Želite prijatelja u doba veštačke inteligencije? Nabavite psa - ili dva!

Najdirljivija scena kod Homera nije smrt velikih heroja, Patrokla ili Hektora, već mahanje repom kućnog ljubimca, psa Argosa. Nakon 20 godina odsustva, od kojih deset ratujući protiv Trojanaca i deset lutajući morima, Odisej se vraća u svoj rodni grad Itaku prerušen u prosjaka. Dok se približava svojoj porodičnoj palati, u kojoj njegovu ženu opsedaju nametljivi udvarači, nailazi na svog ljubimca iz detinjstva Argosa, kojeg je od šteneta odgojio u veličanstvenog lovačkog psa, brzog poput jelena i odvažnog poput lava, ali koji je sada zapao u teška vremena, star i slab, ležeći potišten na gomili gnoja. Argos mahne repom kada prepozna svog gospodara, ali Odisej nema izbora nego da ga ignoriše, pustivši suzu dok prolazi pored njega.

Zašto ljudska bića razvijaju tako duboke veze sa psima? Šimpanze su inteligentnije, kao i delfini i hobotnice. Mačke su manje zahtevne. Konji su bili neizostavno prevozno sredstvo do početka prošlog veka. Pa ipak, nijedna veza nije poput veze između čoveka i psa (Herr und Hund). Najveća eskpertkinja za šimpanze našeg vremena, Jane Goodall, pozvala je 90 pasa na proslavu svog 90. rođendana u Carmel Beachu u Kaliforniji, ali nijednu šimpanzu. Šimpanze bi izazvale haos, rekla je, dok će psi zauzeti svoje pravo mesto u slavlju.

Ovaj par je spreman za zabavu | Depositphotos

Psi brišu društvene razlike, a ujedno su i savršeni gosti na zabavama. Oni su večni prijatelji nesretnika – psi vodiči slepima, saputnici beskućnicima, saveznici ljudima u nevolji. Mnogi su ljudi prebrodili epidemiju covida samo zahvaljujući svojim psećim saputnicima. Ali oni takođe mogu da svedu i najuzvišenije pripadnike naše vrste na sentimentalne slabiće: Rousseau je voleo svog psa "iznad svakog izražaja i poimanja"; Bismarck je obožavao svog mastifa (koji je napao ruskog diplomatu tokom pregovora o Berlinskom kongresu 1878.); Thomas Mann dopuštao je svom psu da skače po njemu dok je radio za radnim stolom, razmazujući mokru tintu po rukopisu svojim "širokim i dlakavim šapama".

Thomas Laqueur, profesor istorije, veteran sa Univerzite Berkley u Kaliforniji, nudi jednako dobar odgovor na večno pitanje o vezi između čoveka i psa u svojoj novoj knjizi "Pogled psa: Vizelna istorija" (The Dog’s Gaze: A Visual History). Knjiga je veličanstveno ilustrovana primerima velikih umetnika koji posmatraju pse, često svoje, u različitim pozama – psi koji nam se pridružuju u lovu, psi koji vode slepe ili teše ugrožene i, iznad svega, psi koji su jednostavno prisutni, nalazeći svoje mesto na porodičnim portretima, ležeći u radnim sobama učenjaka, prateći klizače na ledu, večni pomagači ljudske vrste. Ali, ovo je više od luksuzne knjige sa fotografijama pasa (ne da bi u tome bilo išta loše): to je meditacija, kroz umetnost, o našem najbliskijem odnosu s drugom vrstom.

Suština tog odnosa je u tome da su psi bića najviše usmerena na čoveka – oni se oblikuju ne samo prema našim potrebama, već i prema našim hirovima. Istorijski posmatrano, možda su se uvukli u naše živote pružajući korisne usluge – čuvajući naša naselja od napadača ili nam pomažući u lovu na druge životinje – ali ubrzo su shvatili da je najbolji put do našeg unutrašnjeg kruga pružanje društva. Psi su deo društvenog ugovora na način na koji nijedna druga životinja to nikada ne može da bude jer instinktivno razumeju našu situaciju kao najantisocijalnijih među socijalnim bićima. Ljudska dilema, koju je Hobbes tako briljantno dijagnostikovao, je da su nam istovremeno potrebni drugi ljudi, ali ih se i bojimo kao rivala i potencijalnih neprijatelja. Psi popunjavaju egzistencijalnu prazninu pružajući nam čistu, iskrenu ljubav.

