Letnji izbor za radoznale: knjige o disciplini, novcu, umetnosti, hrani i ljudima koji pomeraju granice

Postoji trenutak u životu čoveka kada poželi da odustane. Ne zato što nije sposoban, već zato što mu sopstveni um govori da je dosta. Upravo na toj granici počinje filozofija Davida Gogginsa, američkog ultramaratonca i rekordera, bivšeg pripadnika elitne jedinice američkih mornaričkih foka, penzionisanog pripadnika ratnog vazduhoplovstva i motivacionog govornika. 

U knjizi "Ne možeš mi ništa" (u originalu: Can’t Hurt Me), Goggins ne govori samo o fizičkoj izdržljivosti. Njegova priča je mnogo dublja – govori o čoveku koji je odrastao u teškim okolnostima, borio se sa siromaštvom, nasiljem, nesigurnošću i sopstvenim strahovima, da bi kasnije postao jedan od najizdržljivijih ljudi na svetu. Međutim, njegova najveća pobeda nije bila nad drugima, već nad samim sobom.

Jedna od ideja po kojoj je postao poznat jeste takozvano pravilo 40 odsto. Goggins smatra da većina ljudi odustane onda kada je iskoristila tek deo svojih stvarnih mogućnosti. Kada pomislimo da više ne možemo, da smo potpuno iscrpljeni ili da je vreme da stanemo, često nas nije zaustavilo telo, već um. 

Treba napomenuti da 40 odsto nije naučna činjenica, već simbol poruke da su naše granice mnogo veće nego što verujemo. 

Ali možda je još zanimljivija njegova vežba poznata kao "Mirror Accountability" (odgovornost pred ogledalom). Na prvi pogled deluje jednostavno: stanete ispred ogledala, pogledate sebe u oči i vodite iskren razgovor sa osobom koju vidite. Bez izgovora, bez opravdanja. Ali, iako pitanja mogu biti jednostavna, odgovori nisu. Da li zaista dajem sve od sebe? Šta danas izbegavam? Koji izgovor koristim da odložim ono što znam da moram da uradim? Nakon toga dolazi najvažniji deo – glasno izgovoriti šta ćemo promeniti. Ne sutra, ni sledeće nedelje, već odmah.

Autor smatra da čovek može da prevari ceo svet, ali da je mnogo teže prevariti sebe i  ogledalo tako postaje simbol odgovornosti, a ne taštine.

Važno je reći da ova knjiga nije za svakoga. Gogginsov pristup je zaista ekstreman. Njegov način razmišljanja podrazumeva stalno pomeranje granica ponekad i do bola, zatim suočavanje sa bolom i beskompromisnu disciplinu. Nekim čitaocima upravo to može biti najveća inspiracija, dok će drugima delovati previše surovo ili teško primenljivo u svakodnevnom životu.

Može li jedan umetnički trenutak da promeni nečiji život?

Kada pričamo o velikim životnim prekretnicama, uspehu ili pobedi često govorimo o potrebi da razumemo svet oko sebe. Kada finansijski ekspert odluči da se tome posveti kroz poeziju, desi se "Mašina za pravljenje Boga."

U pitanju je zbirka poezije dr Radeta Rakočevića, koji je javnosti poznat prvenstveno kao finansijski ekspert i investitor sa više od 25 godina iskustva na tržištima kapitala, ali koji kroz ovu knjigu pokazuje jednu potpuno drugačiju stranu sebe. 

Rakočević je i doktor političkih nauka, sa master diplomom Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Aktivno se bavi edukacijom investitora i finansijskom pismenošću, drži predavanja o ulaganju i tržištima kapitala, a učestvuje i u radu različitih organizacija i inicijativa. Zbog svega toga, naslov "Mašina za pravljenje Boga" na prvi pogled može da zavara. Imajući u vidu njegovu karijeru i svet finansija, neko bi mogao pomisliti da je reč o filozofsko-finansijskoj metafori iza koje se kriju investicione lekcije iskusnog ulagača. 

