Taktika ne može biti zamena za strategiju – odnosi Srbije i Kine

Dva događaja, od kojih je jedan direktno povezan sa Srbijom, a drugi tu vezu u budućnosti samo naslućuje, dogodila su se u drugoj polovini oktobra. Prvi događaj od 17. oktobra – potpisivanje Sporazuma o slobodnoj trgovini Srbije i Kine, domaći mediji su propratili s pompom, a ordinarni institutsko-analitički "lajkači" svega što dolazi od zvaničnog Beograda izređali su se po medijima sa nacionalnom frekvencijom da nam objasne kako će sada krenuti nezapamćeni ekonomski bum u našoj ekonomski ograničenoj državi. Pomenuti drugi događaj od 20. oktobra – uvođenje eksportnih ograničenja od strane Kine na grafit, mineral od ključne važnosti za proizvodnju akumulatora električnih vozila, prošao je tiho, valjda zato što sa tog dešavanja nije bilo fotografija ovdašnjih ministara, a i šta nas u Srbiji zanimaju električna vozila i njihova proizvodnja.

Međutim, i te kako nas se tiče dati uzročno-posledični sled jer Srbija zvanično ulazi u ekonomsko-političke strateške odnose sa Kinom, maltene istog dana kada Kina produbljuje trgovinski rat sa Sjedinjenim Američkim Državama. Ne treba zaboraviti da je kao strateški spoljnopolitički cilj Republike Srbije, u ekspozeima svih vlada formiranih oko aktuelne vladajuće partije, navedeno priključivanje naše države jedinom projektu ujedinjenja na našem kontinentu, a to je Evropska unija. U tom pogledu ne treba da čudi zašto se istog dana kada je Srbija ozvaničila svoju strategiju približavanja Kini oglasio i portparol EU Peter Stano: "U kontekstu pregovora o pristupanju EU, Srbija se obavezala da će na dan pristupanja Evropskoj uniji istupiti iz svih bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini."

Bloomberg

 

Drugim rečima, Srbija je za proteklu deceniju zabeležila uveliko treću kontradiktornu strategiju, prvo se spajala i sa Rusijom i sa EU, sada sa Kinom i EU, a u zvaničnim dokumentima proglašava EU kao glavnu metu. Da li treba da pođemo od hipoteze da ljudi koji razrađuju spoljašnju ekonomsku strategiju ne razumeju razliku između taktike i strategije? Verovatno ne, Srbija raspolaže određenim obrazovnim i istraživačkim institucijama koje su izgrađivane decenijama, pa iako se konstanto urušavaju nepotizmom i nedostatkom finansiranja, ne mogu proizvesti takve kadrove. Biće da se radi o nečemu drugom – korišćenjem strategije na korist kratkoročne političke taktike. To već nije greška, nego jedan zreo izbor povezan sa partijskim interesima. Sada, kada je politički flert sa Rusijom zarad ucenjivanja Evrope propao, Srbija pokušava da vodi istu igru sa udaljenom i nezainteresovanom Kinom. Naša država započinje tu igru baš u istorijskom trenutku kada se postepeno produbljuju protivrečnosti između Kine i Zapada. Ipak, budući da je taktika, takva kakva jeste, kratkog daha, u Nemanjinoj svesno računaju da će proći još koja godina pre nego što veze Zapada i Kine dospeju pod sličan pritisak kao uveliko prekinute veze sa Rusijom, te da se u tom kraćem vremenskom okviru može ostvariti konkretna partijska dobit i učvrstiti pozicija vlasti.

Ne može biti negirana slična pozicija i vlasti koje su prethodile današnjoj, iako smo puno toga zaboravili iz prostog razloga što period od jedanaest i više godina u dnevnopolitičkom smislu predstavlja gotovo pa večnost. Setimo se da je tadašnji predsednik države Boris Tadić prvi uveo Vladimira Putina na ovdašnju političku estradu, učinio je to takođe u cilju prikupljanja političkih poena među nacionalističkim elektoratom koji mu nije bio naklonjen. Iza toga je usledila i privatizacija NIS-a, glavna ekonomska, politička i, za partijske kadrove, lukrativna spona naše države sa Rusijom, koja je parija u Evropi. Dakle, svođenje strategije na taktiku nije nešto novo što druge partije ili koalicije nisu koristile dok su vršile vlast, ali vreme je nazvati stvari svojim imenom, a ne sa malih ekrana pričati građanima bajke - isprva o izlasku Rusa na Dunav, pa kad su se Rusi zaglavili na Dnjepru, obećavanje spuštanje sa nebesa Kineza na Balkan.

