Azijski obračun: Takaichi igra na demokratiju, a Xi na diktaturu

Šta je zajedničko istorijskoj pobedi Liberalno-demokratske stranke (LDP) japanske premijerke Sanae Takaichi i podjednako revolucionarnoj osudi medijskog tajkuna Jimmyja Laija u Honkongu? Odgovor na pitanje zajedničkog imenitelja dva važna događaja u Aziji proteklog vikenda jednostavan je i istovremeno složen - Kina.

Japanski odgovor

Pod vođstvom Takaichi, konzervativni LDP osigurao je dvotrećinsku većinu u donjem domu parlamenta u odlučujućoj izbornoj pobedi s vođstvom koje je bez presedana u japanskom političkom prostoru.

"Ovo je početak velike, zaista velike odgovornosti da Japan postane jači i prosperitetniji", rekla je premijerka nakon pobede na nedeljnim parlamentarnim izborima. Pored objave borbe protiv inflacije, obećanja nižih poreza, povećane javne potrošnje i strožih imigracionih pravila, dodatno je učvrstila svoju poziciju najavom kraja isključivo odbrambenog stava ostrvske nacije. Kruna njenog programa je povećanje državnih izdvajanja za odbranu, kakvo Japan nije video još od kraja Drugog svetskog rata.

 

Takaichi je uoči decembarskih izbora najavila da će ove godine povećati odbrambeni budžet na 58 milijardi dolara - predlog koji će ojačana parlamentarna većina verovatno bez većih prepreka usvojiti u martu. Time bi ovo bila četvrta uzastopna godina postepenog rasta vojnih izdvajanja u okviru petogodišnjeg nacionalnog plana odbrane, prema kojem Tokio namerava da poveća vojne rashode na najmanje dva odsto BDP-a. Prema tom planu, Japan bi postao treći najveći potrošač na odbranu u svetu, iza Sjedinjenih Država i Kine, svoje najveće bezbednosne pretnje u regionu.

Međutim, nije reč samo o nivou potrošnje, već o suštinskoj promeni pravca razmišljanja - od pacifističkog i strogo odbrambenog stava ka znatno proaktivnijem pristupu. Japan priprema reviziju svoje bezbednosne i odbrambene doktrine, kojom bi ojačao vojni položaj zasnovan na ofanzivnijem naoružanju dugog dometa. Drugim rečima, japanska odbrambena strategija Kinu jasno prepoznaje kao najveću pretnju, uz istovremeno naglašavanje produbljene bezbednosne saradnje s SAD.

 

Dok pojačane bezbednosne brige Japana predstavljaju odgovor na pitanje "zašto", u kontekstu sve ambicioznije spoljnopolitičke strategije, šovinističke i nacionalističke politike Xi Jinpinga, istorijska pobeda LDP-a daje odgovor na pitanje kako se toj politici suprotstaviti. Peking je nedavno dodatno zaoštrio odnose s Tokiom nakon izjava premijerke da bi Japan na eventualnu kinesku aneksiju spornog tajvanskog arhipelaga odgovorio "snagom solidarnosti", ocenjujući da bi takav potez, koji se u Pekingu smatra gotovo neizbežnim, predstavljao "pretnju opstanku Japana".

Ironično, zasluge za ubedljivu pobedu Takaichi delimično pripadaju upravo Pekingu, čija je politika postala sve veći trn u oku regionalnim akterima. Kineski pokušaji da disciplinuju Japan spektakularno su se obili o glavu, jer su dodatno učvrstili prkosnu premijerku kao čvrst oslonac vlasti, sa kojim će Peking morati da pronađe neki modus vivendi - ili, alternativno, da pribegne daljoj eskalaciji s najbližim američkim saveznikom u Aziji.

Ubrzo nakon svojih izjava o Tajvanu, Xi je pokušao da izvrši pritisak na Japan ograničavanjem izvoza retkih zemnih elemenata i zabranom ulaska kineskim turistima. Ti turisti čine oko četvrtine svih dolazaka u Japan i posebno su značajni sa stanovišta "kvaliteta", budući da su kineski posetioci u Japanu poznati po visokoj potrošnji.

