Nemačka pred višestrukom krizom i teškim suočavanjem

Nemačka koaliciona vlada nalazi se usred kratkoročne budžetske krize, srednjoročne migrantske krize i dugoročne krize vizije daljeg ekonomskog razvoja. Povrh toga, Nemačka je paralisana, možemo reći, redovnim štrajkom sindikata u sferi železničkog transporta i organizovanim protestima farmera na nacionalnom nivou, koji zahtevaju veće državne subvencije. Svi to se dešava u trenutku kada je rejting kancelara iz redova nemačkih socijaldemokrata (SPD) Olafa Scholza rekordno nizak. 

Nemačka privatna agencija za istraživanje javnog mnjenja "Infratest dimap", čije rezultate anketa redovno objavljuje nemački javni servis ARD, došao je do podataka koji pokazuju da je samo 17 odsto građana Nemačke zadovoljno vladom kojom rukovodi SPD. To je najniži pokazatelj od kada se data anketa sprovodi, to jest od 1997. godine. Ista anketa, međutim, ukazuje na činjenicu da je najpopularniji političar u Nemačkoj trenutno ministar odbrane Boris Pistorius što nam govori da pitanje vojne pomoći i saradnje sa Ukrajinom nije negativna tema među nemačkim elektoratom. Na drugom mestu se nalazi liderka nemačkih Zelenih Annalena Baerbock, dok je vođa demohrišćana (CDU) Friedrich Merz na trećem mestu.

Andy Rain/EPA/Bloomberg

Što se rejtinga političkih partija tiče, CDU je u datom trenutku najpopularnija sa tendencijom daljeg rasta, i mogla bi da računa na trećinu glasova birača. SPD i Zeleni su na oko 15 odsto, što predstavlja pad i za socijaldemokrate i za Zelene. Antisistemska ultradesničarska Alternativa za Nemačku (AFD) mogla bi da računa na oko 20 odsto glasova, što je za tu partiju rekord. Jasno se ocrtava zaokret nemačkog elektorata ka desnici, ali je rukovodstvo CDU dosad kategorički odbijalo čak i moguću saradnju sa AFD.

Migracije (ni)su najveći problem

Bilo bi previše jednostavno objasniti pad popularnosti nemačke levice pitanjem migracija. Tačno je da ankete pokazuju da apsolutna većina građana Nemačke želi da se smanji broj imigranata na godišnjem nivou i ograniči azilantska politika prema kojoj je dovoljno da se osoba kako god zna i ume domogne nemačke teritorije i prosto izjavi da je u potrazi za azilom, kako bi bila započeta azilantska procedura. Nemačkoj ekonomiji je godišnje neophodno 1,5 miliona migranata kako bi održala dati nivo produktivnosti i osigurala konkurentnost na tržištu rada.

U jeku migrantske krize, izazvane političkom nestabilnošću na Bliskom istoku, 2015. godine u Nemačku je ušlo 2,14 miliona migranata. To je bio rekordan broj od pada Berlinskog zida 1992. godine, kada je u Nemačku iz bivšeg istočnog bloka i Jugoslavije emigriralo 1,5 miliona ljudi. Međutim, novi rekord je uspostavljen ne tokom migrantske krize, nego 2022. godine, kada je zbog invazije Rusije na Ukrajinu broj imigranata u Nemačkoj brojao čak 2,67 miliona ljudi. Dakle, u Nemačku je usled ratova u Aziji i Evropi emigrirao veći broj ljudi nego što je njenoj ekonomiji neophodan i nego što ta država može da akomodira. To je neminovno opteretilo državni budžet i pothranilo desnicu.

Depositphotos

Ipak, osnovni problem levičarske vlade nije migracija, jer sa tim problemom bi bila prinuđena da se nosi i vlada pod vođstvom CDU. Ne, osnovni problem jeste požurivanje istorije. To zapravo znači da nemački levičari nastoje da po svaku cenu ubrzaju zamišljenu zelenu tranziciju nemačke ekonomije u postindustrijskoj eri, iako se Nemačka, i cela Evropa, suočava sa problemima koji su uronjeni u industrijsku epohu - novoj ruskoj vojnoj pretnji sa istoka, restriktivnom fiskalnom politikom, inflacijom i usporavanjem ekonomskog rasta. Ekonomska politika vlade SPD-a, Zelenih i Slobodnih demokrata je najpre kontradiktorna, pošto se tu nalaze levičarske zeleno-tranzicione trošadžije i ljubitelji fiskalne ludačke košulje iz redova nepopularnih nemačkih liberala kojima pripadaju ministarstva finansija i saobraćaja.

