Šta će biti za pedeset godina i da li buduće generacije već plaćaju cenu naših odluka?

Nije svaka tuga ista. Postoji i "dobra tuga". Kao veliki ljubitelj crtanog serijala Snupi (u originalu: Peanuts) i njihovog večitog gubitnika, ali i nepopravljivog optimiste Charlieja Browna, prilično rano sam to naučila. "Good grief" je bio njegov zaštitni uzvik svaki put kada bi ga život izneverio. Taj izraz, koji je zahvaljujući kultnom stripu Charlesa M. Schulza postao deo pop kulture, savršeno opisuje onu mešavinu blage frustracije, rezignacije i prihvatanja da su razočaranja jednostavno sastavni deo života. To je tuga koja ne lomi, već podseća da život nije uvek po našoj meri, ali i da to ne znači da treba da odustanemo od pokušaja da ga učinimo boljim.

Upravo takav spoj nelagode, zabrinutosti, ali i nade osetila sam kada mi je moj nećak pokazao pesmu koju je napisao na temu "Pedeset godina u budućnosti", u kojoj kaže, između ostalog:

"Pedeset godina kasnije, nebo je sivo. Sunce je slabo, umorno, krivo. Vazduh nam pluća pri svakom dahu peče. Tiho upozorenje da opasnosti stižu sve veće…"

Bila sam impresionirana načinom na koji je, sa samo trinaest godina, uspeo da pretoči veliku brigu našeg vremena u nekoliko jednostavnih stihova. A nesnosne vrućine i klimatske katastrofe širom sveta tih dana (trend koji se, nažalost, nastavlja) učinile su da njegova vizija budućnosti deluje neprijatno blizu, kao da već kuca na vrata poput nepozvanog gosta koji dolazi bez poklona.

Schulz je napisao i nacrtao čak 17.897 objavljenih stripova, što je najduža priča koju je jedan čovek ikada ispričao. Tokom pet decenija (počevši od 1950) pratio je Charlieja, njegovog bigla Snupija i grupu dece iz komšiluka kroz male pobede, velika razočaranja i sve one kompleksnosti koje život sobom nosi | Depositphotos

 

Nekako baš tada, došla sam do knjige Klimaethik nemačkog filozofa Dietera Birnbachera, dela koje pruža jedan od najznačajnijih uvida u etičku dimenziju klimatskih promena i otvara pitanje klimatske pravde u kontekstu budućih generacija.

Birnbacher ne posmatra klimatsku krizu samo kao naučni ili politički problem. Za njega je to pre svega pitanje moralne odgovornosti. Klimatske promene otvaraju jedno od najtežih etičkih pitanja našeg vremena: kakvu obavezu imamo prema ljudima koji još ne postoje? 

Klimatska pravda: ko je izazvao problem, a ko plaća cenu?

Ono što Birnbacherovu klimatsku etiku čini važnom jeste pitanje odgovornosti prema ljudima koji danas ne mogu da učestvuju u našim odlukama. Klimatsku krizu nisu podjednako stvorile sve generacije, ali posledice neće biti podjednako raspoređene. Oni koji su najmanje doprineli problemu mogli bi da budu oni koji će najviše živeti sa njegovim posledicama.

To je ono što Birnbacher naziva "vremenskom nepravdom". Ljudi koji će živeti za pedeset ili sto godina nemaju mogućnost da utiču na izbore koje donosimo danas, ali će živeti u svetu koji ti izbori oblikuju. Njihova prava i životno dostojanstvo ne bi trebalo da vrede manje samo zato što još nisu rođeni.

Iz te ideje proizlazi naša obaveza: ne ostaviti sledećim generacijama planetu siromašniju, opasniju i manje sposobnu da podrži život nego što smo je mi nasledili. Birnbacher predlaže da svaka generacija treba da ostavi iza sebe najmanje onoliko funkcionalnih prirodnih resursa koliko je sama dobila.

Ali možda je najveći izazov ove priče upravo onaj najviše ljudski - iako možemo razumeti moralni princip da su svi ljudi jednako vredni, naša sposobnost da brinemo često je vezana samo za ono što nam je blizu. Recimo, lako nam je da osetimo odgovornost prema porodici, prijateljima ili ljudima čiju patnju vidimo. Mnogo je teže misliti na one koji još nemaju ni lice ni glas. Upravo su zato buduće generacije najveći test naše etičke zrelosti. 

Zašto klimatska etika mora da bude nezavisna?

Izazov potvrđuje i novi talas klimatskih sporova širom sveta (došla sam do podatka da postoji više od 2.400 klimatskih tužbi). Jedan od možda najzanimljivijih slučajeva pokrenula je 2020. godine grupa od šestoro mladih ljudi iz Portugalije - braća i sestre i njihovi prijatelji, tada uzrasta između 8 i 21 godine.

Ovaj slučaj, poznat kao Duarte Agostinho and Others v. Portugal and 32 Other States, pokrenut je pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu. Mladi tužioci su naveli da klimatske promene direktno ugrožavaju njihova osnovna ljudska prava, posebno pravo na život, pravo na privatni i porodični život, pravo na zaštitu od diskriminacije.