 

S druge strane, ograničenja trgovine retkim metalima stavila su čak i "najvećeg pregovarača", Donalda Trumpa, u defanzivu, primoravši ga da povuče ručnu u svom trgovinskom ratu protiv azijskog suparnika i da ga, posredno, prizna kao ravnopravnog aktera nove, i jedine, supersile uz Sjedinjene Države.

Međutim, kako pokazuju izborni rezultati, ustaljeni kineski pristup ekonomskog zastrašivanja partnera i rivala, oličen u takozvanoj doktrini "vučje diplomatije", nije dao rezultat u slučaju četvrte najveće svetske ekonomije. Sa Takaichi, Japan je možda pronašao onu teško dostižnu formulu otpora sve samouverenijoj i geostrateški ambicioznijoj Kini, kakvu SAD nisu uspele da pronađu ni pod znatno agresivnijim Trumpom.

Dok Xi može da računa na ogromnu težinu druge najveće svetske ekonomije kako bi prinudio ekonomski slabije i trgovinski zavisnije zemlje koje pokušava da uključi u svoju veliku "azijsku porodicu", kako je nazvao svoj regionalni projekat tokom turneje po Vijetnamu, Maleziji i Kambodži prošlog aprila, taj pristup ne funkcioniše u slučaju Japana.

Postoji više razloga za japansku geopolitičku autonomiju u odnosu na Kinu, a taj "imunitet" nije slučajan, već je rezultat bolnih iskustava. Kina je još 2010. godine, nakon incidenta sa ribarskim brodom u blizini ostrva Senkaku, prvi put upotrebila "nuklearnu opciju" ograničavanja izvoza retkih zemnih elemenata u Japan. Za Tokio je to bila ključna lekcija, nakon koje je Japan tokom narednih 15 godina sistematski ulagao u rudnike retkih zemnih elemenata u Australiji, Vijetnamu i Kazahstanu, kao i u razvoj tehnologija za njihovu reciklažu.

Takaichi danas ubira plodove politike koju je na domaćem planu zacrtao njen prethodnik Shinzo Abe. To joj omogućava da vodi suverenu politiku, dok Trump mora da sklapa bolne spoljnopolitičke kompromise sa Kinom zbog inflatornih pritisaka, lobiranja američkih tehnoloških giganata i strahova sa Wall Streeta.

 

Zbog svojih snažno desničarskih konzervativnih stavova, Takaichi Kinu ne posmatra samo kao trgovinskog partnera, već i kao civilizacijsku i bezbednosnu pretnju opstanku japanske države. Ono što je ključno jeste da je takvu retoriku uspela da "proda" japanskom biračkom telu, koje ju je za to bogato nagradilo.

Njen legitimitet stoga ne proizlazi iz ekonomskog rasta i sirove moći, kao u slučaju Donalda Trumpa, već iz obećanja o povratku japanskog ponosa, izgradnji snažnog odvraćajućeg odbrambenog stava i ambicije da se domaći proizvođači odbrambene opreme pozicioniraju kao novi nosioci japanskog izvoza. To ujedno odražava rastuću spremnost japanske desnice, posebno unutar LDP-a, da preispita član 9 japanskog Ustava, kojim je nakon Drugog svetskog rata rat odbačen kao suvereno pravo države, a pretnja ili upotreba sile kao sredstvo rešavanja međunarodnih sporova.

U japanskoj političkoj kulturi, posebno unutar desnog krila LDP-a, postoji spremnost na ekonomske žrtve u zamenu za nacionalnu sigurnost koja je odsutna u individualističkim i potrošački orijentisanim Sjedinjenim Državama. Ne zaboravimo da zapažanje analitičara i osnivača agencije Pangaea Policy Terryja Hainesa da je geopolitika pokretačka snaga američke ekonomske politike u teškim globalnim uslovima, nije jedinstveno za Sjedinjene Države.

Kineska akcija

Izuzetna konverzija popularnosti "Gvozdene ledi" japanske desnice u anketama, gde uživa podršku veću od 65 odsto, u konkretan politički kapital, nije samo japanski odgovor na nacionalizam diktatora u vladajućem kompleksu Džongnanhaj u Pekingu. Kineski odgovor, koji je usledio već juče, odmah nakon objave izbornih rezultata u Tokiju, nije bio ništa manje odlučan niti promišljen. Poruka je bila tipično kineska - simbolična, ali elokventna, individualna, primerena svima.