Levo krilo nemačke vlade je usred energetske krize izazvane ruskom invazijom Ukrajine, koja će biti produbljena sukobima sa iranskim proksijima u Crvenom moru, odlučilo da zaustavi rad nuklearnih elektrana, dok je liberalno krilo vlade istovremeno tumačio ulogu kočničara efektivnih državnih ulaganja, slepo prateći zavete konzervativne fiskalne politike Angele Merkel koja se pokazala više puritanskom nego efikasnom. Ne čudi da takvom ekonomskom strategijom nisu zadovoljni ni sindikati, ni poljoprivrednici, ni srednja klasa, zato rejting CDU, ali i AFD, raste, a SPD-a i Zelenih opada, liberali su gotovo potpuno otpisani kao bitan činilac nemačke političke scene.

Zahtevi vladi na koje nije spremna 

Od nemačke vlade se traži ono što njeni činioci nisu spremni da urade iz ideoloških razloga i zato što bi takvim postupcima otuđili svoju izbornu bazu. Prva stvar koju bi trebalo uraditi jeste zamrznuti iracionalni deo zelene tranzicije, dobrovoljno odustajanje od neophodnih energetskih resursa, dok Evropa nije bezbedna u vojnom, pa i političkom smislu. To ne mogu da urade Zeleni. Druga stvar koju bi trebalo uraditi jeste izmena nemačkoj Osnovnog zakona, koji igra ulogu ustava, u delu koji se tiče azilantske politike. Nema nikakvog smisla da Nemačka sama sebi crta metu na leđima za ilegalnu migraciju, ova država time podiže cenu vođenja sopstvene migracione politike jer je u obavezi da procesuira i izdržava ogroman broj lažnih azilanata. To ne mogu da urade socijaldemokrate. Treća izmena se tiče ukidanja amandmana u Osnovnom zakonu iz 2009. godine, po pitanju veštačkog ograničenja budžetskog deficita na nivou od 0,35 odsto od ukupnog bruto društvenog proizvoda. To je bila ideja Angele Merkel, koja je primenjena kada je Nemačka nametnula restriktivnu fiskalnu politiku čitavoj Evropi uoči velike ekonomske krize. Nemački liberali su tada kao i sad branili tu politiku i podržali pomenuti ustavni amandman, stoga ovu promenu ne mogu da iznesu Slobodne demokrate.

Bloomberg

Da stvari budu gore, nema garancija da bi CDU, vlada pod njenim vođstvom, mnogo bolje upravljala ekonomijom Nemačke. CDU kao i Slobodne demokrate zastupa politiku štednje, što u prevodu znači stagnacije (a dobro znamo da stagnacija kad-tad vodi u recesiju). Nemačka mora da troši kako bi pronašla svoj razvojni model, ali to treba da bude pametan trošak – u prirodne resurse koji je približavaju barem delimičnoj energetskoj nezavisnosti (što ne isključuje ni isplative obnovljive resurse), u sopstvenu bezbednost, u imigrantsku politiku sa ciljem privlačenja kompetentne radne snage, a ne slučajnih neprilagodljivih i neupotrebljivih masa.

Ako to ne učini, Evropa će izgubiti svoj zamajac u vidu Nemačke, spoljna pretnja biće povećana, a unutar države, ekstremna desnica će sve više jačati. Nemačka politička scena i dalje nije proizvela onakvu opciju koja bi mogla da ispravi pomenute strukturne greške u njenoj ekonomiji i politici migracija. Može se reći da je Nemačkoj potrebna odistinska i uticajna centristička partija, nešto slično se desilo u Francuskoj pobedom Macrona, kada je razbijena podeljenost na desnicu i levicu.

Komentar ne odražava nužno mišljenje uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.