Njihov argument bio je da države nisu učinile dovoljno da smanje emisije gasova sa efektom staklene bašte i da ih posledice klimatskih promena već pogađaju. Kao primer navodili su sve češće toplotne talase, šumske požare i pogoršanje kvaliteta vazduha u Portugaliji.

Posebno su istakli požare koji su prethodnih godina pogodili Portugaliju, uključujući katastrofalne šumske požare iz 2017. godine u kojima je stradalo više od stotinu ljudi. Tvrdili su da njihova generacija plaća cenu odluka koje su donosile prethodne generacije.

Vatrogasci gase šumski požar u regionu Aveiro u Portugaliji, u sredu, 18. septembra 2024. godine | Jose Sarmento Matos/Bloomberg

Ono što je ovaj slučaj učinilo istorijski važnim jeste to što mladi nisu tužili samo Portugaliju, već 32 evropske države, uključujući najveće emitere gasova staklene bašte u Evropi. Tražili su od suda da naloži državama strože klimatske mere.

Međutim, u aprilu 2024. godine Evropski sud je odbacio ovu tužbu iz procesnih razloga, ocenivši da tužioci nisu prvo iscrpeli pravne mogućnosti u svojoj državi i da sud nema nadležnost nad svim državama koje su obuhvatili tužbom. Iako nije odlučivao o samoj suštini klimatskih argumenata, slučaj je imao veliki odjek jer je pokazao da se klimatska kriza sve više posmatra kao pitanje ljudskih prava, a ne samo zaštite životne sredine. 

Četvrta vlast za one bez glasa

Birnbacherov istovremeno prepoznaje i drugi veliki problem: savremene demokratske institucije uglavnom funkcionišu u horizontu sadašnjosti. A klimatske promene ne funkcionišu tako - njihove posledice protežu se decenijama i vekovima. Zbog toga Birnbacher traži načine da se dugoročna odgovornost ugradi u sisteme strukturalno. Njegov predlog poznat je kao model "Četvrte vlasti".

 

Ideja je da, pored tradicionalne podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, postoji i posebna institucija koja bi predstavljala interese budućih generacija - neka vrsta "Saveta čuvara budućnosti".

Njena uloga bila bi da procenjuje odluke ne samo kroz pitanje da li je ovo dobro za nas danas, već i kroz pitanje kakav svet ova odluka ostavlja ljudima koji će živeti posle nas.

Najbliži primer realizacije ove ideje u praksi dolazi iz Velsa, koji je 2015. godine prvi zakonski priznao obavezu države da štiti interese budućih generacija kroz Zakon o dobrobiti budućih generacija (Well-being of Future Generations Act).

Ovim zakonom uvedena je nezavisna funkcija Komesara za buduće generacije (Future Generations Commissioner), koji  ima mandat da nadzire da li javne institucije uzimaju u obzir dugoročne posledice svojih odluka.

Zakonom se od velških javnih tela zahteva da razmatraju uticaj svojih odluka na period od 50 i više godina unapred. Jedan od najpoznatijih primera primene ovog principa bio je slučaj velikog projekta proširenja putne infrastrukture vrednog nekoliko miliona funti. Komesar je osporio projekat koristeći argument da bi ulaganje velikih javnih sredstava u infrastrukturu zasnovanu na fosilnim gorivima bilo suprotno obavezama prema budućim generacijama. Umesto toga, zagovarana je promena prioriteta: preusmeravanje investicija ka održivijem javnom prevozu.

Nemačka je, recimo, izabrala drugačiji pristup. Umesto stvaranja nove institucije, pravni sistem je korigovao postojeće ustavne mehanizme. U odluci iz 2021. godine, nemački Savezni ustavni sud ocenio je da klimatski zakon države nije dovoljno štitio slobode budućih građana.

Logika suda bila je da današnje odluke o emisijama direktno utiču na prostor slobode budućih generacija. Ako se sada potroši preveliki deo "klimatskog budžeta", budući građani će biti primorani na mnogo stroža ograničenja kako bi se izbegle katastrofalne posledice klimatskih promena. Tako bi njihove buduće slobode bile ugrožene.

Ipak, oba pristupa imaju svoje žestoke kritičare. Najčešće kritike odnose se na pitanje sprovođenja odluka (lack of enforcement). Nije dovoljno priznati moralnu ili pravnu obavezu prema budućim generacijama - ključno pitanje ostaje kako osigurati da ta obaveza zaista utiče na odluke.

Bez jasnih mehanizama kontrole i posledica, institucije za zaštitu budućnosti mogu ostati samo simboličan gest. 

 

 

Šta mi kao pojedinci možemo da uradimo?

U potrazi za odgovorom na to pitanje posegla sam za još jednom knjigom - “Čovečanstvo: istorija koja uliva nadu” (Humankind: A Hopeful History) holandskog istoričara i pisca Rutgera Bregmana.

