Ostvro St. Barts: Kako je raj za milijardere postao žrtva sopstvenog luksuza

Poput neke Zlatokose iz sredine 20. veka, samo sa poslom u banci i naslednim bogatstvom, David Rockefeller plovio je Karibima porodičnom jahtom dugom 30 metara, tražeći savršeno mesto za izgradnju kuće na plaži. Do 1957. pronašao ga je na obalama St. Barthélemyja, poznatijeg kao St. Barts, a ponekad i kao St. Barth.

Zabačeno ostrvo južno od St. Martina bilo je uglavnom nerazvijeno, gotovo bez ikakve privrede i infrastrukture i sa malobrojnim stanovništvom, piše Michael Gross u knjizi Treasured Island: The Story of St. Barth and Its Barbarians, Billionaires, and Beauties (Harper). To nije obeshrabrilo Rockefellera: kupio je oko 55 hekatara zemlje i sagradio vilu sa pet spavaćih soba, čime je pokrenuo procvat koji, više od 60 godina kasnije, još ne pokazuje znake usporavanja.

Danas, tokom zimske visoke sezone, superjahte zakrče luku, manekenke u pripijenim haljinama u pulsirajućim klubovima na plaži toče bezobrazno precenjene flaše Dom Pérignona, dok poznate ličnosti promiču Flamansom, poznatim kao Billionaire Beach (Plaža milijardera).

St. Barthélemy | Depositphotos

"Džet-set se potpuno promenio", kaže fotograf Jean-Philippe Piter Grossu. "Nestao je kvalitet. Da, superbogati su, ali nemaju ukusa." Piter nastavlja: "St. Barth me sada podseća na parking ispred Walmarta u Arizoni."

Dragoceno ostrvo - ali, za koga

Ono što se pojavljuje u knjizi Treasured Island nije uobičajena priča o špekulantima koji buldožerima uništavaju netaknutu idilu; niti je to priča o Rockefelleru i njegovim kolegama iz tropske WASP elite koje su potisnuli vulgarni oligarsi. Naprotiv, iako se Gross lično muči sa tenzijom "između novog i starog novca, razmetljivosti i pedigrea, između ljudi koji očekuju da vide svoje ime u novinama i onih koji bi umrli od same pomisli na to", njegova knjiga detaljno pokazuje kako je upravo prva generacija bogatih turista pokrenula, a zatim i spektakularno profitirala od pretvaranja ostrva u mesto neukusnog razmetanja.

Kada se Rockefeller pojavio, turizam na ovoj francuskoj teritoriji praktično nije postojao. (Gross piše da je St. Barts 1946. imao 285 poljoprivrednika. Do 1979. ostala su dvojica.)

Doček Nove godine na St. Bartsu | Craig Barritt/Getty Images Europe

Rockefeller je kupio zemljište na severozapadnom kraju ostrva i potrošio 360.000 dolara na izgradnju kuće, što bi danas iznosilo oko 4,4 miliona dolara. Nastavio je da kupuje zemlju i počeo da istražuje načine da je unovči. Njegova porodična kancelarija kontaktirala je sa potencijalnim kupcima i angažovala više konsultanata, koji su izradili detaljne planove za "odmaralište male gustine sa 80 do 120 smeštajnih jedinica i teniskim terenima, okruženo sa dvadesetak parcela za kuće".

Projekat nikada nije ostvaren, mada je Rockefeller 1969. prodao deo svog imanja uz plažu Franku Goeletu, nasledniku bogatstva stečenog u nekretninama i bankarstvu, za lepih 385.000 dolara.

Gotovo istovremeno, jedan francuski agent za nekretnine objavljivao je oglase u Wall Street Journalu ("Investirajte u tropski raj"), obećavajući kupcima da mogu "brzo udvostručiti svoj novac i kupiti direktno od vlasnika".

Luka Gustavia | Depositphotos

Često su u tome i uspevali.

Ostrvo je ubrzo postalo mesto na kojem su mnogi Amerikanci imali svoje druge domove, uključujući naslednicu bogatstva stečenog punjenjem Coca-Cole, jednog od ranih zaposlenih u IBM-u, naslednika železničkog bogatstva i čitavu plejadu dobrostojećih bankara, lekara i advokata. Nisu svi bili tu samo zbog brze preprodaje. "Večernja zabava bila je ograničena na posete prijateljima, čitanje, slikanje i posmatranje zvezda", kaže Grossu sin jednog od pionira među turistima, čija je porodica zadržala nekretninu i još je izdaje. Ali mnogi jesu.