Xi Jinping je pokazao da sudbinu Tajvana smatra unutrašnjim pitanjem, pojačavajući represiju i brišući poslednje ostatke demokratije u posebnoj administrativnoj regiji Narodne Republike Kine - Hongkongu.

U teoriji, to bi trebalo da predstavlja ogledni primer pekinške administrativne doktrine "jedna zemlja, dva sistema".

Međutim, kako je za Bloomberg Adriju rekao Igor Rogelja, sinolog i šef Odseka za evropske i međunarodne društvene i političke studije na Univerzitetskom koledžu u Londonu, to pre oslikava gorku budućnost Tajvana. "Nije čak ni presudno da li je model upravljanja Hongkongom zaista budući model integracije Tajvana; važno je da Tajvanci veruju da jeste."

Što više Xi pritiska preostale džepove demokratije i slobode govora u Hongkongu, ta iluzija postaje uverljivija.

Dvadesetogodišnja zatvorska kazna za krhkog, 78-godišnjeg medijskog tajkuna i borca za slobodu govora i ljudska prava Jimmyja Laija nesporno predstavlja smrtnu presudu. Individualnu, ali uzornu, jer ima i jasnu geopolitičku dimenziju.

Vlasnik ugašenog lista "Apple Daily" proglašen je krivim nakon 140 dana suđenja zbog zavere i saradnje sa stranim akterima i "pobunjeničkim" medijima. Optužnica se zasniva na Zakonu o nacionalnoj bezbednosti iz 2020. godine, donetom kao odgovor na višemesečne prodemokratske proteste, koji su izbili nakon katastrofalnog požara u naselju Vang Fuk prošlog decembra, a u kojima je Lai imao istaknutu ulogu.

 

 

Međutim, kazna koju je sud izrekao u ponedeljak do sada je najstroža zbog kršenja odredbi zakona za koji vlasti tvrde da je neophodan za očuvanje stabilnosti u gradu, dok kritičari smatraju da je osmišljen kako bi se ugušilo neslaganje. Uprkos britanskom državljanstvu, Lai je ostao na suđenju u Hongkongu, gde je proveo više od 1.800 dana u samici pre nego što je osuđen. "Moram da se suočim sa posledicama svojih dela, bila ona pravedna ili nepravedna", napisao je iz zatvora. "To je ujedno i način da se očuva dostojanstvo naroda Hongkonga, kao jednog od predvodnika borbe za slobodu."

Vredi napomenuti da su se i Trump, koji je ambiciozno najavio da će sa Xijem pregovarati o njegovom oslobađanju, kao i britanski premijer Keir Starmer, zalagali za Laijevo puštanje na slobodu. Obojica su u tome ostali bez uspeha.

Njegova sudbina, kako je juče u intervjuu za britansku televizijsku mrežu BBC rekao njegov sin Sebastien Lai, odražava korišćenje pravosuđa kao ofanzivnog oružja kineskih vlasti. Ona nije samo svojevrsna metafora sudbine Hongkonga i Tajvana, već i zloslutni nagoveštaj prirode odnosa koji očekuju zemlje koje su ili protivnici ili partneri Xijeve diktature.

To se u krajnjoj liniji ogleda i u diplomatskom neuspehu da se obezbedi Laijevo pomilovanje, kako od SAD, tako i Ujedinjenog Kraljevstva, pri čemu se ekonomski pragmatična Laburistička stranka kladi na otopljavanje odnosa sa Kinom. Pobeda Sanae Takaichi, kao odgovor na agresivnu kinesku spoljnu politiku, i osuda Laija, kao Xijev potez kontrole kritičara režima, lekcija su koja ne bi smela da prođe nezapaženo ni u Ljubljani. Naime, Slovenija se kladi na ekonomsku i trgovinsku diverzifikaciju, u kojoj sve značajniju ulogu ima sve problematičnija Narodna Republika Kina.