Evropa ima plan da spreči krizu suverenog duga

Evropska unija (EU) decenijama ne uspeva u jednom od svojih najosnovnijih zadataka: da obezbedi da finansije njenih država članica ne ugroze održivost zajedničke valute. Što duže traje disfunkcija, veća je šansa da će rastući državni dugovi izazvati novu krizu.

Posle mnogo odlaganja, zvaničnici EU su osmislili ambiciozan plan za postizanje bolje discipline. Usledili su meseci rasprave. Evropski lideri sada moraju da stanu iza toga. Predlog nije besprekoran, ali je veliko poboljšanje u odnosu na status kvo.

Uz sve svoje prednosti, zajednička valuta ima kritičnu slabost: ako država članica pozajmljuje preko svojih mogućnosti, to može poremetiti ekonomije drugih članica, pa čak i potkopati celu Uniju. Da bi se ovo sprečilo, EU je usvojila fiskalna pravila poznata kao Pakt za stabilnost i rast. Države članice su, između ostalog, pristale da zadrže budžetske deficite i državne dugove ispod tri odsto, odnosno 60 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP), i podvrgnu se kaznama u slučaju neuspeha.

Nije uspelo. 2003. godine, Nemačka i Francuska, dve najveće evropske ekonomije, bile su među prvima koje su prekršile granice deficita. Početkom 2010-ih, ekstremni dugovi u nekim državama članicama, pre svega u Grčkoj, gde su vladine obaveze dostigle više od 180 odsto BDP-a, pokrenule su krizu koja je umalo razbila zonu evra.

U skorije vreme, potrošnja zbog pandemije i rata u Ukrajini dodatno je povećala dugove. Inflacija je prikrila razmere problema povećanjem nominalnog BDP-a, a samim tim i ograničavanjem izmerenih odnosa duga, ali fiskalni izgledi su mračni. Do kraja 2022. obaveze Italije su iznosile oko 145 odsto BDP-a, bez ubedljivih izgleda da će se vratiti na 60 odsto u bilo kom trenutku u narednih nekoliko decenija.

 

Bloomberg Mercury

 

Šta je pošlo naopako? Jednostavno rečeno, sistem je bio previše rigidan da bi se primenio. Prečesto je zahtevala upravo pogrešne radnje, na primer, diktiranje štednje tokom recesije. U takvim slučajevima kazne bi samo pogoršale stvari. Kada je kovid 19 udario 2020. godine, EU je potpuno suspendovala taj okvir.

Remont koji je predložila Evropska komisija uvodi potrebnu fleksibilnost, pomerajući fokus sa brojki za tekuću godinu na održivost dugova u srednjem roku. Tamo gde je potrebno, od svake zemlje se zahteva da planira put ka smanjenju duga nakon višegodišnjeg prelaznog perioda. Nepoštovanje bi izazvalo politički neugodne posledice: ministar finansija, na primer, možda će morati da se pojavi pred Evropskim parlamentom i ponudi objašnjenje.

Predlog nije otporan. Oslanja se na nepotrebno netransparentnu meru prilagođene javne potrošnje da bi se procenio napredak ka održivosti. To daje premalu težinu ulozi koju bi nacionalni fiskalni saveti - nezavisni od vlada, ali lokalno odgovorni, mogli da imaju u obezbeđivanju političke podrške. Mehanizmi izvršenja bi se mogli poboljšati. Ipak, postavljanjem kredibilnih, ostvarivih ciljeva i davanjem mogućnosti vladama da preuzmu vlasništvo nad svojim planovima, novi okvir bi bio veliko poboljšanje u odnosu na svog prethodnika.

Nažalost, njegova budućnost je i dalje pod sumnjom. Nemačka vlada, na primer, želi čvrsto pravilo koje zahteva značajno smanjenje odnosa duga prema BDP-u za više od 60 odsto, čak i tokom tranzicionih perioda. Ovo bi vratilo ključni nedostatak ranijeg sistema. Druge vlade takođe izražavaju sumnje i rezerve.

Stara pravila bi trebalo da ponovo stupe na snagu krajem ove godine. Ako evropski lideri ne budu mogli da postignu dogovor do tada, tržišta će se pitati da li će ikada - a rezultirajuće povećanje troškova zaduživanja moglo bi da ubrza samu krizu evra koju ovaj napor treba da spreči. Evropske vlade bi trebalo da potpišu dogovor bez daljeg odlaganja.