Međutim – zaista je reč o poeziji.

Autor je izjavio u intervjuu za Bloomberg Adrija da poeziju voli i piše još od detinjstva. Kaže da je posebno na njega uticala poezija Vaska Pope, naročito njegov ciklus "Igre". 

Nakon što ga je povreda vezala za kuću u jednom periodu života, višak vremena odveo ga je pisanju pesama, od kojih je deo kasnije završio u njegovoj prvoj knjizi.

Inspiraciju za naslov dobio je od crteža svog najstarijeg sina Andreja, koji je kao petogodišnjak nacrtao crtež i nazvao ga "Mašina za pravljenje Boga". "Ta formulacija ostala mi je godinama u mislima", kaže Rakočević i navela ga da počne da traži odgovore na pitanja kako jedno dete može da zamisli tako nešto, šta ta mašina zapravo predstavlja, može li čovek da kontroliše svoju sudbinu i šta nas oblikuje i definiše – iznutra i spolja.

 

Andrejev crtež nalazi se i na koricama knjige. Autor kaže da njegove pesme nisu lagane, nema klasične rime, a "u njima se susreću Mongoli i Glavna pošta, lego kockice i S&P 500." Ipak, upravo ta neobična kombinacija pokazuje njihovu iskrenost i direktnost.

Priznaje da je imao dilemu da li je objavljivanje ovakve zbirke dobar potez zbog percepcije koju javnost ima o njemu kao finansijskom ekspertu, ali smatra da je ova knjiga bila potrebna njemu, a veruje i publici. Mi smo saglasni.

 

More kao inspiracija, ali i idealno mesto za štiva koje preporučujemo, kada se i um i telo smire | Depositphotos

Pesma može pronaći nekoga u pravom trenutku, neka rečenica može ostati sa nama godinama, a jedna slika može postati inspirativan dokaz da je neki trenutak,  prijateljstvo ili emocija zaista postojala.

Upravo od te ideje polazi i roman "Slika s morem" (u originalu My Friends)  švedskog pisca Fredrika Backmana – priča u kojoj umetnost ostaje način da se sačuva ono što vreme pokušava da odnese. Autor svetskih bestselera "Čovek po imenu Uve", "Moja baka vam se izvinjava" i "Uznemireni ljudi" donosi nezaboravno duhovitu i duboko dirljivu priču o prijateljstvu.
U zabačenom primorskom gradu, grupa tinejdžera u potrazi za utočištem od svojih teških porodičnih života, provodi duge letnje dane na napuštenom molu razmenjujući šale i tajne i praveći male buntovne nestašluke. Iz tog leta rađa se uzvišeno umetničko delo – slika koja će se, neočekivano, dvadeset pet godina kasnije naći u rukama osamnaestogodišnje Luizе. Ona kreće na putovanje puno iznenađenja ne bi li saznala kako je ta slika nastala.

More i leto u romanu nisu samo prelepa kulisa, već simbol slobode, prolaznosti i uspomena koje pokušavamo da sačuvamo.

Kao i u svojim prethodnim knjigama, Backman je inspirisan malim, ponekad nevidljivim stvarima koje oblikuju čoveka –  pogledima, razgovorima, prijateljstvima i trenucima kada neko prvi put oseti da negde pripada. Savršeno štivo za leto, ali pripremite maramice.

 

Može li potraga za istinom da ublaži nečiji bol?

Sočan holandez sos napravljen od putera, sirćeta i žumanaca, uz koji se umaču lagano pečene špargle. Ovo je samo jedan od divnih opisa hrane u romanu koji bude apetit, ali "Puter" japanske spisateljice Asako Yuzuki govori o mnogo više od dobrih recepata za jela na bazi putera. Ispod te privlačne površine krije se nešto mnogo složenije i uznemirujuće.