Jedan od najpoznatijih hotela na ostrvu - Eden Rock | Depositphotos

Gross iznosi jednu za drugom priče o bogatim prijateljima, često ljudima koji su više imali zanimanja nego stvarne poslove, a koji su se okušavali u razvoju ostrva.

"Dobio sam dozvolu i prodao najgore parcele: bez pogleda, bez strujanja vazduha, i tako vratio svoj novac", priseća se George Bunn Jr., čiji je otac vodio kompaniju Bunn-O-Matic, poznatu po aparatima za kafu. Mlađi Bunn kupio je šest hektara iznad Flamansa. "Zaradio sam mnogo više od početnog ulaganja."

Ruski baletani, muzičke zvezde i manekenke

Porodica Reincke, naslednici hamburškog brodarskog bogatstva, sravnila je deo jednog brda i izgradila hotel-restoran Les Castelets, kao i 15 kuća širom ostrva. Jean-Louis Callies, naslednik kompanije Michelin, kupio je zemljište 1969. i počeo da razvija kompleks koji je obuhvatao hotel, trgovački centar i restoran, zajedno sa stambenim parcelama. Projekat je realizovan samo delimično.

Ruski baletski igrač Mikhail Baryshnikov ima nekretninu na St. Bartsu | Depositphotos

Bogata braća Allan i Paul Reyhan su prvo za sebe sagradili veliku kuću, a zatim kupili još zemlje, na kojoj su sredinom 1970-ih prodavali montažne kuće po ceni od 65.000 do 94.000 dolara.

Do tada je komercijalizacija St. Bartsa već bila u punom zamahu. Ubrzo su usledili veliki hoteli, uključujući Village St-Jean i Taïwana, koje je često razvijala upravo ta prva generacija međunarodnih turista, a za njima su stigle i slavne ličnosti najvišeg ranga.

Mikhail Baryshnikov kupio je nekretninu; isto je učinio i Rudolf Nureyev, koji je, poput njega, prebegao iz ruskog baleta. Billy Joel je 1983. u jednom hotelu na ostrvu upoznao manekenku Christie Brinkley; David Letterman je kupio  nekretninu 1995. Početkom 1990-ih na ostrvu je već postojala prodavnica Gucci, a broj turističkih poseta dostizao je 15.000 mesečno.

Tradicionalna kuća na ostrvu | Depositphotos

Šta je, zapravo, taj novi talas bogatih i slavnih radio na ostrvu?

Čitaoci knjige Treasured Island to nikada neće saznati. S obzirom na pikantan podnaslov knjige i temu kojom bi navodno trebalo da se bavi, sasvim je razumno očekivati da će autor zagrebati makar po nekim od sočnijih priča. Uglavnom to ne čini. Umesto toga, knjiga se gubi u unutrašnjim političkim sukobima na ostrvu i posvećuje mnogo pažnje sitnicama poput problema sa upravljanjem hotelima. Ne postoji jedno, već čak dva poglavlja o borbi za kontrolu nad kompanijom za iznajmljivanje vila, a gotovo da nema pomena o tome kako te vile izgledaju ili ko je u njima boravio.

Stilleto skulptura francuskog umetnika Roicharda Orlinskog u hotelu Eden Rock na St. Bartsu | Depositphotos

Čuvena scena žurki na St. Bartsu praktično je zanemarena, a kada sagovornici pristanu da govore pod imenom i prezimenom, uglavnom je reč o vlasnicima kompanija koji daju uglađene, gotove odgovore kao za konferenciju za štampu:

"Nigde drugde na svetu ne možete doživeti današnji brend St. Barth", izjavljuje David Matthews, vlasnik hotela Eden Rock. "Moja porodica i ja biramo St. Barth i njegovu magiju pre svega ostalog."

Nasuprot tome, čini se da je Rockefeller dopuštao da posebna vrsta magije ovog ostrva govori sama za sebe.

Godine 1987, nakon što je godinama prikupljao ponude, prodao je svoju kuću za 4,75 miliona dolara. Poslednji dokument koji ga povezuje sa St. Bartsom jeste pismo upućeno jednom ostrvskom zvaničniku, u kojem se žalio da kupci njegove nekretnine imaju pravnih poteškoća da njegovo nekadašnje zemljište pretvore u odmaralište sa 47 vila.

"Ovo zaista deluje kao velika šteta", napisao je Rockefeller.