnički kompleks sa 600 kreveta, organizovan prema najvišim medicinskim standardima. Lično je rukovodila osobljem koje su činili britanski lekari i medicinske sestre, koordinisala pristizanje hirurških instrumenata, čiste odeće i neophodnih zaliha za rad na terenu.

Grupa ruskih vojnika sa bolničarkama Crvenog krsta | Depositphotos

Početkom 1915. godine, Makedoniju je pogodila katastrofalna epidemija tifusa. Umesto da se povuče na bezbednu udaljenost radi administrativnog rada, Lady Paget je radila direktno u smenama nege, lično čisteći i previjajući rane teško obolelim vojnicima. Cena njene posvećenosti bila je gotovo kobna: i sama se zarazila tifusom i danima bila na ivici smrti. Evakuisana je u Švajcarsku u maju 1915, ali se, uprkos svemu, dobrovoljno vratila u svoju bolnicu u Skoplju samo dva meseca kasnije.

Najveći ispit njene odlučnosti usledio je u oktobru 1915. godine, kada su austrougarske, nemačke i bugarske snage izvršile invaziju na region. Dok je srpska vojska započinjala povlačenje preko zaleđenih albanskih planina, Sir Ralph je nagovarao suprugu da se evakuiše, što je ona odbila. Znajući da stotine teško ranjenih pacijenata ne bi preživele transport, ona i njena jedinica Srpskog fonda za pomoć odlučile su da ostanu i suoče se sa zarobljavanjem.

Kada su bugarske snage okupirale Skoplje 22. oktobra, Lady Paget je iskoristila svoje diplomatsko držanje kako bi zaštitila pacijente. Insistirala je da će se u bolnici lečiti svaki ranjeni vojnik, bez obzira na uniformu ili nacionalnost. Kada je nemačka vojska pokušala da preuzme kontrolu nad objektima i internira britansko osoblje, ostala je nepokolebljiva. Njen beskompromisni moralni stav toliko je impresionirao bugarske komandante da su joj aktivno pomagali u sprečavanju nemačkog mešanja, štiteći bolnicu sve do bezbedne repatrijacije 1916. godine, organizovane putem Međunarodnog crvenog krsta.

Po povratku u Veliku Britaniju, kralj George V odlikovao ju je titulom Dame velikog krsta Reda Britanske imperije (Dame Grand Cross of the Order of the British Empire — GBE), jednim od najviših priznanja koje se može dodeliti civilu, u znak priznanja za njenu izuzetnu hrabrost.

Heroine Velikog rata vraćaju se i kroz književnost

Više od jednog veka kasnije, priča Elizabeth Ross dobila je i književni život. Ona je jedna od glavnih junakinja istorijskog romana Krik književnice Ane Atanasković, objavljenog ove godine. Pored nje u knjizi je srpska slikarka Nadežda Petrović, koja je takođe kao bolničarka služila tokom ratova i preminula od tifusa 1915.

Književnica Ana Atansković | Dreamcatcher

Kroz njihove sudbine roman otvara Veliki rat iz perspektive koja je dugo bila manje vidljiva – kroz medicinsku, umetničku i realnu hrabrost žena.

Atanasković, koja je završila engleski jezik i književnost, kaže da je deo njene ličnosti oduvek bio vezan za Britaniju i da je želela da joj se na neki način oduži romanom o jednoj Britanki. I jer su njeno herojstvo i žrtva bile idealna tema za ono što je želela da kaže - "da život valja živeti smisleno, pomažući drugima; da je potrebno živeti svoju misiju i ne plašiti se, iako je smrt neminovna". Atanasković navodi i da je Prvi svetski rat iznedrio mnogo heroja i heroina o kojima malo znamo, "kao i da je veoma ograničen pristup informacijama i mogućnostima da se taj period osvetli iz ženskog ugla, te da se zato ona prihvatila tog 'posla'". Forma romana je posebno zanimljiva jer prenosi fiktivnu intimnu prepisku između dve junakinje u vremenu obeleženom tragedijama i teškim iskušenjima. Glavna nit je svakako hrabrost da se ode u rat i pomogne tamo gde drugi ne žele. I kako autorka kaže roman o ratu koji ne govori o ratu, već "o ljudima koji su u njemu ostali ljudi uprkos svemu". Upravo zato su i roman Krik i dokumentarni film "Rame uz rame", iako pripadaju potpuno različitim formama, na istom zadatku – vraćaju individualne ženske sudbine u veliku istorijsku priču.

  "Rodiš se kada imaš cilj za koji ćeš da grizeš" - Ana Atanasković, iz romana Krik

 

Na nišavskom keju nalazi se spomenik Nadeždi Petrović, koja je upravo u Nišu 1905. pokrenula Prvu jugoslovensku umetničku koloniju | Depositphotos

 

Zvezdana Popović iz biblioteke Kensington & Chelsea u Londonu, sve to verno beleži i čuva - od 2005. radi na očuvanju sećanja na ove žene. Popović ukazuje na još jednu dimenziju njihovih biografija. Put obrazovanih žena do prava da studiraju, profesionalno se usavršavaju i zaista rade poslove za koje su bile školovane nije bio ni kratak ni jednostavan.

Borba za pravo glasa, pristup univerzitetskom obrazovanju i mogućnost ravnopravnog profesionalnog rada trajala je generacijama. Zbog toga priča o dr Ross i njenim savremenicama nije samo priča o humanitarnoj pomoći Srbiji i Makedoniji, već i o generaciji žena koje su se najpre izborile za znanje, a zatim odlučile da to znanje stave u službu drugih – čak i onda kada je to značilo odlazak na drugi kraj Evrope i izlaganje sopstvenog života neposrednoj opasnosti.

Zbog toga je možda zaista i pogrešno govoriti o "ženskoj strani" Velikog rata. Jer, Ross, Inglis, Stobart, Haverfield, Sandes, Paget i njihove saborke nisu bile fusnota istorije koju danas treba dopisati zbog savremene potrebe za drugačijim pogledom na prošlost. One su već bile deo te istorije. Problem je što smo je predugo pričali bez njih.