Roman je inspirisan stvarnim slučajem Kanae Kijima, žene koja je u Japanu bila poznata kao "Konkatsu Killer" (konkatsu znači "lovac na brak") o ženi koja je osuđena zbog ubistva trovanjem trojice muških partnera koje je upoznala preko sajtova za pronalaženje partnera. Tokom suđenja, pažnja javnosti nije bila usmerena samo na zločine, već i na njen izgled, prekomernu težinu i odnos prema hrani, što je otvorilo pitanje dvostrukih standarda i načina na koji društvo posmatra žene.

U romanu novinarka Rika Machida, koja je pred velikim profesionalnim uspehom i mogućnošću da postane prva žena u uredništvu časopisa "Shūmei Weekly", želi da dobije ekskluzivni intervju sa osuđenom. Do nje dolazi na neobičan način – piše joj i pita je za recept za čorbu od govedine, poslednje jelo koje je pojela jedna od njenih žrtava. Taj pristup uspeva i Rika počinje da se sastaje sa njom u zatvoru.

Kroz razgovore o kuvanju, ukusima i hrani, dve žene pronalaze neočekivanu povezanost. Rika postaje fascinirana njenim odnosom prema hrani i uživanju, ali istovremeno počinje da preispituje sopstveni život, izbore i pravila kojih se žene često moraju pridržavati.

Roman pokazuje pritisak koji žene osećaju da budu istovremeno uspešne, vredne i disciplinovane, ali i nežne, privlačne i prilagođene očekivanjima drugih. Žensko telo, apetit i pravo na uživanje postaju teme kroz koje Yuzuki govori o kontroli, osudi i slobodi.

Jedna od rečenica opisuje tu kontradikciju: "Od japanskih žena se očekuje da budu požrtvovane, vredne i skromne, a istovremeno ženstvene, nežne i brižne prema muškarcima."

 

Kada smo već kod hrane i stolova, zanimljivo je kako se mnogi od najtežih razgovora, oni koje dugo izbegavamo i guramo pod tepih, često dogode upravo za stolom. Kada ćutanje više nije opcija, kada ono što nosimo u sebi mora nekako da izađe na površinu, reči pronađu put između tanjira i čaša.

Upravo o tim trenucima govori knjiga "O čemu ne govorimo" nedavno preminule autorke Slavenke Drakulić. Knjiga opisuje teške situacije o kojima nas balkanski etos često tera da ćutimo, ali i da ono što nosimo u sebi nekako izađe na površinu, Na primer, na večeri povede se tema testamenta te reči pronađu put između tanjira i čaša. I svi se prave da im nije neprijatno. U kafani stariji par se svađa zbog sitnice: ona bi kući pre mraka, njega vino još drži za stolom, ali u tišini između izgovorenih reči odjekuje sav teret zajedničkog života i propuštenih prilika. U bolničkoj sobi majka drži svoju ćerku za ruku, prisećajući se vremena kada je mogla sve, a sada može samo da bude prisutna.

Slavenka Drakulić, novinarka i književnica, rođena je u Rijeci 1949. Njene knjige  su prevedene na više od dvadeset jezika. Njena prva publicistička knjiga Smrtni grijesi feminizma (1984) jedan je od prvih studija  o feminizmu u bivšoj Jugoslaviji. Živela je na relaciji Hrvatska - Švedska. Preminula je 20. juna u 77. godini života.

 

Drakulić u svom poznatom maniru iskreno progovara o onome što nas istovremeno plaši i spaja: o gubicima koje ne priznajemo, ljubavi koja je prošla, o neproživljenom, nesigurnosti, suočavanju sa smrtnošću, o poslednjem trenutku bliskosti i o usamljenosti.

Autorka je imala svakako mnogo toga da kaže i kroz svoja dela nas nekoliko decenija podsećala da nije sigurno da ono što podelimo sa drugima postaje manje bolno, ali često postaje lakše da se nosi. Zato je svaka njena knjiga vredna pažnje, ne samo ova poslednje objavljena.