Ova kombinacija nije garantovano da funkcioniše, ali je moguće | Depositphotos

Francuska kritička teorija obično je prepreka razumevanju svijeta, ali Laqueur, rečiti pisac, sa dobrim rezultatom koristi koncept "pogleda". Psi stalno zure u nas, posebno u naša lica i oči, kako bi procenili naše promene u raspoloženju. Ali oni takođe gledaju s nama –posmatraju ono što mi gledamo kako bi predvideli naše osećaje i postupke. Oni su tako deo našeg subjektivnog sveta na način na koji nijedno drugo stvorenje nikada ne može da bude biti, a ponajmanje oni drugi domaći saputnici naše vrste - mačke.

Psi žive istovremeno u dva sveta – u svetu prirode i u svetu kulture. Spisateljica romana Edith Wharton piše o "ljudskosti u njihovim očima", a u isto vreme o njihovoj temeljnoj "različitosti od nas". Psi su neobično nesputani u pogledu svojih prirodnih potreba – obavljaju nuždu kad god se ukaže potreba (često dok prelaze gužvovite puteve) i švrljaju sa drugim psima kad god im se prohte. Neki ekscentrični ljudi zaključili su da je najbolji način za odbacivanje preteranosti civilizacije ponašati se što je više moguće poput pasa: Diogen je bio poznat kao "filozof pas" jer je živeo na ulici, obavljajući nuždu kad mu je volja, a Paul Gauguin voleo je da njuška tlo na Tahitiju poput "grubog, čupavog psa".

Ali, jednako su opušteni i u svetu usmerenom na čoveka, prilagođavajući se ritmovima ljudskog života, prateći nas u našim svakodnevnim aktivnostima i često nam se motajući oko nogu, sve dok ih ne savlada želja za dremkom. Vlasnici pasa dele se na one koji dopuštaju svojim psima da spavaju sa njima i na one koji tu povlače granicu. Bojim se da sam u onoj slabijoj grupi: moj mešanac Jack Russella, Mabel, leži na krevetu, dok se moj kavalir King Charles španijel, Alfie, zavlači pod pokrivač i spava mi kod nogu, ravnodušan prema nedostatku kiseonika.

I pregršt mejlova su zanimljiviji u društvu | Depositphotos

Moja jedina zamerka ovoj knjizi je to što Laqueur ne stavlja dovoljno naglaska na stvaranje doma. Psi imaju dar za pretvaranje kuća u domove – štaviše, što se mnogih od nas tiče, kuća nije dom dok je ne ukrasi pas. Psi svojom psećom prisutnošću pripitomljuju čak i najstrože ličnosti i ponovo povezuju čak i najrastresenije tehnološke zavisnike sa prirodnim svetom zahvaljujući svojim zahtevima za redovnim obrocima i šetnjama.

U klasičnoj podeli Davida Goodharta na "ljude odnekud" (people of somewhere) i "ljude od niotkuda" (people of nowhere), psi su tipični ljudi odnekud. Da im je bilo dopušteno da glasaju na britanskom referendumu o članstvu u Europskoj uniji 2016. godine, ne sumnjam da bi nadmoćno glasali za Brexit, bez obzira na neugodnosti povezane sa napuštanjem EU sistema pasoša za kućne ljubimce. Rudolphina Menzel, vodeća austrijska kinologinja, istaknula je ovu ukorenjenost pasa na posebno slikovit način. Jedna jevrejska izreka kaže: "Ako vidiš Jevrejina sa psom, ili Jevrejin nije Jevrejin, ili pas nije pas." Menzel je na to uzvratila: "Naš je narod pronašao put nazad do zemlje i vreme je da pronađemo put nazad do psa... Onaj ko nije prevladao strah od psa iz geta, nije obnovljeni Jevrejin."

I saputnik i saveznik na putu do vrha | Depositphotos

Broj pasa koji se drže kao kućni ljubimci u stalnom je porastu, dosežući između 470 i 522 miliona, što je potaknuto ne samo rastom raspoloživog dohotka u zemljama u razvoju, već i sve dubljom civilizacijskom čežnjom. Central Park je prepun pasa, od kojih mnogi nose sićušne pseće čizmice.

Potreba za psima postaje sve hitnija kako se tempo tehnoloških promena i društvene dezintegracije ubrzava. Kako sve više ljudi živi samo, raste i potreba za psećim društvom; dok nas AI botovi obasipaju lažnom ljubaznošću, potreba za stvarnom privrženošću, čak i ako dolazi u paketu sa psećim zadahom, postaje sve intenzivnija; a kako civilizacija postaje sve veštačkija, ispunjena manipulisanim vestima, zabavom koju generišu mašine i nametnutim ništavilom, raste potreba za ponovnim povezivanjem sa prirodnim vremenom. Tehnološki trendovi će dolaziti i prolaziti. Ljubav prema psima je večna.