Bregman je postao posebno poznat nakon panela na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2019. godine, kada je direktno kritikovao okupljene milijardere i političare. Ukazao je na ono što je video kao paradoks Davosa: ljudi koji se okupljaju da razgovaraju o nejednakosti često izbegavaju razgovor o sopstvenoj ulozi u ekonomskom sistemu koji tu nejednakost proizvodi. Uporedio je to sa konferencijom vatrogasaca na kojoj niko ne želi da pomene vodu - odnosno osnovno rešenje problema (konkretno, bila je u pitanju kritika najbogatijih u vezi s izbegavanjem poreza).

U ovoj knjizi Bregman navodi zanimljiv primer iz istraživanja nemačke psihološkinje i neurološkinje Tanie Singer i budističkog monaha koji je napustio svet nauke Matthieua Ricarda.

Ricard je poznat po neverovatnoj sposobnosti kontrole sopstvenih misli (autor navodi podatak da je da bi dostigao taj nivo proveo kumulativno oko 50.000 sati u meditaciji).

Singer ga je pozvala da jedno jutro provede u njenom skeneru za mozak kako bi proučavala šta se događa kada osećamo empatiju. Da bi izazvala emocionalnu reakciju, pustila mu je noć pre dokumentarac o napuštenoj siročadi u jednoj instituciji u Rumuniji. Sledećeg dana, zamolila ga je da se uživi u njihovu patnju. Nakon seanse Ricard je bio potpuno iscrpljen.

Naučnica je tada odlučila da promeni pristup. Ponovo ga je zamolila da misli na siročad, ali ne tako što će zamišljati da je na njihovom mestu, već "da bude tu za njih". Razlika je bila vidljiva na snimku mozga. Empatija je aktivirala prednji deo insule (jedan od ključnih centara u mozgu koji povezuje telesne senzacije sa našim svesnim osećanjima i motivacijom za delovanje. Pretvara telesne signale poput napetosti ili "osećaja u stomaku" u svesno emocionalno iskustvo. Takođe učestvuje u stvaranju subjektivnih emocija poput ljubavi, straha ili gađenja, ali i u prepoznavanju emocionalnih stanja drugih ljudi).

Kod drugog eksperimenta su se aktivirali potpuno drugačiji delovi mozga: corpus striatum (između ostalog deo sistema za nagradu: učestvuje u motivaciji, učenju i osećaju zadovoljstva kada činimo nešto što smatramo vrednim ili korisnim) i orbitofrontalni korteks (pomaže u proceni posledica naših postupaka, donošenju društvenih i moralnih odluka i regulaciji emocija. Procenjuje šta je "ispravno" ili pak korisno u određenoj situaciji).

Nije se pojavila iscrpljenost, već energija. Pokrenuto je ono što se naziva saosećajna odgovornost (engl. compassion).

Za filmski pogled na etičke klimatske dileme preporuka je sci-fi satira "Ne gledaj gore" sa Jennifer Lawrence i Leom Di Capriom (Netflix) | Vittorio Zunino Celotto/Getty Images Europe

 

Kako 'istrenirati' mozak na saosećanje?

Razlika između empatije i saosećanja možda je upravo ono što nam je potrebno kada govorimo o klimatskoj krizi. Empatija nas povezuje sa drugima, ali ima i svoja ograničenja: ako smo stalno izloženi uživljavanjem u tuđu bol, možemo postati iscrpljeni, preplavljeni i na kraju pasivni. Saosećajna odgovornost, objašnjava Bregman, jeste pokušaj da  tuđu patnju prepoznamo i da iz tog razumevanja delujemo: "to je kontrolisanije, udaljenije i konstruktivnije." To ne znači da manje osećamo već da osećanje pretvaramo u akciju. To je možda ključna razlika i uvid kada govorimo o klimatskim promenama.

Ako stalno govorimo da je budućnost katastrofalna, da su posledice neizbežne i da je sve izgubljeno, možemo proizvesti osećaj nemoći. Ali ako razvijamo sposobnost da vidimo problem, priznamo njegovu ozbiljnost i istovremeno verujemo da naši postupci imaju smisla - tada stvaramo prostor za promenu.

Eksperiment sa mozgom pokazuje još nešto vrlo važno: može se trenirati, baš kao i telo. Ako razvijamo pažnju, strpljenje i sposobnost da vidimo perspektivu drugih ljudi, onda možemo da razvijamo i sposobnost za veću kolektivnu odgovornost. Zato pitanje budućnosti planete nije samo pitanje tehnologije, ekonomije i politike. Možda je mnogo više pitanje toga kakvi ljudi želimo da budemo.

I za kraj, završetak pesme mog nećaka koja, iako počinje slikom koja izgleda gotovo distopijski, završava se pozivom na odgovornost:

"Zemlja nas gleda tužnim licem svojim, Sa ožiljcima koje čovek ostavi brojnim. Dala nam je život, dala nam je dom, A sada stoji ranjena i sama."

U stihovima postoji svest da svet koji imamo nije samo naš i da ono što danas uzimamo zdravo za gotovo neko sutra možda neće imati. Činjenica da jedan trinaestogodišnjak već razume tu vezu možda je i najveći razlog za nadu. Good grief!