Bloomberg

 

Suštinski problem je namensko stvaranje lažne predstave kod građana da za Srbiju validnu alternativu ujedinjenoj Evropi mogu predstavljati ratoborna Rusija i daleka, pritom totalitarna Kina. Neophodno je jednostavnim rečnikom konstatovati da su takve tvrdnje u domenu geopolitičke fantazije iliti "fan fictiona". Uprkos propagandi kojoj su izloženi, katkad i od ljudi sa naučnim titulama ispred njihovog imena i zaposlenjem u istraživačkim institucijama, kada bi se sutra raspisao referendum o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, 44 odsto građana Srbije glasalo bi za ulazak u Uniju, pokazuje najnovije istraživanje Instituta za evropske poslove. Suprotnu odluku donelo bi 30 odsto građana naše zemlje. Prema tome, pored determinišućih faktora koji čine integraciju naše države sa EU neophodnom, poput ekonomske zavisnosti od poslovanja na velikom zajedničkom evropskom tržištu i činjenice da je Srbija okružena članicama EU i NATO, i većina građana podržava taj put.

Drugi problem jeste prikrivanje činjenice da se potrebne reforme za približavanje EU ne sprovode ohrabrujućim tempom, te svođenje diskursa oko pristupanja Srbije EU isključivo na pitanje Kosova. Pošto nas zanimaju ekonomski pokazatelji, u izveštaju Evropske unije za 2022. godinu koji ocenjuje napredak Srbije po raznim poglavljima u procesu pregovora za članstvo, po pitanju funkcionalne tržišne ekonomije Srbija je ocenjena između trojke i četvorke. To ne treba da ohrabri jer je po skali EU petica tek prelazna ocena, to jest ona upućuje na to da je država kandidat za članstvo ispunila minimum uslova po konkretnom pitanju. Naročito se Srbiji zamera spor napredak u reformi javne administracije i upravljanju javnim preduzećima. Izveštaj EU dalje govori o tome da Srbija zadržava snažan uticaj u privredi (što je negativna konstatacija u kontekstu tržišne ekonomije), te da je privatni sektor nedovoljno razvijen i sputan slabostima u vladavini prava, to jest korupcijom, niskom efikasnošću sudova i neobezbeđivanjem zadovoljavajućeg nivoa fer konkurencije. Nijedna od navedenih stavki nema veze sa Kosovom, Rusijom, Kinom, pa ni sa partizanima i četnicima, već se dotiče konkretnog nedostatka političke volje za uspostavljanjem pogodnog ambijenta za ekonomski rast.

Depositphotos

 

Što se tiče opipljivih pogodnosti koje Srbija može ostvariti u periodu pre nego što bude prinuđena da ponovo uvede carine za kineske proizvode, reč ide o određenim granama poljoprivrede i potencijalnim sniženjem cena za najjeftinije proizvode široke namene. Drugim rečima, promenu će osetiti mali broj ljudi u Srbiji. Izvoz Srbije u 2022. godini u EU iznosio je 17,69 milijardi evra, dok je izvoz u Kinu bio na nivou od 1,1 milijarde evra. Vrednost uvoza robe u Srbiju, a iz EU, 2022. godine, iznosio je 21,39 milijardi evra, dok je isti iz Kine bio 4,7 milijardi evra. Veću zabrinutost izazivaju netransparentni infrastrukturni projekti sa Kinom, u kojima učestvuju isključivo kineske kompanije, po zahtevu Pekinga, a o uslovima zaduživanja za njih se ništa ne zna. Sa primera drugih država u kojima je Kina ostvarila ozbiljniji uticaj, poput Kazahstana, možemo zaključiti da zvanični Peking sa sobom donosi prakse korupcije, uništavanja životne sredine i dužničke zamke. Na svu sreću, Kina nije dovoljno moćna da projektuje svoju moć na Balkanu, tako da trenutna dalekoistočna avantura, osim što može da zameni Ruse u narodnoj fantaziji o Srbiji koja se ne pridružuje Evropi, već Aziji, neće igrati bitnu ulogu u godinama koje su pred nama.

 

Komentar ne odražava nužno mišljenje i stavove uredništva Bloomberg Adrije i njenih vlasnika.